"Stefanu Ristiću, jednom od najvećih ljudi među doktorima"

Teško iskustvo o lečenju oca koji je bio jako bolestan nedavno je na Fejsbuku podelila Milica Savićević iz Ivanjice. Uz naslov Lice heroja, ona je poželela da mladom doktoru, sugrađaninu Stefanu Ristiću, zahvali za sve što je učinio za njenog oca, za veliku požrtvovanost koju ni od koga drugog nisu dobili, pa ga danas smatra pravim prijateljem.Miličinu objavu prenosimo u celosti."Postoji nešto što sam odavno želela da podelim sa vama, ali nekako nisam mogla pronaći prave reči da to i napišem. Danas sam videla jednu fotografiju, poželela da je prokomentarišem, ali sve ono što imam za reći lakše je pretočiti u jedan ovakav tekst. Objava je posvećena jednom od najvećih ljudi među doktorima ili jednom od najvećih doktora među ljudima, doktoru Stefanu Ristiću.Postoji nešto što sam odavno želela da podelim sa vama, ali nekako nisam mogla pronaći...

Kažu da se pravi prijatelji u nevolji poznaju. Ja sam pravog prijatelja u nevolji upoznala i zavolela kao rođenog brata. Mlad doktor, reklo bi se, bez velikog iskustva u svom poslu. To je ono što biste verovatno pomislili kada biste ga ugledali na hodniku neke bolnice. Ono što na prvi pogled ne možete videti su empatija, požrtvovanost, stručnost, predanost poslu, vernost zakletvi koju je položio. To biste uvideli tek kada bi vas muka naterala da pokucate na vrata njegove ordinacije.O muci koja je moju porodicu dovela do njega neću pisati. Ko nas zna, zna kroz šta smo sve prošli. Dobio je naizgled rutinski posao, davanje terapije čoveku koji, najverovatnije, boluje od kancera. Taj čovek bio je moj otac. Da bismo dobili dijagnozu i lek, išli smo od klinike do klinike, od laboratorije do laboratorije, od jednog do drugog doktora.Deo njih je u njemu videlo jastuče za igle, parče mesa, pacijenta koji ima bolove ali 'nije njihova nadležnost' ili nekog čoveka koji svojom bolešću sestrama na šalteru remeti svakodnevnu rutinu ispijanja kafe i trač partija. 'Čast' je već razdeljena desetinama prethodnih doktora. Bilo je tu i izuzetaka, ali niko nije bio preterano zainteresovan za jedog običnog čoveka, radnika ruku ispucalih od maltera, iskrivljenog od tereta. Niko, sem jednog čoveka, mladog doktora kome nije bila dužnost brinuti o njemu. On je u njemu video više od ostalih. Video je oca petoro dece, dedu tada dva, kasnije i četiri unuka. Oca jedne preminule devojčice. Čoveka koji nikog nikad nije molio, koji je sa svojih 10 prstiju sam brinuo o porodici, čoveka koji je u sebi nosio bol, a na leđima teret teškog života. Nekog ko nije zaslužio bol koji trpi.I dok su svi bežali od nas, misleći da je ta nesrećna sudbina prelazna i da će im poremetiti svakodnevicu, taj mladi doktor iskreno je želeo da pomogne. Svakodnevno ga je obilazio, tumačio rezultate, davao terapije, tešio porodicu. Rekli biste 'to mu je dužnost'. Da je samo to, bili biste u pravu. On je dolazio u bilo koje doba dana ili noći, tokom odmora, mimo radnog vremena. Dolazio je sopstvenim autom, pregledao ga, masirao, davao terapije, pomagao oko nabavke lekova, savetovao i tešio i njega i celu porodicu. Kada nije bio tu, zvao bi nas. Išao je i sam od jednog do drugog doktora noseći rezultate i izveštaje, tražeći 1.001 mišljenje...Nije odustajao, kao što ni mi nismo odustajali. Bio je tu do samog kraja, do očevog poslednjeg udaha. Kao doktor, kao prijatelj, kao uteha i potpora porodici koju jedva poznaje.Kako nazvati takvog čoveka? Prijatelj? Brat? Heroj? Anđeo? Malo je... Ne postoje reči kojima se ovaj čovek može opisati, kao što ne postoje reči kojima bih mu mogla iskazati svoju zahvalnost za sve što je učinio. Ono što mogu da uradim jeste da svima pokažem lice heroja i da mu poželim svu sreću ovog sveta. Od srca ti hvala, Stefane Ristiću!"BONUS VIDEO:https://www.youtube.com/watch?v=RoyTnYWIgHQ***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram