Bilo da uveče s prozora lupate u šerpe ili ne, verovatno ste primetili da je sve više onih koji taj performans koriste kao idealnu prilku da se malo izviču, a ima i onih koji nešto otpevaju.
Donedavno tu sliku nismo gledali. Čim u popodnevnim satima krene policijski čas, slušali smo samo tišinu, sve do jutra. Šta se promenilo i da li takvo ponašanje građanima donosi olakšanje ili budi nešto drugo, pitali smo Vladimira Mihića, socijalnog psihologa, profesora na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
„Definitvino nije u ljudskoj prirodi da budemo zatvoreni mesec, mesec i po dana, pogotovo u 21. veku kada postoji veliki broj mogućnosti i ljudi se uglavnom trude da ih koriste. Ovo jeste iznuđena situacija, međutim mene kao stručnjaka i kao nekog ko živi u Srbiji brine da je situacija možda prenaglašena u smislu prevelikih zabrana. A ljudi, kad se suoče sa onim što oni percipiraju kao nelegitimnu zabranu, kada su zabrane od nekog ko nije autoritet za tu oblast, onda često imaju potrebu da baš iz nekog inata rade te stvari kako bi se oslobodili psihološkog pritiska koji zabrana sa sobom nosi“, kaže profesor Mihić.
On kao slikovit primer navodi situaciju kad adolescent prvi put proba cigarete, piće, pa onda, što je roditelj grublji i više mu zabranjuje umesto da razgovara sa njim o posledicama, tinejdžer još više želi to da proba i onda ga roditelj možda još više otera u nešto što nije želeo.
Pročitajte još:
„Bojim se da je ovde slična situacija, pogotovo u poslednjih nekoliko nedelja. Ljudi ne shvataju u potpunosti opravdanost nekih zabrana, posebno jer često slušamo neusaglašene, kontradiktorne poruke. Ne znaju zašto ne mogu u šest popodne da šetaju sa svojom decom, a prepodne mogu kod frizera i u salone“.
Profesor kao primer takvih zabrana navodi i mere za prvomajske praznike.
„Zabrana kretanja važi za petak 1. maj, a za vikend ne. I ljudima je zaista teško da shvate jer ih tretiraju kao dete u predškolskom uzrastu. Ili je trebalo da se ispoštuje struka, pa da se strpimo još tri dana zatvoreni, mada mislim da je ta mera generalno preterana, ili je onda trebalo otvoriti i 1. maj sa istim restrikcijama koje postoje i za 2. i za 3. – nema javnog okupljanja“.
A kakve posledice to uzrokuje?
„Onda su emocije ojačane i onda ljudi imaju potrebu, iako možda inače nisu skloni javnom izlivu svog nezadovoljstva, kada im neko ponudi ventil, oni to iskoriste. Možda i oni koji nisu protiv vlasti, protiv ovih mera, imaju potrebu da kažu – i za mene je ovo previše“, priča profesor Mihić.
A pošto ljudi nemaju mogućnost da to kažu drugačije, onda se objašnjavaju s prozora, viču, galame, pevaju… Pitali smo profesora da li to pražnjenje, kog prvih sedmica policijskog časa nije bilo, a sada ga je sve više, godi, da li se čovek tada lepo isprazni i potom mu nekako bude lakše.
„Svako pražneje negativnih emocija te emocije smanjuje. Kada ste isfrustrirani, iznervirani, pa izađete malo da trčite, bavite se nekim fizičkim radom ili se izvičete, isplačete, posle toga će se frustracija smanjiti. Istovremeno, ako vaše ispoljavanje nezadovljstva naiđe na negativnu reakciju, ako neko kaže da to nije dozvoljeno, ti to ne smeš, onda ljudi imaju tendenciju da pojačavaju svoje nezadovoljstvo i to može dovesti do problema.“
Dakle, zaključuje profesor Vladimir Mihić, kroz buku i galamu koju sve više čujemo ljudi se oslobađaju stresa i anksioznosti, ali samo privremeno.
„Ako reakcija s druge strane nije odgovarajuća, onda se nezadovoljstvo vraća, verovatno u još većem obimu.“
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar