U ostrvskoj carevini Japanu, koja je u sklopu političke i ekonomske modernizacije po zapadnim uzorima krajem 19. veka usvojila Novu godinu po Gregorijanskom kalendaru kao državni praznik i napustila slavljenje tradicionalne kineske Nove godine, i danas opstaju stari običaji karakteristični za kulturu Dalekog istoka, zbog čega su forma i doživljaj tog praznika i dalje dosta drugačiji nego u Evropi.
Dalekoistočna carevina Japan, u sklopu temeljne modernizacije koja je otpočela u poslednjim decenijama 19. veka, još 1873. je napustila stari kineski lunarni kalendar i u upotrebu uvela zapadnjački solarni, pa se Nova godina, kao i drugde širom sveta, dočekuje 1. januara.
Iako je nekoliko godina pred pandemiju novog koronavirusa, od 2016. u japanskoj prestonici uvedeno odbrojavanje do dolaska Nove godine na otvorenom na insistiranje mladih koji su prethodno počeli da se spontano okupljaju u novogodišnjoj noći imitirajući scene iz evropskih i severnoameričkih gradova, doček Nove godine na trgovima u Japanu je i dalje retkost zbog snage tradicionalne kulturne matrice koja diktira da se ta noć provode u hodočašću svetilištima domaće, autohtone mnogobožačke religije šinto i budističkim hramovima, piše Ilja Musulin za RTS.
Šinto i budizam su doktrinarno vrlo različite religije, ali su se tokom hiljadu i po godina kogezistencije u Japanu izmešale i stopile, pa kad je u pitanju zadovoljene psiholoških potreba običnog stanovništva, nude iste ili vrlo slične religijske „proizvode“ i „usluge“ (ili kako u Japanu kažu: „ovozemaljsku dobit“) – narod u toj zemlji tako se može moliti za materijalni prosperitet, dobro zdravlje, dug život, uspeh u učenju i poslu, bezbednost u kući i saobraćaju, sreću u ljubavi i porod, te pazariti amajlije koje štite od nesreća i pisana proročanstva za narednu godinu i u šinto svetilištima i budističkim hramovima.
Otud za Novu godinu, kao i u nekim drugim situacijama, puno građana pragmatično pohodi sveta mesta obe religije, ne osećajući u tome nikakvu protivrečnost, a nije malo ni onih koji ne umeju da objasne razliku između dve vere.
Pročitajte još:
Na prvi godišnji pohod u religiozna svetilišta osim pred samu, i u satima nakon dolaska, Nove godine, može se ići i drugog i trećeg januara, a neki to čine i kasnije kada potpuno splasnu gužve.
Dalekoistočna carevina Japan, u sklopu temeljne modernizacije koja je otpočela u poslednjim decenijama 19. veka, još 1873. je napustila stari kineski lunarni kalendar i u upotrebu uvela zapadnjački solarni, pa se Nova godina, kao i drugde širom sveta, dočekuje 1. januara.
Iako je nekoliko godina pred pandemiju novog koronavirusa, od 2016. u japanskoj prestonici uvedeno odbrojavanje do dolaska Nove godine na otvorenom na insistiranje mladih koji su prethodno počeli da se spontano okupljaju u novogodišnjoj noći imitirajući scene iz evropskih i severnoameričkih gradova, doček Nove godine na trgovima u Japanu je i dalje retkost zbog snage tradicionalne kulturne matrice koja diktira da se ta noć provode u hodočašću svetilištima domaće, autohtone mnogobožačke religije šinto i budističkim hramovima.
Šinto i budizam su doktrinarno vrlo različite religije, ali su se tokom hiljadu i po godina kogezistencije u Japanu izmešale i stopile, pa kad je u pitanju zadovoljene psiholoških potreba običnog stanovništva, nude iste ili vrlo slične religijske „proizvode“ i „usluge“ (ili kako u Japanu kažu: „ovozemaljsku dobit“) – narod u toj zemlji tako se može moliti za materijalni prosperitet, dobro zdravlje, dug život, uspeh u učenju i poslu, bezbednost u kući i saobraćaju, sreću u ljubavi i porod, te pazariti amajlije koje štite od nesreća i pisana proročanstva za narednu godinu i u šinto svetilištima i budističkim hramovima.
Otud za Novu godinu, kao i u nekim drugim situacijama, puno građana pragmatično pohodi sveta mesta obe religije, ne osećajući u tome nikakvu protivrečnost, a nije malo ni onih koji ne umeju da objasne razliku između dve vere.
Na prvi godišnji pohod u religiozna svetilišta osim pred samu, i u satima nakon dolaska, Nove godine, može se ići i drugog i trećeg januara, a neki to čine i kasnije kada potpuno splasnu gužve.
U prvoj poseti šinto svetilištima i budističkim hramovima u godini, pored molitvi za zdravlje, uspeh u poslu i školi i sreću u ljubavi u novoj godini, kupuju se zaštitne amajlije namenjene nošenju na odeći i prtljagu i talismani predviđeni za domove, te u zamenu za simboličnu sumu novca, izvlače pisana proročanstva u vezi uspeha u poslu i učenju, novca, zdravlja i ljubavi u novoj godini.
Ona se, nakon što se pročitaju, vežu za drvo ili za tu svrhu postavljene žičane okvire kako bi ih božanstvo kojem se odaje pošta u tom svetilištu ispunilo ako je sadržaj povoljan, odnosno, ispravilo i pročistilo ako je pročanstvo zloslutno.
Još jedan nezaobilazan običaj pri prvoj poseti svetilištima i hramovima je da se najveća želja za novu godinu ispiše na drvenoj pločici ema, obično ukrašenoj simpatičnim crtežom jedne od životinja iz starog kineskog kalendara u skladu s dvanaestogodišnjim ciklusom, koja se vrpcama priveže ili okači o stalke predviđene za to u dvorištu religiozne institucije, kako bi je šinto božanstvo ili buda, odnosno, bodisatva kojem se u noj odaje pošta uslišilo i ispunilo (2022. je godina tigra).
Smatra se da u redovnim uslovima u prvih nedelju dana u godini preko 90 miliona građana poseti religiozne objekte, među kojima oni najpopularniji prime i preko tri miliona posetioca, ostvarujući ogromne prihode zahvaljujući prodaji amajlija, talismana i proročanstava i prilozima u metalnom novcu koje hodočasnici ostavljaju prilikom molitve, zbog čega nije neobično da se, u borbi za taj veliki ekonomski kolač, hramovi reklamiraju u medijima.
Takođe, u krugu većih i poznatijih šinto i budističkih hramova u prvih nekoliko dana nove godine moguće je uživati u gurmanskim poslasticama s tezgi, kao što su pečeni oktopodi i lignje, pohovana piletina, kobasice, banane prelivene čokoladom i drugo, što, skupa sa nešto igrački za decu, upotpunjuje ugođaj i deluje kao magnet za one građane koji prvi godišnji pohod tim objektima doživljavaju prosto kao kulturni običaj, porodični izlazak ili novogodišnji provod.
Milioni japanskih građana, pre nego što se upute na ulice i u rekama počnu slivati ka šinto svetilištioma i budističkim hramovima u novogodišnjoj noći, poslednje veče stare godine provedu prikovani za televizijske ekrane, gledajući čuvenu emisiju japanskog javnog servisa „NHK“, „Pevački boj između crvenih i belih“.
Pročitajte još:
Interesantno je da taj sedmodecenijski tradicionalni muzički program u kojem se, podeljeni u dve velike grupe („crvene“ i „bele“) više od četiri sata za glasove publike i žirija nadmeću pevači rok, pop i narodne muzike, ne traje do ponoći i ne sadrži odbrojavanje, kako je uobičajeno u drugim zemljama. On se završava petnaest minuta pre ponoći, nakon čega ide kraća emisija „Godina koja odlazi, godina koja dolazi“, u kojoj se prikazuju snimci ljudi koji čekaju Novu godinu u šinto svetilištima i budističkim hramovima širom zemlje.
Tada se puštaju i slike molitvi i minuta ćutanja za postradale u prirodnim i drugim nesrećama te godine, tako da televizijski program na prelasku u novu godinu nije slavljenički, radostan i glasan u meri u kojoj je to slučaj u drugim zemljama sveta, već ume da poprimi ozbiljan i formalan karakter upravo u trenutku kada kazaljke časovnika teže da se preklope na broju 12.
Kada je u pitanju televizija, pored koncerata i varajeti programa u kojima javne ličnosti na humorističan način komentarišu događaje iz prethodne godine, u prvim danima svake nove godine dominiraju višesatne, ulične štafetne trke, duge nekoliko stotina kilometara, u kojima se međusobno takmiče (zreliji) atletičari radnici preduzeća, odnosno, trkači koji pripadaju atletskim klubovima pri univerzitetima.
Tačno prvog januara japanski poštari isporučuju između dve i dve i po milijarde novogodišnjih čestitki pojedinaca i firmi, koje su dotle desetak dana vredno prikupljali i skladištili – posao za koji se mobilišu hiljade dodatnih honorarnih radnika, koji se već u zoru rasprše po gradovima na malim motociklima u misiji podrške važnom društvenom ritualu razmene pozdrava i dobrih želja.
