0
Još dok je koronavirus bio lociran samo u Kini, a zaraženi se brojali u stotinama, društvenim mrežama su krenule da kruže teorije o tome kako je to zapravo virus napravljen u laboratoriji. Verzije ove teorije su se menjale i prilagođavale aktuelnim dešavanjima.
Tako je prvobitno popularna bila ideja da su Amerikanci napravili virus u laboratoriji, kako bi uništili kinesku ekonomiju. Nešto kasnije, pojavila se teorija da su sami Kinezi napravili virus, koji im je slučajno procurio iz laboratorije. Kako je SARS-CoV-2 počeo da se širi svetom, tako su teorije evoluirale – od toga da je napravljen kako bi se testirala nova vakcina, do toga da mu je cilj da smanji broj ljudi na planeti Zemlji.
Ono oko čega se svi teoretičari zavere slažu jeste da je virus nastao u laboratoriji. Još jedna stvar koju gotovo svi teoretičari zavere imaju zajedničku, jeste činjenica da nemaju nikakve veze s naukom. S druge strane, tu su ljudi koji se zapravo bave ovim stvarima, kao što je Miloš Babić, naučnik koji radi na Univerzitetu u Arizoni i bavi se bioinženjeringom. On je u detaljnoj objavi na Fejsbuku objasnio zašto, sa naučne tačke gledišta – dakle, jedine koja se računa – priča o tome da je novi koronavirus nastao u laboratoriji – ne pije vodu.
Njegovo objašnjenje prenosimo u celosti.
„Mi koji se bavimo bioinženjeringom imamo niz alatki koje su nam dostupne za to. Od klasičnih enzima (endonukleaze, rekombinaze, itd.) preko novijih tehnologija (CRISPR) sve do upotrebe hemijski izmenjenih bioloških molekula (recimo upotreba klik-hemije u molekularnoj biologiji), dizajn se može uraditi na mnogo različitih načina. Svaki od tih načina iza sebe ostavlja i vrlo jasne tragove, kojima se može prepoznati dizajnirani organizam, gen, ili deo organizma.
Da nije tako, između ostalog, ne bismo imali raspravu oko GMO, jer bi kompanije mogle da naprave GMO organizme i da prosto kažu da su to prirodne stvari. Ali ne mogu.
Povrh toga, imamo i par dodatnih činilaca. Naše trenutne sposobnosti dizajniranja bilo čega su ograničene u određenim aspektima koji su komplikovani za objašnjavanje; ali ukratko, može se reći da mi ili moramo da dizajniramo od nule, ili da „ukrademo“ nešto što već postoji u prirodi.
Recimo, ja bih mogao da uzmem genom ljudskog koronavirusa i da u njega ugradim neki protein iz šišmiša, i da time proizvedem opasniji virus (ovo je zapravo i urađeno jednom pre šest godina u seriji studija koje su istraživale kako nastaju opasni virusi, i kako možemo da ih brže detektujemo i da se od njih odbranimo). Ali onda bih time napravio virus koji je očigledno inženjerisan, pošto ima gene ljudskog koronavirusa i onda paf, jedan deo koji je prekopiran iz druge vrste.
Ako ne radim tako, morao bi da dizajniram od nule, što em proizvodi jako loše rezultate za sada, em proizvodi gene koji ne liče ni na šta iz prirode (i otud su opet prepoznatljivi kao inženjerisani).
Ničega od toga nema u SARS-CoV-2 virusu. Naprotiv, u sekvenci jasno vidimo tragove postepene evolucije kojom se virus prilagodio da inficira ljude. Dva specifična dela virusa koja su kritična za epidemiju ne samo što pokazuju prethodnu evoluciju, već nastavljaju da evoluiraju pred našim očima kako se virus širi i deli u nove sojeve. Za kompletnu studiju po ovom pitanju pogledajte ovde.
Pročitaj još:
Dokazi su prilično apsolutni. Ako znamo nešto o ovom virusu, znamo da on nije nastao veštački.
I kad smo već na temi, vredi primetiti još nešto. Virolozi i epidemiolozi već pedeset godina upozoravaju da je naš moderni, povezani svet veoma ranjiv prema novim virusima. HIV epidemija je odličan primer (HIV je nastao iz SIV virusa koji inficira šimpanze u Africi). Ebola i Marburg su zapretili nekoliko puta. Prvi SARS virus je trebalo da bude ogromno upozorenje. Na srednjem istoku se pre par godina pojavio MERS virus, takođe vrsta koronavirusa, koji je prešao na ljude iz kamila, i koji ubija 60 odsto zaraženih – ali se na sreću jako sporo prenosi.
Dakle, imali smo gomilu upozorenja. Rešenje koje je predloženo je svetska mreža klinika koje prate zoonotičke viruse (tj. viruse koji nastaju u životinjama i prenesu se na ljude), i koje bi imale sposobnost da brzo detektuju viruse i uvedu karantine i ranu detekciju. Da bi se sprečila upravo ova situacija, u kojoj se nalazimo danas.
To nije uspelo, pošto mnoge države ne žele da imaju u sebi jedinice koje internacionalno dele podatke o zdravstvu; a povrh toga, bila je priča da je prosto preskupo održavati tako nešto. Američki predsednik Obama je uveo mini-verziju takve mreže kroz CDC; ali je predsednik Tramp odmah 2017. godine ugasio najveći deo tih laboratorija.
Tako da ako vam treba neka politička meta, uzmite ovo. Za sada nema pomoći, ova epidemija mora da se prebrodi. Ali kad je prebrodimo, i kada se stvari vrate u neku normalu, setite se da političare treba gurati da se uvede epidemiološka mreža na svetskom nivou, i da se počne sa ozbiljnim stručnim praćenjem virusa. Umesto političkih prepucavanja, i raznih priča o zaverama. To bi bila daleko konstruktivnija upotreba vremena i novca nego praktično bilo šta drugo“, poručuje naučnik Miloš Babić.
***
