"Više od 40 godina sam živela s ovim problemima, a onda sam otkrila - imam autizam"

U subotu ujutru pre dve godine, Džejn Meknis je ležala u krevetu i listala Fejsbuk, kada joj je za oko zapeo šareni grafikon koji opisuje osobine „devojčica sa autizmom“. Lista je uključivala 'vežbanje razgovora', 'anksioznost', 'perfekcionizam', 'prilagođavanje ponašanja kako bi se uklopila'.„Išla sam redom i rasplakala se. Odmah sam znala“, kaže 47-godišnja autorka i osnivačica kompanije za obuku Mind Matters.Džejn živi u Donkasteru sa suprugom Stivenom, koji vodi sopstvenu IT kompaniju, i njihovom decom Oliverom (10) i Bendžaminom (7). Tokom više od četiri decenije, Džejn se nosila s problemima kao što su nelagodnost u interakciji sa drugima, nisko samopoštovanje, anksioznost, depresija i samoubilačke misli. Oduvek je, kaže, bila neprilagođena.U to vreme, 2021. godine, tražila je pomoć za Olivera, koji je od izolacije sve češće imao ispade, napadao je, plakao i vrištao. Džejn takođe ima ćerku Lauru (27) iz prethodne veze, koja je od malih nogu imala emocionalne probleme, bila verbalno uvredljiva i izazivala sukobe kod kuće.Kad se Džejn "upalila lampica", sve se promenilo za porodicu Meknis - tokom narednih sedam meseci, prvo Džejn, zatim Lora, i na kraju Oliver, dobili su dijagnozu poremećaja autističnog spektra.To je razvojni poremećaj koji utiče na to kako ljudi komuniciraju sa svetom. Iako uzroci nisu jasni, stručnjaci veruju da genetski faktori mogu doprineti, a studije procenjuju da 40 do 80 odsto ima nasledni faktor.Džejn i Lora nisu bile voljne da čekaju dijagnostičku uslugu NHS za odrasle (trenutno se čeka dve godine ili više, u zavisnosti od toga gde živite) pa su privatno otišle kod psihoterapeuta koji ih je procenio koristeći testove koje je sastavilo Američko udruženje psihijatara.U Oliverovom slučaju, razgovor sa lekarom opšte prakse i njegovom školom doveo je do toga da su Džejn i njen suprug primili pismo NHS-a u kojem se kaže da je kontaktirano pogrešno odeljenje i predloženo im je da pohađaju kurs za roditelje sa decom sa ADHD-om (poremećaj hiperaktivnosti deficita pažnje). Ipak, na kraju je Oliver dobio procenu autizma od strane specijaliste za dečiju psihijatriju.Džejn kaže da je svaka dijagnoza značajno promenila njihov život.„Razumevanje toga ko smo mi poboljšalo je naš osećaj sebe, naše mentalno zdravlje, samopoštovanje i otpornost“, kaže ona.

Često se pretpostavlja da autizam pogađa dečake više nego devojčice. Prema podacima Nacionalnog društva za autizam, oko 700.000 odraslih i dece u Velikoj Britaniji ima dijagnozu autizma, od kojih je oko 460.000 muškaraca i dečaka. Međutim, istraživanje objavljeno u The Lancetu u aprilu sugeriše da bi broj pogođenih mogao biti više nego dvostruko veći od zvaničnih podataka, s obzirom na broj starijih od 50 godina i žena koji nemaju zvaničnu dijagnozu.Jedan od glavnih razloga za nedostatak dijagnoze je taj što je manja verovatnoća da će se žene „uklopiti u obrazac” autizma, definisan istraživanjem koje se uglavnom zasniva na muškarcima, sugeriše dr Sara Lister Bruk, direktorka Nacionalnog društva za autizam i dijagnostiku.„Standardizovani pristupi za procenu autizma naginju preispitivanju i očekivanju obrasca ponašanja i razvoja koji je tipičniji za muškarce, jer istorijski gledano, uobičajeni autistični maniri potiču od proučavanja dečaka“, objašnjava ona. "Ti pristupi bi mogli da propuste ženski profil."Na primer, studija iz 2013. u časopisu Američke akademije za dečiju i adolescentnu psihijatriju dodala je razdražljivost i letargiju problemima koji obično pogađaju autistične devojčice više nego dečake. Devojčice takođe mogu više da 'maskiraju' svoje simptome, kopirajući kako njihove vršnjakinje govore i ponašaju se.„To nije slučaj za sve muškarce, ali znamo da su kod njih očigledniji simptomi kao što su ponavljajući obrasci ponašanja, rituali i neobični pokreti tela (kao što je mahanje rukama)“, kaže dr Lister Bruk.„Otkrili smo, tokom mnogo godina procenjivanja žena i devojaka, da, iako neke imaju takve simptome, često će ih efikasnije potisnuti i imati više društvenog filtera za ponašanja koja se ponavljaju. Dok dečaci obično glume kako se osećaju i eksternalizuju svoje emocije, devojčice imaju tendenciju da se više internalizuju.“