1
Od moje prve do poslednje čaše...
Kako zapravo izgleda lečiti se od alkoholizma, najrasprostranjenije bolesti zavisnosti od koje godišnje umre preko tri miliona ljudi u celom svetu? Koji je to trenutak kad čovek dotakne dno i reši da se iščupa iz pakla? O tome govori Beograđanin Milan, lečeni alkoholičar.
“Rođen sam u voćarsko-vinogradarskom kraju, gde se običajno pije svakodnevno. Alkohol je dostupan svima, pa i deci se nije zabranjivao. Tako sam u dodir sa alkoholom došao još kao dete. Prvo pijanstvo sa prekidom filma doživeo sam u srednjoj školi. U završnim razredima već sam često pio. Družio sam se više sa starijima, hteo da budem dorastao i kroz alkohol.“
Milan kaže da, kada se zaposlio, pio je redovno i više.
„Po povratku iz rata još više. Pravio sam povremene apstinencije, a posle toga pio više. Nisam pio u radno vreme, nisam imao posledice na poslu, bio sam eksponiran u politici i raznim vidovima društvenog života. Na moje pijenje socijalna sredina nije mi skretala pažnju. Porodica nije imala materijalnih problema u smislu egzistencijalnih. Zdravstveno sam se osećao relativno dobro i zato sam smatrao da ja kontrolišem svoje pijenje i da ono ne proizvodi zdravstvene i socijalne posledice“, kaže Milan za čiju smo piču čuli preko Zajednice klubova lečenih alkoholičara Srbiji.
Tako se njegov alkoholizam razvijao do toksikomanske faze u kojoj je bio više od 10 godina. Potom je uspostavio apstinenciju koja danas traje neprekidno dve godine.
„Po vrsti moj alkoholizam je primarni, a po tipu najbliži beta, uz napomenu da sam uživao u alkoholu. Po modelu sam svakodnevni alkoholičar, duhovit, dobronameran, u poziciji da činim ljudima, u raznim prilikama sam bio rado viđen gost. S obzirom na to da sam radio uvek jako važne poslove, često sam pio sa poslovnim prijateljima, što znači da sam pio i po modelu menadžerskog opijanja.“
Pročitajte još:
Sve to je uzrokovalo brojne zdravstvene posledice – od telesnih gastritis, dijabetes i crvenilo lica, a od psihičkih promenu karaktera, ličnosti i alkoholičarsko ponašanje.
„Negirao sam i minimizirao količine popijenog alkohola i posledice, projektovao nepostojeću krivicu drugih, potiskivao u zaborav neprijatne događaje, upoređivao se sa lošijim od sebe. Kod mene su bile zastupljene gotovo sve karakteristike alkoholičarskog ponašanja, sa akcentom na sebičnost i egocentričnost, ograničena interesovanja, slabo podnošenje osujećenja i neuspeha, lažljivost.“
Priznaje kako su najznačajnije posledice njegovog pijenja bile porodične.
„Sa suprugom su bili česti prekidi komunikacije i emotivno udaljavanje. Ona se povlačila u sebe, zbog mog pijenja nije se družila sa drugima. Njen doprinos razvoju mog alkoholizma je u tome što je, znajući da imam jaku volju i da držim reč – mislila da mogu prestati da pijem, ali da neću. Kasno je shvatila da je alkoholizam bolest i da zahteva lečenje. Sin je u srednjoj školi i sam počeo da pije, pušio je travu, asocijalno se ponašao i bio na ivici kriminala. Emotivno se udaljio od porodice i na kraju otšao u inostranstvo i tamo završio fakultet, osnovao porodicu. Danas ne pije, dobro živi. Učestvovao je u terapiji povremeno, to mu mnogo znači. Ćerka je imala najveće emocionalne i psihičke probleme. Zapala je u depresiju, povukla se, osamila, prekinula studije. Zahvaljujući mom lečenju, u kome aktivno učestvuje, ona sada radi, ima samo još diplomski na fakultetu, izlazi, ima angažovan život. Od širih socijalnih posledica imam nekoliko kafanskih tuča, nekoliko oduzimanja vozačke dozvole zbog vožnje u pijanom stanju i jednu manju saobraćajnu nezgodu izazvanu u pijanom stanju.“
Milan otkriva i kako je počeo sa lečenjem.
„Na lečenje sam došao pod pritiskom porodice, kada smo dodirnuli zajedničko dno. Ćerka je pozvala sina, on je došao i bio sam ucenjen: ili ćeš se lečiti ili više nećeš videti unuke. Pristao sam odmah, odmah uspostavio apstinenciju. Ćerka je pronašla terapeute i krenuli smo na porodičnu terapiju. Dugo sam imao osećaj krivice zbog posledica mog alkoholizma, a po učvršćenju apstinencije i sprovedenoj edukaciji, napravio sam radikalni zaokret i krenuo da menjam model življenja.“
Rezovi su bili veliki i teški.
„Ne pravim vino i rakiju, promenio sam društvo, posao, selektovao prijatelje, odbacio one koji su me pijanog zloupotrebljavali, odredio ciljeve, a kapital je veliki: ja imam svoju porodicu i prave prijatelje, oni imaju mene. Ne mogu da promenim ono što je bilo, ali hoću trezan da učestvujem u onome što dolazi. Hoću da ja sam spoznam i drugi da vide ko sam ja u stvari. Početak obećava: ja i oni kojima je stalo do mene i meni do njih, mislimo da sam bolji nego što sam bio.”
BONUS VIDEO: Trovanje alkoholom