Naime, u Japanu je neizostavan izraz dobrog vaspitanja i pristojnosti uputiti svoj rodbini, prijateljima, profesorima, kolegama i klijentima novogodišnju karticu s lepim željama i kratkom informacijom o sebi i svojoj prododici, te molbom za dalje druženje ili poslovnu i drugu saradnju u predstojećoj godini. Zbog toga mnogi Japanci pišu nekoliko desetina, pa i stotina čestitki svake godine.
I mada poslednjih godina volumen drastično opada zbog širenja raznih digitalnih formata, kao što su aplikacije za pametne telefone, te mnoge firme, pa i pojedinci, umeju da pribegnu štampanju čestitki kako bi u što kraćem roku izašli na kraj s tim novogodišnjim teretom, i dalje je jaka društvena norma koja nalaže da se pozdrav uputi na hartiji i to sopstvenim rukopisom, kao i da se za posebno drage osobe crtanjem ili upotrebom kompjuterskog softvera izrade originalne čestitke kakve se ne mogu naći u prodaji.
Takođe, prvih dana u godini u Japanu se krugu porodice jede za tu priliku specijalno napravljeno jelo oseći, koje sadrži mnoštvo sastojaka, za svaki od kojih se na osnovu boje, oblika, ili imena veruje da ima određenu magijsku moć da odbije nesreću i prizove sreću i prosperitet. Na primer, zrna soje se jedu jer se za njih tradicionalno veruje da mogu da odagnaju zle duhove i tako donesu dobro zdravlje i dug život, dok se od ikre haringe očekuje da podari plodnost, i kada su u pitanju žitarice i ljudsko potomstvo.
I dok se ovo posebno jelo i dalje spravlja u domovima, sve više porodica se za bogatu novogodišnju trpezu oslanja na narudžbine od robnih kuća i specijalizovanih kuhinja, pa je sada potrebno izvršiti rezervaciju željenog kursa oseći poslastica tri, četiri meseca unapred.
Dalje, na samom početku godine mala deca izlaze napolje i puštaju zmajeve napravljene od bambusovog drveta i japanskog papira da uzlete u nebo uz prvi novogodišnji vetar, što će, verovalo se, deci omogućiti da u godini koja počinje lepo porastu i budu zdrava. Te lake rukotvorine se tradicionalno oslikavaju pticama, insektima i mitskim životinjama zmajevima, ali i licima glumaca iz drevnog japanskog pozorišta kabuki, te motivima sa starih japanskih koloritnih grafika ukijoe.
Tako u Japanu u novogodišnjoj noći po pravilu nema ni kućnih žurki, ni koncerata na otvorenom, pa ni jelki. To ipak ne znači da nema opuštanja i slavlja nalik onom na Zapadu.
Običaji vezani za prelaz iz stare u novu godinu u Japanu su, dakle, višeslojni, raznovrsni i bogati – toliko da zavređuju čitavu knjigu.
Naime, već negde od druge nedelje decembra, Japanci staru godinu ispraćaju serijom proslava u restoranima, kafanama i hotelima, na kojima se sreću radnici istih firmi, odnosno, odseka ili kancelarija; studenti koji pripadaju istom odeljenju, postdiplomskom seminaru ili kružoku; osobe koje su članovi iste volonterske grupe, sportskog kluba ili zajedno pohađaju školu šivenja, kuvanja, plesa i tome sličnog.
Tako jedna osoba, u zavinosti od broja i karaktera kolektiva kojima pripada, može da učestvuje na više takvih prijema ili večera, koji se bukvalno zovu „susretima na kojim se zaboravlja (prethodna) godina“, u kojima rukovodioci i članovi zahvaljuju jedni drugima za saradnju i napor koji su uložili u godini koja je na izdisaju, kratko osvrću se na ono što se u njoj desilo, te nastoje da se bolje upoznaju i prodube svoj odnos zarad boljeg funkcionisanja kolektiva u narednoj godini.
Slično se ponavlja tokom januara, kada se na tzv. „novogodišnjim sastancima“ sa kolegama obeduje i pije, kako bi se podigao moral i razvio odnos potreban da se uspešno ostvare ciljevi zacrtani za tu godinu.
Običaji vezani za prelaz iz stare u novu godinu u Japanu su, dakle, višeslojni, raznovrsni i bogati – toliko da zavređuju čitavu knjigu.
***
Bonus video: Japanski milijarder se vratio na Zemlju
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar