Najveće istraživanje o dugovečnosti je uključilo 44.000 ljudi: Pratili su ih 35 godina, a kod onih koji su doživeli 100. pronašli su istu stvar

Još od Platona i Aristotela, jedno od pitanje se prenosi s kolena na koleno- kako produžiti život,vitalnost i šta zapravo utiče na starenje.

Nedavna studija, objavljena u GeroScience-u, otkrila je neke uobičajene biomarkere, uključujući nivoe holesterola i glukoze, kod ljudi koji žive preko 90 godina.

Naučnici među omiljene predmete istraživanja svrstavaju dve grupe ljudi - one starosti od 90 do 99 godina i one od 100 i više, jer upravo oni mogu poslužiti kao razrešenje pitanja kako da živimo duže, a možda i kako da ostarimo zdravi. Do sada su studije stogodišnjaka često bile malog obima i fokusirane na odabranu grupu, na primer, isključujući stogodišnjake koji žive u staračkim domovima.

Najveća studija o dugovečnosti

Najveća studija do sada, ispitala je profile biomarkera ljudi koji su nadživeli jedan vek i njihovih vršnjaka koji su kraće živeli. Ovo istraživanje je obuhvatilo 44.000 Šveđana koji su bili podvrgnuti zdravstvenim procenama u dobi od 64 do 99 godina - oni su bili uzorak takozvane Amoris kohorte.

Učesnici su zatim praćeni kroz podatke švedskog registra 35 godina - a 1.224, ili 2,7%, živelo je 100 godina. Ogromna većina (85%) stogodišnjaka su bile žene.

Uključeno je dvanaest biomarkera na bazi krvi koji se odnose na upalu, metabolizam, funkciju jetre i bubrega, kao i potencijalnu pothranjenost i anemiju. Sve ovo je u prethodnim studijama povezano sa starenjem ili smrtnošću.

Biomarker povezan sa upalom bila je mokraćna kiselina – otpadni proizvod u telu uzrokovan varenjem određene hrane.

Takođe su pogledali markere povezane sa metaboličkim statusom i funkcijom, uključujući ukupni holesterol i glukozu, i one koji se odnose na funkciju jetre, kao što su alanin aminotransferaza (Alat), aspartat aminotransferaza (Asat), albumin, gama-glutamil transferaza (GGT), alkalna fosfataza (Alp) i laktat dehidrogenaze (LD). Pogledali su i kreatinin, koji je povezan sa funkcijom bubrega, i gvožđe i ukupni kapacitet vezivanja gvožđa (TIBC), koji je povezan sa anemijom. Konačno, istražili su i albumin, biomarker povezan sa ishranom.

Niži nivo glukoze, kreatinina i mokraćne kiseline kod dugovečnih

Nalazi su pokazali da su osobe koje su doživele stotu imale niži nivo glukoze, kreatinina i mokraćne kiseline od šezdesetih godina nadalje. Iako se srednje vrednosti nisu značajno razlikovale, stogodišnjaci su retko pokazivali izuzetno visoke ili niske vrednosti.

Na primer, veoma mali broj stogodišnjaka je imao nivo glukoze iznad 6,5 mmol/L u životu, ili nivo kreatinina iznad 125 µmol/L.

Za mnoge biomarkere, i stogodišnjaci i oni koji nisu stogodišnjaci imali su vrednosti izvan opsega koji se smatra normalnim u kliničkim smernicama. To je verovatno zato što su ove smernice postavljene na osnovu mlađe i zdravije populacije.

Istraživanje je pokazalo da su svi, osim dva (alat i albumin,) od 12 biomarkera  povezani sa verovatnoćom dostizanja 100 godina. To je bilo čak i nakon što se uzme u obzir starost, pol i opterećenje bolesti.

Ljudi u najnižoj od pet grupa za nivoe ukupnog holesterola i gvožđa imali su manje šanse da dostignu 100 godina u poređenju sa onima sa višim nivoima. U međuvremenu, ljudi sa višim nivoima glukoze, kreatinina, mokraćne kiseline i markera za funkciju jetre takođe su smanjili šanse da postanu stogodišnjaci.

U apsolutnom smislu, razlike su bile prilično male za neke od biomarkera, dok su za druge razlike bile nešto značajnije.

Za mokraćnu kiselinu, na primer, apsolutna razlika je bila 2,5 procentnih poena. To znači da su ljudi u grupi sa najnižim nivoom mokraćne kiseline imali 4% šanse da napune 100 godina, dok je u grupi sa najvišim nivoom mokraćne kiseline samo 1,5% došlo do 100. godine.

Čak i ako su razlike koje smo otkrili generalno prilično male, one sugerišu potencijalnu vezu između metaboličkog zdravlja, ishrane i izuzetne dugovečnosti.

Studija, međutim, ne dozvoljava nikakve zaključke o tome koji su faktori životnog stila ili geni odgovorni za vrednosti biomarkera. Ali je logična pretpostavka da faktori kao što su ishrana i unos alkohola igraju važnu ulogu, kao i geni i način života, piše ScienceAlert.