Beba Ibrić (40) iz Zmajeva je godinama za lekare bila nedokučiva misterija. Čak 17 godina nije uspela da dobije ispravnu dijagnozu za tegobe zbog kojih nije mogla normalno da funkcioniše. Posle ko zna koliko poseta doktorima, konačno je prošle godine saznala da ima sindrom nemirnih nogu.
„To je nešto neverovatno. To nisu klasični bolovi da vi čupate kosu s glave – ali su konstantni i iritantni. Dovode do toga da ne možete da ležite, spavate, sedite dugo. Tera vas da ustanete, stojite na nogama, šetate, radite čučnjeve, istezanje… A to ne možemo raditi 24 sata – kada tako funkcionišemo, to nas odvede u neka druga stanja: umor, iscrpljenost, nervoza…. Na ivici svega“, ovako Beba Ibrić (40) opisuje tegobe koje je osećala 17 godina, pre nego što joj je konačno postavljena prava dijagnoza.
Pročitajte još:
Naime, ona je tek nedavno saznala da ima sindrom nemirnih nogu, retko stanje koje lekari teško prepoznaju. Taj sindrom uzrokuje neprijatni osećaj u nogama, ali i rukama, kičmi – celom telu.
„Nije to kao da morate da mrdate rukama i nogama stalno, nego uveče kada legnete u krevet, počinju te nezgodne smetnje, koje vas nateraju da ustanete i hodate. Godinama sam hodala po kući i jela. Jer više čovek ne zna šta da radi. Nisam mogla da funkcionišem ni preko dana – imala sam vrtoglavice, kratak dah…“, priča nam Beba.
Beba je prvi put osetila ove čudne bolove kada je 2002. godine bila trudna sa prvim detetom.
„Mislila sam da su to neki klasični trudnički grčevi. To su bili neki žmarci po nogama, kada bih legla nisam mogla da se namestim, non stop sam se pomerala, nije mi odgovarao nijedan položaj. Tad još nije bilo toliko intenzivno“, govori.
U trudnoći je morala da uzima gvožđe, a tegobe su se smirile. Međutim, ne zadugo.
„Kad sam se porodila, bila sam posvećena detetu, stalno oko nje. Ubrzo nakon toga sam opet zatrudnela, a sve se ponovilo. Naravno, ponovo sam sve to prepisala trudničkim grčevima. Takođe sam opet pila gvožđe zbog anemije tokom trudnoće“, priča Beba.
Tegobe su se nakon druge trudnoće smirile, ali su se ponovo vratile i bile su još gore. Beba je mislila da je uzrok svega umor zbog dvoje male dece – jer zbog njih svakako nije mogla lepo da spava. Ali, kako su godine prolazile, njoj je bilo sve teže.
„Nisam spavala ni danju ni noću. Na početku je bilo podnošljivo – valjda sam i ja bila mlađa, pa je moj organizam to bolje podnosio“, govori nam Beba.
Rešila je da krene na preglede – kod neurologa i fizijatra.
„Utvrđuje se da imam problema na vratnom delu kičme i na samoj kičmi. Bilo je nekih manjih degenerativnih promena, diskus hernija i prolapsa. Započinjem lečenje u tom pravcu. Međutim, to i dalje ne pomaže“, seća se.
U međuvremenu, zatekli su je neki drugi problemi – imala je operaciju jajnika, pa je odložila potragu za dijagnozom.
„Oko 2012. godine sam rešila da se aktivnije pozabavim time. Uradila sam magnet glave, koji je bio uredan. Pregledana sam opet od strane neurologa i fizijatra – sve opet ispočetka. I ništa! Samo se utvrdilo da je stanje na kičmi gore“, kaže.
Njeno mučenje i stalni pregledi trajali su sve do 2018. godine.
„Uključila sam razne terapije, promenila sam mnogo lekova. Uđem u apoteku i kažem – ima li nešto što nisam pila. Jedino nisam stigla do opioida“, šali se.
„Neću zaboraviti rečenicu jedne doktorke, koja me je gledala i rekla: ‘ja ne znam šta ću sa vama’. Lekari su mi maksimalno izlazili u susret. Nije bilo zatvaranja vrata. Ali nikome nije kliknulo šta to može biti“, dodaje.
Beba govori da se očigledan trag koji je vodio do rešenja njenog stanja pojavio kada je primio kardiolog u februaru 2020. godine. Ali, tada niko to nije povezao.
Pročitajte još:
„On primećuje da je meni problem sa gvožđem već ozbiljan, koji traje duži niz godina. Zbog toga me je zadržao u bolnici. Tamo sam bila nekoliko dana, primala gvožđe. Prvo jutro tamo je on ušao i pitao me kako sam, odgovorila sam mu: ‘ja sam spavala'“, priča nam.
„Ja godinama nisam spavala. Čak sam imala i video gde me je sestra jedne noći snimala. Pitala me je kako sam spavala, a ja sam joj rekla – odlično. Ali kada sam videla snimak, ja sam na njemu čitavu noć uvrtala noge i ruke“, nastavlja Beba.
Kada je izašla iz bolnice, tegobe su čudesno nestale. Ali kao i mnogo puta ranije, brzo su se vratile. Sve do posete novoj ordinaciji.
Bebu je jednog sudbonosnog dana primila lekarka, koja joj je odmah rekla da je veoma zanimljiv slučaj.
„Međutim nije htela sama ništa da dijagnostikuje, već se konsultovala sa kolegama iz Beograda. Nakon dva dana, doktorka me je pozvala i rekla da mi je zakazala termin u Kliničkom centru u Beogradu, gde će me primiti druga lekarka“, govori.
„Tokom leta 2020. sam otišla tamo, a mlada doktorka mi je postavila niz pitanja na koje sam odgovorila potvrdno. Pitala me je da li su tegobe počele u trudnoći, da li sam utvdrila da sam u toku tegoba bila anemična, da li se smirivalo stanje pri upotrebi gvožđa, da li mi je lakše kada hodam, da li mi je teže kada pokušavam da zaspim, da li uvrćem noge i ruke, da li osećam tupe bolove… Kada sam na sve to odgovorila potvrdno, ona je izrazila sumnju da je to sindrom nemirnih nogu“, opisuje Beba trenutak kada je konačno saznala svoju dijagnozu.
Priseća se da je studentkinja medicine, koja je takođe bila u ordinaciji, iskreno priznala da je o tom zdravstvenom stanju čitala samo u knjigama.
#Restlesslegsyndrome–#RLS #WillisEkbomDisease causes an irresistible urge to move them accompanied by uncomfortable sensations in the #legs described as aching throbbing pulling itching crawling creeping ranging from uncomfortable to irritating to #painful #vancity #foot #feet pic.twitter.com/1kFCC1hPWV
— Dr. Jaspaul Riar (@vancitydpm) May 6, 2021
Sindrom nemirnih nogu (RLS) je neurološki poremećaj koji se karakteriše neodoljivom potrebom za pokretanjem nogu, posebno u stanju mirovanja. Simptomi bolesti se pogoršavaju uveče i tokom noći a mogu se poboljšati tokom aktivnosti kao što je hodanje. Primarni oblici RLS su pretežno familijarni, dok su sekundarni najčešće uzrokovani trudnoćom, uremijom, nedostatkom gvožđa, dijabetesom, polineuropatijom ili uzimanjem pojedinih lekova.
Beba Ibrić ima sekundarni oblik, a doktorka joj je prepisala lek koji se inače koristi kod Parkinsonove bolesti. Kaže da ju je ta terapija spasila.
„Ne mogu da verujem da sam se ja tolike godine mučila i patila, čak išla kod psihijatra, dvoumila se da li da se povučem ili da nastavim da idem lekarima. Čak sam se šalila sa doktorima – ili ćete vi meni u ludnicu ili ja vas, ali ovo moramo isterati do kraja“, kaže nam.
Sada živi mnogo kvalitetnije, a svima u sličnoj situaciji poručuje da budu istrajni – ako znate da nešto nije u redu, slobodno budite „onaj pacijent sa preobimnom dokumentacijom“, kako je Bebu nazvao jedan lekar.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare