Jedan od najrasprostranjenijih minerala u ljudskom telu je kalcijum. Skoro 99 odsto ukupne količine kalcijuma u telu nalazi se u kostima, gde se nagomilava u obliku karbonata. Pored toga što je zaslužan za građenje kostiju i njihovo održavanje, kalcijum takođe pomaže u sprečavanju zgrušavanja krvi, važan je za rad srca i nerava.
Kalcijum je mineral koji aktivno učestvuje u održavanju normalne funkcije srca, nerava, mišića i drugih organa. Kako ljudsko telo nije u stanju da proizvede nove količine kalcijuma, ovaj mineral dobija se isključivo iz hrane. Ukoliko se u telo ne unese dovoljna količina kalcijuma kroz hranu, ono će početi da ga uzima iz kostiju, što može dovesti do slabljenja i krhkosti kostiju.
Kalcijum je neophodan za funkcionisanje svake ćelije u organizmu, tako da poremećaj nivoa kalcijuma u krvi može biti opasan po život. Uloga paraštitastih žlezda je da održavaju nivo kalcijuma u krvi u uskim granicama normale. Potreba da se nivo kalcijuma u krvi održava konstantnim je toliko velika da, kada sve pravilno funkcioniše, čak i najmanja promena, pokreće odgovor paraštitastih žlezdi.
Kalcijum je glavni sastojak koji učestvuje u razvoju i rastu kostiju i zuba.
Sve kosti u ljudskom telu konstantno se prepravljaju. Ovaj proces preoblikovanja kostiju uključuje apsopciju i taloženje kalcijuma u novo koštano tkivo. Samo 1 odsto ukupne količine ovog minerala koja se nalazi u telu, učestvuje u drugim telesnim funkcijama poput kontrakcija mišića, prenos nervnih signala, lučenju hormona, širenju i skupljanju krvnih sudova.
Hrana je najbolji izvor kalcijuma za čoveka. Namirnice koje sadrže najveću količinu kalcijuma su mleko i mlečne prerađevine poput sireva, jogurta i drugih fermentisanih proizvoda. Ovaj mineral se takođe može naći i u nekim vrstama lisnatog zelenog povrća, i to kineskom kupusu, kelju i brokoliju, kao i tofuu i orašastim plodovima. Manje količine kalcijuma mogu se naći i u mnogim vrstama ribe i školjki poput sardina, ostriga i dagnji.
Normalne vrednosti kalcijuma su od 2,2 do 2,7 mmol/l (milimola po litru krvi).
Dnevne potrebe kalcijuma iznose 1.200 mg za odrasle do 24 godine, 800 mg za odrasle preko 25 godina, dok je za žene u periodu trudnoće i laktacije preporučeno 1.200 mg. Kritični periodi menopauza i postmenopauza, zahtevaju povećanu količinu unosa kalcijuma od 1.100 mg do 1.200 mg dnevno.
Kalcijum je neophodan za funkcionisanje svake ćelije u organizmu, tako da poremećaj nivoa kalcijuma u krvi može biti opasan po život. Uloga paraštitastih žlezda je da održavaju nivo kalcijuma u krvi u uskim granicama normale. Potreba da se nivo kalcijuma u krvi održava konstantnim je toliko velika da, kada sve pravilno funkcioniše, čak i najmanja promena, pokreće odgovor paraštitastih žlezdi.
Na ćelijama paraštitastih žlezdi nalaze se molekuli, tzv receptori „osetljivi na kalcijum“ koji kao senzori reaguju na vrlo male promene u nivou kalcijuma u krvi. Ovaj receptor radi kao termostat.
Ako organizam ne dobija dovoljno kalcijuma iz ishrane, receptor to registruje i posledično paraštitaste žlezde stvaraju i luče više svog aktivnog hormona – paratiroidnog hormona (PTH). Ovo pokreće niz događaja kojima se povećava koncentracija kalcijuma u krvi.
U našim kostima se nalazi 98 odsto telesne zalihe kalcijuma. Paratiroidni hormon pomaže da se kalcijum iz kostiju oslobađa u cirkulaciju. Druga linija odbrane su bubrezi u kojima PTH ograničava bubrege da izlučuju previše kalcijuma iz organizama, što takođe povećava nivo kalcijuma u krvi. Zatim, PTH deluje na bubreg tako da pomaže dejstvo enzima koji aktivira vitamin D. Aktivni vitamin D pomaže crevima da apsorbuju što više kalcijuma. Rezultat svih ovih procesa je povećanje nivoa kalcijuma u krvi.
Povišene vrednosti kalcijuma u krvi mogu biti opasne po život za razliku od sniženih vrednosti.
Uzroci povišenih vrednosti su:
Povećano izlučivanje paratireoidnog hormona,
Maligna oboljenja,
Intoksikacija vitaminom D,
Sarkoidoza – (grč sarkoeides sličan mesu, ossis stanje) oboljenje nepoznatog uzroka, zahvata sve organe, najčešće pluća i limfne žlezde, kožu, kosti ruku i jetru. Nije maligno, a simptomi su: promene na koži u vidu crvenih pečata, s visokom temperaturom.
Mnogi pacijenti sa blago povišenim vrednostima su bez simptoma, a povećane vrednosti kalcijuma se otkrivaju slučajno pri rutinskom pregledu.
Teža hiperkalcijemija se karakteriše:
Gubitkom apetita,
Zatvorom,
Mukom,
Povraćanjem,
Bolovima u trbuhu
Ekstremno povišene vrednosti mogu biti udružene sa:
Emocionalnom labilnošću,
Konfuzijom,
Delirijumom,
Psihozom,
Komom
Svako povećanje u krvi iznad 2,99 mmol/l zahteva terapiju. Sprovode se sledeće mere:
Poboljšavanje izlučivanja kalcijuma putem bubrega primenom diuretika,
Povećanje deponovanje kalcijuma u kostima primenom fosfata, indometacina, kalcitona,
Smanjivanje unosa kalcijuma hranom.
Ako nijedan od ovih postupaka ne daje rezultate, radi se hemodijaliza.
Hiperkalcemija predstavlja povišeni nivo jonizovanog kalcijuma u serumu i ona može biti ili posledica osnovne bolesti, koja je dovela do slabosti u radu bubrega (sarkoidoza, mijelom, imobilizacija, rabdomioliza) ili posledica upotrebe preparata vitamina D uz davanje oralnog kalcijuma kao vezača fosfata. Posle transplantacije bubrega, hiperplastične paratireoidne žlezde nastavljaju povećano stvaranje PTH (paratiroidni hormon) i dovode do hiperkalcemije.
Uzroci nastanka hiperkalcemija mogu da budu intoksikacija teofilinom (nalazi se u čaju), preterano unošenje vitamina, pojedine granulomatoze, tireotoksikoza, urotoksikoza, delovanje tiazidnih diuretika, imobilizacija…
Kako se kalcijum u krvi nalazi u tri oblika (slobodan, vezan za proteine i kompleksiran), pad u koncentraciji albumina dovodi do evidentnog pada koncentracije kalcijuma, naročito kod hospitalizovanih pacijenta.
Klinička stanja koja dovode do niske koncentracije albumina u krvi su:
hronična oboljenja jetre,
nefrotski sindrom,
kongestivno oboljenje srca,
malnutricija,
maligniteti
intravenska terapija fiziološkim rastvorima (naročito posle operacija).
Najčešće stanja koja dovode do hipokalcemije su:
hronično oboljenje bubrega
hipoparatiroidizam (snižena produkcija PTH u paratireoidinim žlezdama)
nedostatak vitamina D
maligna oboljenja
faza izlečenja koštanih oboljenja (sindrom gladnih kostiju)
upotreba nekih lekova (inhibitori protonske pumpe, bisfosfonati, fosfatne klizme, imanitab, denosumab, itd.) i
taloženje kalcijuma u oštećenim tkivima.
Dijagnoza hiperkalcemije se postavlja na osnovu anamneze, pregleda bolesnika i laboratorijskih nalaza.
Lečenje ovog oboljenja zavisi od stadijuma kao i toga šta mu je uzrok.
Lečenje je hitno kada bolesnik ima izražene kliničke simptome, a nivo kalcijuma u serumu je viši od 3,2mmol/l.
Ako je bubrežna funkcija očuvana, tada se daju diuretici i soli fosfata. Pojedini stručnjaci naglašavaju da je potrebno davati i glikokortikoide.
U slučaju slabosti bubrega pribegava se hemodijalizi sa upotrebom rastvora za dijalizu koji imaju malu količinu kalcijuma.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar