0
Tuberkuloza, bolest za koju kažu da je "najveći infektivni ubica" na svetu, jer godišnje odnese 1,5 miliona života, ponovo se pojavila u više delova sveta.
Bolest počinje blagom groznicom i slabošću, a sledi bolni kašalj i teškoće s disanjem. Širi se brzo među ljudima i prelazi na osobe u neposrednoj blizini. Suzbijanje epidemije zahteva traženje kontakata, kao i izolaciju i liečenje obolelih nedeljima ili mesecima…
Do ove godine tuberkuloza i njeni smrtonosni prijatelji HIV i malarija stalno su napredovali. Broj žrtvava ovih bolesti u prethodnoj deceniji je bio najveći 2018. godine, što je ujedno i posjednja godina za koju su dostupni podaci. Ali, dok se pandemija koronavirusa širi svetom i obuzima svjtske zdravstvene resurse, ovi umnogome zanemareni neprijatelji se vraćaju, piše Aporva Mandavilli za „Njujork tajms“, a prenosi Index.
„Kovid 19 preti da poništi sav naš trud i da nas vrati tamo gde smo bili pre 20 godina“, kaža dr. Pedro L. Alonso, direktor globalnog programa Svjtske zdravstvene organizacije (WHO) za malariju.
Nije samo koronavirus odvratio naučnu pažnju s tuberkuloze, HIV-a i malarije.
Karantini, posebno u delovima Afrike, Azije i Latinske Amerike, podignuli su nepremostive prepreke pacijentima koji moraju da putuju kako bi dobili dijagnozu ili lekove, pokazuju razgovori s desetinama zdravstvenih zvaničnika, lekara i pacijenata širom sveta.
Strah od koronavirusa i zatvaranje klinika odvratili su mnoge pacijente koji se bore s HIV-om, tuberkulozom i malarijom, dok ograničenja putovanja avionom i morem ozbiljno ograničavaju isporuku lekova najteže pogođenim područjima. Oko 80 posto programa za tuberkulozu, HIV i malariju širom sveta prijavilo je poremećaje u uslugama, a 25 posto osoba koje žive s HIV-om prijavilo je probleme u dostupnosti lekova, pokazuju podaci UN-a. Prekidi ili kašnjenja u lečenju mogu dovesti do rezistencije na lekove, što je ionako ogroman problem u mnogim zemljama.
U Indiji, u kojoj živi 27 posto svih pacijenata s tuberkulozom na svetu, dijagnoze su opale za gotovo 75 posto otkako je počela pandemija. U Rusiji su se HIV klinike počele baviti testiranjem na koronavirus. Malarična sezona započela je u zapadnoj Africi, koja beleži 90 posto svih malarija u svetu, ali normalne strategije za suzbijanje – distribucija mreža za postelje s insekticidima i zaprašivanje pesticidima, ograničene su zbog karantina.
Prema jednoj proceni, tromesečni karantin u različitim delovima sveta i postupno vraćanje u normalu tokom 10 meseci moglo bi da rezumtuje s dodatnih 6,3 miliona slučajeva tuberkuloze i 1,4 miliona smrtnih slučajeva.
Šestomesečni prekid antiretrovirusne terapije moglo bi da rezuluje s više od 500.000 dodatnih smrtnih slučajeva od bolesti povezanih s HIV-om, pokazuju podaci SZO-a. Drugi model SZO-a predvideo je da bi se u najcrnjem scenariju broj umrlih od malarije mogao udvostručiti na 770.000 godišnje, piše Tajms.
Nekoliko je javnozdravstvenih stručnjaka gotovo u suzama upozorilo da bi uz nastavak ovakvih trendova koronavirus mogao da poništi godine, a možda i decenije mukotrpnog progresa u borbi protiv tuberkuloze, HIV-a i malarije. Global Fund, javno-privatno partnerstvo za borbu protiv spomenutih bolesti, procenjuje da će za ublažavanje ove štete biti potrebno najmanje 28,5 milijardi dolara, a taj će iznos biti vrlo teško prikupiti.
Ako nam je istorija bilo kakav pokazatelj, uticaj koronavirusa na siromašne osetiće se dugo nakon što se pandemija završi. Socioekonomska kriza ranih 90-ih u istočnoj Evropi, recimo, dovela je do najvećih stopa tuberkuloze otporne na više lekova na svetu, a tako je čak i danas. Polazište ovog rušilačkog lanca događaja je neuspeh u dijagnozi. Što je duže osoba nedijagnostikovana i lečenje kasnije počne, izglednije je da će se bolest raširiti i ubijati.
Kod malarije i kratko odlaganje u dijagnostikovanju može da dovede do fatalnog ishoda, ponekad i nakon samo 36 sati od pojave groznice.
„Radi se o bolesti kod koje si ne možemo priuštiti čekanje“, rekao je dr. Alonso za New York Times.
Pročitajte još:
Zabrinut zbog širenja malarije u zapadnoj Africi, SZO razmatra davanje antimalaričnih lekova kompletnoj populaciji, što je poslednja strategija koja se koristila tokom epidemije ebole u zapadnoj Africi i ustanku Boko Harama.
Širom supsaharske Afrike sve manje žena dolazi u klinike za dijagnostikovanje HIV-a. Šestomesečni prekid u pristupu lekovima koje sprečavaju da HIV pozitivne majke prenesu infekciju novorođenčadi može dovesti do porasta HIV infekcije kod dece i do 139 posto u Ugandi i 162 posto u Malaviju, pokazuju podaci UN-a.
Smanjenje dijagnostičkih kapaciteta može imati najveći uticaj na tuberkulozu te dovesti do strašnih posledica po domaćinstva, jer se bakterija, baš kao i koronavirus, najbrže širi vazduhom u zatvorenom prostoru i među ljudima u bliskom kontaktu.
Svaka osoba koja boluje od tuberkuloze može u godinu dana zaraziti 15 drugih osoba, što povećava mogućnost da zaraženi nastavi širiti bolest u zajednici nakon što se karantin završi. Izgledi su posebno zabrinjavajući u gusto naseljenim područjima i visokim stopama tuberkuloze, kao što su favele Rio de Žaneira ili gradovi Južne Afrike, ističe Mandavilli.
„Što više nedijagnostikovanih i nelečenih slučajeva ostavimo, više ćemo ih imati sledećih godina“, kaže Lucica Ditu, koja vodi Stop TB Partnership, međunarodni konzorcijum 1700 udurženja za borbu protiv bolesti.
Infrastruktura za dijagnostikovanje HIV-a i tuberkuloze blagodat je za mnoge zemlje koje se bore s koronavirusom. GeneXper, alat koji se koristi za detekovanje genetskog materijala iz bakterije tuberkuloze i HIV-a, takođe može da pojača RNK koronavirusa za dijagnozu.
Međutim, većina klinika sada mašine koristi samo za traženje koronavirusa. Davanje prednosti koronavirusu nauštrb tuberkulozi „vrlo je glupo iz perspektive javnog zdravlja i treba biti pametan i pratiti oboje“, smatra dr. Ditiu.
U mnogim je zemljama pandemija rezultvala snažnim padom dijagnostikovanja tuberkuloze: 70 posto u Indoneziji, 50 posto u Mozambiku i Južnoj Africi i 20 posto u Kini. Krajem maja, dok je rasla infekcija koronavirusom, u Meksiku je broj dijagnoza tuberkuloze pao na 263, a u istoj nedelji prošle godine bilo ih je 1097.
Dr. Đorđo Franjuti, izvršni direktor Medical Impacta, aktivističke grupe iz Meksika, obično radi u udaljenim meksičkim džunglama, dijagnostikuje i leči tuberkulozu kod naroda Lakandon. Budući da zbog pandemije nije mogao da putuje, radio je u improvizovanoj vojnoj bolnici u Meksiko sitiju i lečio pacijente s kovidom 19. Tu je video devet pacijenata koji su iskašljavali sekret, što je karakteristika tuberkuloze.
Njihove su tegobe počele mesecima ranije, ali se pretpostavljalo da imaju kovid 19. Pacijenti su kasnije u bolnici dobili koronavirus i ozbiljno se razboleli. Najmanje četvoro je umrlo.
„Niko više ne testira na tuberkulozu. Um kliničara u Meksiku, kao i političara, zaglavljen je s kovidom 19. Tuberkuloza je najveće čudovište od svih. Ako govorimo o smrtnim slučajevima i pandemiji, radi se o desetinama miliona umrlih svake godine. Kovid 19 nije ni blizu toj brojci“, rekao je Franjuti za New York Times.
Pročitajte još:
Indija je 24. marta uvela karantin, a vlada je javnim bolnicama naložila da se fokusiraju na kovid 19. Mnoge su bolnice zatvorile ambulante za ostale bolesti. Efekat na dijagnostikovanje tuberkuloze bio je trenutan. Broj novih slučajeva od 25. marta do 19. juna bio je 60.486, a u istom razdoblju prošle godine bilo ih je 179.792. Pandemija je takođe poremetila snadbevanje dijagnostičkim testovima za ove bolesti, jer se kompanije okreću proizvodnji skupljih testova za koronavirus.
Cepheid, kalifornijski proizvođač testova za tuberkulozu, odlučio je da se posevti testovima za koronavirus. Kompanije koje proizvode dijagnostičke testove za malariju učinile su isto, otkrila je dr. Katarina Boehme, direktorka Udurženja za inovativnu novu dijagnostiku. Testovi za koronavirus mnogo su unosniji, jer koštaju 10 dolara u poređenju s 18 centi, koliko košta brzi test na malariju.
„Ove kompanije suočavaju se s ogromnom potražnjom vezanom za kovid 19. Ne mogu ni zamisliti da bolesti siromašnih dobiju takvu pažnju“, rekao je dr. Madhukar Pai, direktor McGill International TB Centra u Montrealu.
Pandemija je poremetila dostupnost lekova za HIV, tuberkulozu i malariju širom sveta, jer su snabdevni lanci prekinuti, proizvodni kapaciteti preusmereni i postoje fizičke prepreke pacijentima koji moraju da putuju u udaljene klinike kako bi dobili lekove. Sve to tera neke pacijente da štede na lekovima i tako ugrožavaju vlastito zdravlje.
U Indoneziji je službena praksa da pacijenti s HIV-om odjednom dobiju mesečnu zalihu lijekova, ali antiretrovirusna terapija u poslednje je vreme teško dostupna izvan Džakarte. Čak i u gradu neki ljudi protežu mesečnu zalihu na dva meseca, rekao je Sepi Maulana Ardiansjah, aktivista Inti Mude. Ardiansjah je to i sam učinio iako je svestan da mu je zdravlje time ugroženo.
„Ova pandemija i nedostupnost lekova pogađa naše mentalno zdravlje i opšte zdravlje“, rekao je Ardiansjah.
Tokom karantina u Nairobiju, HIV pozitivni Tomas Vuoto pozajmio je antiretrovirusne tablete od svoje supruge, koja je tako zaražena HIV-om. Kao volonterski edukator za HIV, Vuoto je dobro znao da mešanjem i preskakanjem terapije rizikuje otpornost na lekove. Kad je konačno došao u okružnu bolnicu Mbagathi, već 10 dana bio je bez HIV lekova, što mu se dogodilo prvi put od 2002. godine.
Osobe s HIV-om ili tuberkulozom koje preskoče jekove imaju veće izglede da u kratkom roku budu još bolesniji. Dugoročno, postoji još niz zabrinjavajućih posledica, poput porasta oblika bolesti otpornih na lekove. Pacijenti koji su već otporni na lekove protiv tuberkuloze pomno se prate tokom lečenja, ali ta je praksa tokom pandemije uglavnom zaustavljena. Prema SZO, najmanje 121 zemlja prijavila je pad broja pacijenata s tuberkulozom koji posećuju klinike otkako je pandemija započela, što preti poništavanjem progresa.
„Ovo je zaista teško da se prevari. Trebalo je mnogo rada da bismo došli do ovoga. Nismo na vrhu planine, ali daleko smo od podnožja. Ali sada je došla lavina i vratila nas na dno“, objasnila je dr. Ditu za New York Times.
Karantin je na mnogim mestima proglašen tako brzo da su zalihe lekova odmah potrošene. Meksiko je i pre na zalihama imao lekove kojima je istekao rok trajanja, a zbog pandemije je ovaj problem dodatno pogoršan, otkriva dr. Franjuti. U Brazilu lekove protiv HIV-a i tuberkuloze kupuje i distribuira ministarstvo zdravstva. Ali Brazil je teško pogođen koronavirusom pa distribucija ovih lekova postaje sve teža, a zdravstveni radnici moraju se nositi s teretom pandemije.
Čak i ako su nacionalne vlade uz određenu pomoć humanitarnih organizacija spremne da kupe lekove mesecima unapred, globalna ponuda uskoro može presušiti. Pandemija je ograničila međunarodni prevoz i poremetila ne samo dostupnost hemijskih sastojaka i sirovina već i ambalaže.
„Prekid snabdevnih lanaca je nešto što me zaista zabrinjava kad su u pitanju HIV, tuberkuloza i malarija“, rekao je dr. Karlos del Rio, predsedavajući naučno-savetodavnog odbora američkog predsednikovog hitnog plana za pomoć obolelima od AIDS-a.
Priča oko hlorokina kao potencijalnog leka za koronavirus dovela je do gomilanja jekova u nekim zemljama poput Mjanmara te do smanjenja njegovih globalnih zaliha. Više od 80 posto globalnog snabdevanja antiretrovirusnim lekovima dolazi iz osam indijskih kompanija. Samo njihov trošak mogao bi porasti 225 miliona dolara godišnje zbog nedostatka zaliha i radne snage, poremećaja u prevozu i oscilacijama valuta, pokazuju podaci UN-a.
Postoji i realan rizik da se indijske kompanije okrenu profitabilnijim lekovima ili da ne budu u stanju zadovoljiti globalnu potražnju zato što su radnici napustili gradove bežeći pred koronavirusom. Indijska vlada može čak odlučiti da neće izvoziti lekove za tuberkulozu, čuvajući zalihe za svoje građane.
„Veoma smo zavisni o nekoliko ključnih proizvođača za sve lekove na svetu i to se mora diverzifikovati. Kad bismo imali više lokalnih skladišta ili proizvođača, lekovi bi bili bliže onima kojima su najpotrebniji“, rekla je dr. Meg Doerti, koja vodi HIV programe za SZO.
Humanitarne organizacije i nacionalne vlade pokušavaju da ublaže deo štete štedeći zalihe i prikupljajući lekove. U junu je SZO promenio preporuke za lečenje tuberkuloze rezistentne na lekove. Umesto 20 meseci injekcija, pacijenti sada mogu uzimati tablete od devet do 11 meseci. Ova promena znači da pacijenti ne moraju da putuju do klinika, koje su zbog karantina sve češće zatvorene.
Više od polovine od 144 zemlje, nastavlja New York Times, koje su dostavile podatke SZO, otkrivaju da su pacijentima s HIV-om dale tromesečnu dozu lekova, a nekim zemljama poput Južnog Sudana i šestomesečnu dozu, kako bi ograničile njihove dolaske u bolnice. Ali nije još sasvim jasno jesu li ti napori uspešni. U nekim zemljama, kao što su Filipini, aktivističke grupe postavile su skladišta za pacijente kako bi preuzeli antiretrovirusne tablete ili organizovale dostavu do njihovih domova.
U nekim zemljama, kao što je Južna Afrika, većina pacijenata već preuzima lekove u društvenim centrima, a ne u bolnicama, govori dr. Salim S. Abdul Karim, stručnjak za globalno zdravlje iz Južne Afrike i predsedavajući vladinog savetodavnog odbora za kovid 19.
Uticaj pandemije na zdravstveni sistem
Pandemija je otkrila i duboke pukotine u zdravstvenim sistemima u mnogim zemljama. U Zimbabveu je osoblje u javnim bolnicama radilo skraćeno i pje pandemije, jer vlada nije mogla da priušti isplaćivanje pune plate.
U nekim bolnicama, poput Središnje bolnice Sally Mugabe u Harareu, koja je radila s pola kapaciteta zbog problema u snabdevanju vodom, zatvorena su ambulantna odeljenja, na kojima pacijenti s tuberkulozom i HIV-om dobivaju lekove.
„Bolnice funkcioniđu samo u hitnim slučajevima“, kaže dr. Tapiva Mungofa, lekaru spomenutoj bolnici u Harareu.
Ništa bolja situacija nije ni u KvaZulu-Natalu, koji imaju najvišu prevalenciju HIV-a u Južnoj Africi. Dr. Zolelva Sifumba bila je tinejdžerka kad je videla prizore pacijenata koji umiru od AIDS-a. Tokom prošlih godina, ponovno je počela viđati takve pacijente s teškim oblicima AIDS-a.
„Vidimo ljude koji nam dolaze na samrti. Šta ne radimo kako treba?“ rekla je Sifumba za New York Times.
Neki udaljeni delovi sveta teško su pogođeni koronavirusom, ali njihova udaljenost onemogućava procenu uticaja pandemije na druge smrtonosne bolesti. Grad Tabatinga u Amazonasu, najvećoj brazilskoj saveznoj državi, udaljen je više od 1600 kilometara od najbližeg grada s jedinicom intenzivnog lečenja, Manausa. Brazilska vlada koristila je avione kako bi pacijente s koronavirusom prevezla do Manausa, ali mnogi su slučajevi nedijagnostikovani smatra dr. Marselo Kordeiro-Santos, istraživač Tropical Medicine Foundationa iz Manausa.
Na preporuku brazilskog ministarstva zdravstva, bolnice osobama s kovidom 19 daju hlorokin, iako postoje dokazi da ne pomaže i da čak može biti štetan. Hlorokin je takođe ključan lek protiv malarije, a njegova neselektivna primena može dovesti do rezistencije na lek, upozorava dr. Kordeiro-Santos, što bi moglo da ima teške posledice po one koji će se zaraziti u budućnosti. Dodao je ipak kako bi sveobuhvatna distribucija hlorokina mogla da pomogne stanovnicima Amazonasa kod malarije.
Ostali stručnjaci se nadaju da će pandemija koronavirusa da donese i neke pozitivne učinke. Humanitarne agencije već dugo savetuju zemljama da liekove kupuju grupno i da odjednom svojim građanima podele višemesečne zalihe. Pružatelji zdravstvenih usluga takođe su prihvatili video i telefonske pozive u savetovanju i lečenju pacijenata, što je mnogim ljudima jednostavnije od putovanja u udaljene klinike.
„Ponekad je sisteme teško promeniti, ali za promenu sistema nema boljeg vremena od krize, zar ne?“ zaključuje dr. Del Rio.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
