„Tri godine sam se borila s dugim kovidom, a lekari su pričali da izmišljam“: Neće vam biti dobro kad vidite šta Katarina drži u frižideru

Katarina Marinković je do pandemije koronavirusa živela jedan sasvim normalan život. Završila je fakultet, zaposlila se i započela zajednički život sa dečkom. Zdrava i puna elana. A onda je u novembru 2020. godine dobila kovid 19. Imala je srednje tešku kliničku sliku i borba je trajala 14 dana. Ali, kada je virus prošao, nije ni slutila da njen pakao tek počinje. I posle korona - korona. U vidu postkovida.

Koje simptome je imala u početku, a koje kasnije? Koliko je to uticalo na njenu svakodnevicu? Kako je izgledao njen put do dijagnoze hroničnog umora koji ju je "prikovao" za krevet, otkrila nam je Katarina u svojoj iskrenoj ispovesti.

Kako nam je otkrila na početku razgovora, kada se prvi put zarazila koronom, poslata je na kućno lečenje i u samoizolaciji je provela 14 dana.

"Imala sam srednje tešku kliničku sliku, koja je kategorisana kao lakši slučaj. A kasnije se ispostavilo da sam imala i upalu pluća. Imala sam visoku temperaturu, prejake bolove u mišićima, leđima, lopaticama, gubitak mirisa i ukusa, dijareju, kratak dah, bol u grudima, gušenje", priseća se naša sagovornica.

Prema njenim rečima, kada je na kontroli rekla doktorima da i dalje ima temperaturu 37,2-5, bolove u grudnom košu, gušenje, umor i slabost, oni su joj rekli da nastavi da pije vitamine.

"Rekli su mi da me to ne čudi jer temperatura može da se nastavi i mesec dana posle infekcije. Prihvatila sam to i pokušala da nastavim život dalje", nastavlja ona.

Simptomi koji su se javljali mesecima nakon bolesti

Kako navodi, u prvih pet meseci, naizmenično je osećala umor, bolove, crvenilo i svrab u grudnom košu, teške noge, temperaturu, nevoljno igranje mišića, tremor nogu i nestabilnost, kratak dah, brz zamor, bolna stopala, "žarenje i igle" u stopalima, dijareju, gušenju, opadanje kose. Kao najbitniji simptom navodi izrazit pad energije i malaksalosti nakon napora.

"Nisam mogla sebi da spremim obrok i pored pauze, 48 sati nisam mogla da ustanem iz kreveta i da se okupam", priseća se ovog teškog perioda.

Posle su se nizali i novi simptomi.

"Imala sam moždanu maglu, osećala sam teskobu i bila sam dezorijentisana. Teško sam razumela ljude preko telefona, bila sam preosetljiva na buku, svetlost, imala sam vrtoglavice, otečene limfne žlezde na preponama i ispod pazuha, nesanicu,česte upale grla, zujanje u ušima, kožne promene i svrab tela, poput koprivnjače, suvi kašalj, mučnine", kaže nam ona i dodaje da su se ti simptomi javljali u etapama.

"Lekari su mislili da izmišljam"

Kako dalje navodi, put do dijagnoze bio je mukotrpan i iscrpljujuć. Obilazila je lekare godinu dana i svi su joj govorili da izmišlja.

"Kad god sam se žalila na simptome, oni su ignorisali ili slegali ramenima bez adekvatnog odgovora šta se događa. Govorili su mi da sam mlada i da je nemoguće da imam sve te probleme. Radili su mi osnovne analize i slali me kući. Bila sam očajna i na ivici da mentalno obolim. Imala sam potpuno redukovan kapacitet životnih aktivnosti, nisam mogla da ustanem iz kreveta, zarobljena u svom telu fizički, a duhom željna da nastavim dalje", kaže nam ona.

Konačno dijagnoza

Nakon skoro godinu dana koliko je provela "zarobljena" u krevetu, potpuno slomljena i očajna, na televiziji je videla gostovanje dr Branislava Milovanovića, šefa Neurokardiološke laboratorije na Institutu za kardiovaskularne bolesti Dedinje koji je govorio baš o simptomima koje je ona imala.

"Otišla sam kod njega na pregled i poslao me je da uradim test na sve viruse. Opšta praksa nije htela da mi da uput za virusologiju iako sam imala njegov izveštaj. Urađeno je testiranje na sve viruse u privatnoj laboratoriji, ultrazvuk srca i holter EKG", priča nam Katarina.

"Ultrazvuk srca pokazao je miokarditis i perikarditis, head up tilt test pokazao je umereno teško oštećenje autonomnog nervnog sistema i autonomnu neuropatiju, ekstremno variranje pulsa i pritiska. Posledično su mi oštećene mitohondrije, organele koje proizvode energiju i zadužene su za obnovu energije dok spavamo", navodi ona.

Prema njenim rečima, dr Branislav Milovanović joj je dijagnotikovao long kovid i mijalgični encefalomijelitis (hronični umor). Imala je treći na četvrti stadijum. I zahvaljujući njemu konačno je započela terapiju.

"Mesečna terapija košta preko 40.000 dinara"

"Svaki dan sam pila lekove kako bih mogla da se samostalno brinem o sebi i obavljam sitne kućne poslove bez posledica. Šaka vitamina i minerala, antioksidansi, antivirusna terapija je podrazumeva kapsule od biljnih ulja, mente, hajdučke trave, komorača, kleke, žalfije, matičnjaka, majčine dušice", nabraja ona.

Kako dalje tvrdi, određene su joj infuzije po potrebi, koje su lekari u domu zdravlja odbijali da joj daju.

"Moja mesečna terapija košta preko 40.000 dinara, ne računajujući nabavku i davanje infuzija, ishranu koja je deo protokola lečenja, bez glutena, laktoze i rafinisanih šećera, koja je preskupa u prodavnicama. Osim toga, treba vam energije da sebi pripremate obroke", navodi ona.

Da stvar bude još gora, Katarina kaže da je nezaspolena i da su joj je finansijski pomagala porodica, kao i momak i njegova porodica.

Dr Milovanović o hroničnom umoru 

Pozvali smo dr Branislava Milovanovića iz Instituta za kardiovaskularne bolesti Dedinje i profesora Medicinskog fakulteta u Beogradu koji nam je potvrdio da je njegova pacijentkinja prošla pakao zbog nerazumevanja drugih lekara i detaljno nam je objasnio šta je hronični umor.

"Katarina je posle kovida razvila post kovid sindrom koji se manifestuje simptomima koji traju duže od dva do tri meseca. Ima dosta pacijenata sa post kovidom, ali 10 do 30 posto njih ulazi u mnogo težu bolest - sindrom hroničnog umora ili mijalgični encefalomijelitis", objašnjava dr Milovanović.

Postoje četiri grupe pacijenata 

Kako dalje navodi, pacijenti posle kovida se ne oporave posle šest meseci, već se nastavljaju tegobe i to se kristališe u četiri grupe pacijenata.

"Jedna grupa se vremenom oporavi recimo 3 do 6 meseci i oni nemaju više neke značajnije tegobe. Zatim, imamo drugu grupu pacijenata kojima se nastavljaju tegobe i njihovo funkcionalno stanje je jedino poremećeno. Dakle, nemaju energije kao ranije. Međutim, postoje još dve grupe koji su dobili komplikacije posle kovida. U trećoj grupi su pacijenti koji su razvili infarkt, emboliju pluća trombozu, aritmiju. Oni se leče po svim protokolima lečenja. Međutim, četvrta grupa razvija sindrom hroničnog umora, koji ima moja pacijentkinja."

Kako se uspostavlja dijagnoza? 

Dr Milovanović kaže da bi se uspostavila dijagnoza, morate imati određene kriterijume.

"Postoji japanski, kanadski, engleski i američki sistem i svi se slažu da morate imati umor koji traje duže od šest meseci, pad energije posle fizičkih napora, poremećaj spavanja, problem sa koncentracijom, pamćenjem i zaboravljanjem. Zatim, gubljenje svesti, lupanje srca, zujanje u ušima. Kada imate tri glavna i jedan od ova dva sporedna može se uspostaviti dijagnoza hroničnog umora" objašnjava on.

"Pacijenti uglavnom nemaju energiju i imaju veliki broj simptoma, ali među njima su depresija, fobija, anksioznost, strahovi i oni često završe kod neuropsihijatra. Tada im se greškom pripiše da je to psihijatrijski ili psihološki poremećaj", dodaje.

Prema njegovim rečima, najveći broj pacijenata je u prvom stepenu i cilj im je da im se pomogne da ne pređu u drugi stepen.

"U drugom stepenu oni ne mogu da obavljaju svoje redovne radne dužnosti, uzimaju često bolovanje, moraju da odmaraju popodne, te prespavaju vikend. Najvažnije je pomoći im da ne dođu u treći i četvrti stepen koji su bukvalno invalidni. Oni ne mogu da izađu iz kuće od teškog napora, a često ne mogu da ustanu iz kreveta i imaju tuđu negu i pomoć", kaže naš sagovornik.

Srpski lekari nisu obavešteni o ovoj bolesti

Kako dalje navodi, srpski lekari nisu obavešteni o ovoj bolesti i to je najveći problem jer tako nesvesno prave stručnu grešku.

"Mnogo puta se dešavalo da napišem dijagnozu i prepišem pacijentu bolovanje, a oni im kažu: "Umoran sam i ja, pa šta". To je nedopustivo. Katarina je obilazila doktore godinu dana, niko je nije razumeo i svi su joj govorili da joj nije ništa, a ona je došla u treći i četvrti stepen invalidnosti".

Prema njegovim rečima, u pitanju je strašna epidemija i pacijenti sa ovom bolešću su uglavnom osobe od 25 do 30 godina.

"Prema podacima koje sam dobio i prema udruženju EMEA na evropskom nivou svaki četvrti pacijent sa tim sindromom uđe u 3. i 4. grupu".

Pacijentima sa hroničnim umorom niko ne veruje, doktori misle da je to psihološki problem i moram reći da je veliki procenat kod tih pacijenata završi suicid, upozorava dr Milovanović.

Laboratorija za testiranje na institutu za kardiovaskularne bolesti "Dedinje" 

Kako on ističe, na insitutu Dedinje postoji laboratorija za testiranje koja rešava problem sa ovom bolešću.

"Mi smo jedini tehnički centar u svetu koji imaju invanzivno i neinvanzivno elektofiziologiju. Cilj je lečenje ovih pacijenata, a pored toga rešavaju se problemi dijagnostičkog i terapeutskog vezano za krizu svesti", kaže nam dr Milovanović koji napominje da su 17. novembra 2023. u saradnji sa udruženjem srpkih, hrvatskih i slovenačkih pacijenata organizovali prvi edukativni simpozijum za doktore u cilju upoznavanja doktora sa ovom problematikom.

BONUS VIDEO: