0
„Nudisti na stazi za bicikliste.“
Celih 1.100 kilometara za 14 dana prešao je biciklom Lazarevčanin Vladimir Radovanović sa dva prijatelja. Njima to nije prvi izazov jer na bajsu upoznaju svet već godinama, ali ovo je bila posebna tura pošto su išli i ka Alpima.
Sada Vladimir priča šta je sve usput video, šta ga je oduševilo, a šta razočaralo.
Avanturu su započeli sa Bleda u Sloveniji, do kog su došli autom.
Odatle preko Triglava, Salcburga i Linca do Bratislave, Njitre i Budimpešte, odakle su se vozom vratili nazad za Srbiju.
Prvi utisak na Vladu je ostavila Slovenija.
„Realnost je da mi mnogo kaskamo za njima. Uverio sam se zašto su najčistija zemlja u svetu, a kultura saobraćaja je posebna priča. Vozimo trakom za bicikliste, a iza nas u svojoj traci kolona vozila koja čeka da nas obiđe, dok iz susedne trake nema automobila. Odstojanje metar i po. To još nigde nisam doživeo. Priroda je nestvarna, svako selo je uređeno, putevi korektni i baš dosta biciklista i turista u svakom gradu“, priča Vlada, koji je na put krenuo sa prijateljima Nikolom Savatijevićem i Draganom Čolakovićem.
Nažalost, već prvog dana na polasku imali su peh koji ih je usporio dva i po sata.
„Stradao mi je zadnji menjač i morali smo da tražimo servis za bajseve. Iskreno, nikada u ovih 10 godina koliko vozim bajs nisam imao problema sa menjačem, ali eto, za sve postoji prvi put. Zaustavili smo biciklistu koji je bio jako ljubazan i uputio nas u servis, majstor je odradio svoj deo posla, a mi smo se u međuvremenu usidrili u jedan lokalčić pored koji inače drži Beograđanin, pa smo se super ispričali.“
Uspeli su da tog dana stignu do Kranjske gore, a odatle ušli u Italiju i napravili kamp par kilometara od Tarvizija.
Drugog dana su ustali već u pet sati da bi nadoknadili izgubljeno.
„Ipak, ovde su Alpi i sunce kasnije izlazi, pa smo dospavali još sat vremena. Već kad smo obišli Tarvizio, doživeli smo takav reset mozga da nismo ni znali koji je dan niti nas je zanimalo. Zbog toga i vozimo.“
Tarvizio je kako kaže, vrlo simpatičan gradić.
„Vidiš Italijana koji u sedam sati ujutru pije kafu i belo vino sa sve zimskom kapom na glavi i pritom grebe srećku novčićem.“
Odatle su se uključili na čuvenu Alpe Adria biciklističku stazu i uputili se u Austriju.
„Predeli nestvarni, s jedne strane Alpi, s druge reka tirkizne boje. Biciklisti se pojavljuju na svakih minut, ali pretežno stari sa elektro bajsevima i dosta onako nekih free vozača, naravno sa bajsevima od preko 1.500 evra. Primetio sam i jednu jako zanimljivu stvar – kad god neki biciklista prođe pored nas, a prolaze na svakih pola minuta, svako miriše na neku parfemčinu, i to baš jaku. Bukvalno se oseća na 10 metara“, kaže Vlada, koji je tog dana izvezao oko 100 km i smestio se pored reke Drave nedaleko od grada Mulhdorf.
Treći dan je, priznaje, bio ubedljivo najteži.
„Uvodnih 18 km laganica, priroda koja mozak odmara, biciklisti na sve strane, i to već od sedam sati ujutru, a onda dolazimo do tačke gde počinje pravi psihološki rat, uspon do grada Malnic. Start već sa 10% uspona i diže do 13%. Teško je bilo gurati bajs, a da ne pričam kako je voziti ga sa sve teretom koji smo vukli. Tu se baš videlo koliko sam zapravo nespreman krenuo, ali dobro, glava je čudo i kad njom okrećeš pedale, onda to ide malo lakše.“
Kad su savladali uspon, jednu malu deonicu su prešli vozom za 14 minuta, odakle su nakon spusta došli u gradić Bad Gastein.
„U svom životu lepši gradić nisam posetio i šteta što nismo imali više vremena da ga detaljno obiđemo. I sada posle povratka mislim o njemu.“
Na putu do Salcburga idila koja se najbolje i može videti sa bicikla – Alpi i reka, dvorci, kanjon…
Ka Lincu u Austriji, kaže Vlada, ista kultura saobraćaja kao u Sloveniji. Baš ono što tako nedostaje u Srbiji.
„Bez ikakvih spornih situacija prilikom našeg kretanja po magistralnim putevima. Voze iza tebe i niko neće da te pretekne dok se kola kreću suprotnom stranom, odstojanje preko metar, milina za vožnju.“
Dalje se ova mala odabrana ekipa uključuje na Euro velo biciklisticku stazu i uz Dunav nastavlja do grada Ens. Palo je i kupanje u Dunavu pošto je sunce pržilo iako je bio septembar.
„Put do Beča je red Dunava, red kukuruza, pokoja tvrđava, malo šume, pa opet kukuruz i tako sve u krug. Generalno Euro velo je dosadan za vožnju. Ravnica i samo okrećeš pedale i ćutis. Ali dobar je ako hoćeš da pronađeš svoj unutrašnji mir. Zato sam ja poneo zvučnike, pevam i vozim i ujedno pronalazim taj mir u sebi.“
Dalje na putu ka Beču naišli su na još jedno prijatno iznenađenje koje bi kod nas, kako kaže, verovatno slabo zaživelo.
„Nastavili smo Euro velo 6 stazom prema Beču, ali drugom stranom Dunava koja je dosta interesantnija za vožnju zbog malih gradova sa uskim ulicama. Bukvalno prolaziš ljudima pored prozora, gomila biciklista na obe strane, veća gužva nego na glavnom putu. Na jednom mestu smo naleteli na deo gde stoji velika pumpa za gume i na njoj okačen alat za sitne popravke na bajsu, pored česma, dakle, sve što ti treba. Nesto razmišljam, kod nas bi to ukrali prvom prilikom“, kaže Vlada.
Od desetog dana sunce je počelo izuzetno jako da prži i već počinje da im smeta tokom vožnje. Svaki dan sve toplije, staza monotona, sve manje mesta s vodom, manje se kreću biciklističkim stazama i polako prelaze na puteve koji su opterećeni saobraćajem. A onda usledi jedna nesvakidašnja scena.
„Na samom izlasku iz Beča pored Dunava je nudistička plaža, ali bukvalno ispod biciklističke staze koja je jako prometna. Znači, lik go šeta biciklističkom stazom, a nedugo zatim pojavljuje se još jedan go na bajsu. Opasna sloboda kretanja u tom delu grada.“
Što se tiče Bratislave i Slovačke, tamo će se definitivno uskoro vratiti.
„Mnogo lepih devojaka, za razliku od Austrije. Stari grad prelep, na kafu i klopu niko od nas nije imao zamerke, a i dosta su jeftiniji od svakog grada u Austriji.“
Pročitajte još:
Dvanaestog dana ture stigli su u Mađarsku, što je bio poseban trenutak.
„Sportsko udruženje Kurbla tad je proslavilo jedan jedan mali jubilej – obišli smo Mađarsku koja je zvanično 10. zemlja od kako se bavimo ciklo turizmom“, kaže Vlada i posebno izdvaja mesto Tata sa nestvarno lepim jezerom.
S druge strane, spavanje u hostelu u Budimpešti poslednjeg dana ture je, kaže, bilo vrlo neprijatno iskustvo.
„Bilo je očajno, pretoplo, gužva, pijane budale na sve strane, lik koji se ispovraćao pored kreveta, u prevodu cirkus. Na sve to sam zaradio stomačni virus, tako da sam spavao možda sat vremena. A ustali smo u četiri ujutru da bismo se ukrcali na voz.“
Plan je bio da se vozom prebace od Budimpešte do Segedina, ali morali su čak dva puta da presedaju.
„To je bilo baš naporno, a imali smo bukvalno po pet minuta za to. Zatim je usledila i poslednja etapa vožnje od Segedina do Subotice od nekih 50 km. Dalje smo vozom, pa busom do kuće.“
I na kraju, šta je u srži svega?
„Mnogi ciklo turizam doživljavaju kao težak napor, ali mi smo se siti odmorili zato što volimo ovo što radimo. Saznaš toliko toga i lepog i manje lepog, vidiš kako drugi žive i, što je najvažnije, zagledaš se u sebe i testiraš svoje granice.“
