Viktor je planetu obišao uzduž i popreko, a ovo su mu najluđe avanture: Kako sam šokirao Deda Mraza i zaljubio se u tajlandsku prostitutku

Mnogi za tri života ne bi iskusili ni delić onoga što je Beograđanin Viktor Lazić za svojih 38 godina. On je nadaleko poznat putopisac, književnik, advokat, osnivač i počasni predsednik Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat. I kao da to nije dovoljno, Viktor je i doktorand kineskog prava, poliglota, naučni i stručni prevodilac za engleski jezik sa licencom turističkog vodiča. U razgovoru sa njim pokušali smo da izvučemo ono najzanimljivije iz njegovih silnih avantura, a to nimalo nije lako jer Viktor je proveo pola života na putovanjima i obišao preko stotinu zemalja – od džungli Indonezije, divljina Amazonije, vulkanskih kratera Afrike do metropola Amerike.

Na put preko pola sveta ladom nivom i sa lutkom Milevom iz seks šopa

Svakako jedno od najupečatljivijih njegovih putovanja bilo je ono 2009. godine koje je trajalo 421 dan i na kom je obišao 32 zemlje, smršao 22 kilograma i uradio 100.000 fotografija. Tada je sa Kosova i Metohije krenuo put Vladivostoka i dalje ka Istoku i Australji. Krenuo je ladom nivom – sa lutkom Milevom.

„Moji roditelji su se veoma plašili što sam putujem po svetu. Samac je uvek pogodna meta za pljačkaše i zlobnike svih vrsta. Moja majka je došla na ideju da mi u auto na zadnje sedište postavi lutku koja bi imitirala saputnika. Da ko god pogleda sa strane, bude uveren da nas je barem dvoje u kolima. Ali kako na brzinu naći lutku? U blizini naše kuće u to vreme je tek otvoren seks šop, i brzo se dosetila – obući će lutku na naduvavanje. Trebalo je samo otići u seks šop… Majka je odlučila da će taj posao da obavi moj otac. Vratio se sav crven u licu, pošto se ispostavilo da ima više vrsta lutki i da ga je prodavac detaljno propitivao kakvu tačno želi… Tako je Mileva, kako ju je nazvala moja majka, postala deo moje porodice. Šalu na stranu, ja sam bio zgrožen suludom idejom, ali nisam želeo da se svađam sa roditeljima. Planirao sam da je iza prve krivine bacim u kontejner. Majka ju je detaljno opremila, obukla je, stavila joj kačket na glavu, čak i cigaretu u usta. Već na auto-putu ka Sloveniji, kada god bih pogledao u retrovizor, a bilo je predveče, sam bih se štrecnuo, uplašen – ko je to pozadi? Shvatio sam da majčin eksperiment funkcioniše i odlučio da Milevi ipak pružim drugu šansu. Nisam mogao da pretpostavim da će ona postati veća zvezda od mene, da će dolaziti bugarske, ruske i mongolske televizijske ekipe da je snimaju, da će se ljudi okupljati u gradovima ne da mene dočekaju, već ‚najproputovaniju seks lutku planete‘. Sada je eksponat u Muzeju knjige i putovanja.“

Osim Mileve, koja se pokazala kao vrlo korisna, šta inače Viktor uvek nosi na putovanja?„Nosim vrlo malo stvari, a ponekad – ništa. Na poslednjem putovanju za Alžir pre mesec dana turska avio-kompanija je moj prtljag greškom vratila u Beograd i ja sam odlučio da putujem bez prtljaga. Navikao sam da istu majicu nosim nedeljama, a ako imam dve, onda je sve u redu – jednu operem i sušim dok drugu nosim. Sve je teret, osim sopstvenog mozga. Naravno, ključni su pasoš, vozačka dozvola, kreditna kartica… U ručnom prtljagu uvek nosim laptop kako bih pravio beleške na licu mesta i klasifikovao fotografije. No mislim da je ključ za uspešno putovanje, pa i za život, da čovek bude svestan da zapravo može bez ičega. Dokle je glava na ramenima - dobro je, a kad ne bude, neću moći da se žalim, dakle opet – dobro je.“

Nije mi problem da pijem krv foka, jedem pacove, bube ili zmije

U svojim istraživanjima skrivenih kutaka planete Viktor je posetio i brojna izolovana plemena kod kojih važe zakoni nama sasvim strani. Sada za Nova.rs priča da li je neku velikodušnu ponudu morao da odbije jer je potpuno bizarna iz naše perspektive.

„Uglavnom prihvatam sve što mi predlože, zato me ljudi lako i prihvataju. Moj nivo tolerancije se dosta povećao, tako da mi nije problem da pijem krv foka sa Inuitima, jedem pacove, bube ili zmije. Jedino sam odbijao predloge za ženidbu i prelazak u drugu veru.“

Kada je bio u tim divljim predelima, upoznao se i sa brojnim lekovitim biljakama.

„Iz Amazonije sam za moju majku doneo komade lekovitog stabla za lečenje jetre. No ona je odlučila da taj lek ne koristi, tako da je sad izložen kao eksponat u Muzeju knjige i putovanja. Jaki afrodizijaci se dobijaju mešavinom kostiju ili tkiva određenih životinja i biljaka. Kineska tradicionalna medicina najviše je napredovala i otkrila na hiljade lekovitih mešavina. Nedavno su mi farmaceuti pričali kako u Engleskoj pojedine fabrike lekova za većinu svojih proizvoda koriste kinesku medicinu – samo što mešavinu trava pretvaraju u pilule.“

Kao tinejdžer zaljubio sam se u tajlandsku prostitutku, a i ona u mene

A kad si tako stalno na putu i imaš tu privilegiju da upoznaješ druge kulture, naučiš mnogo toga o životu, između ostalog, i o ljubavi i seksu. I gde je seks najveći tabu, a gde su ljudi najopušteniji?„Ljubav je suština života. Suština planete. Suština svakog bića, usudio bih se da kažem – i svakog predmeta. Na Tibetu jedna žena obično bude udata za svu braću, nekada ima i pet-šest muževa. U Keniji među mnogim plemenima nezamislivo je da muškarac ima samo jednu ženu. Sve varijante i nijanse ljubavi meni su sad prihvatljive i drage. Za mnoge ljubav predstavlja beskrajnu toleranciju i razumevanje za potrebe druge osobe, svest da smo svi različiti i da treba voleti tu različitost, a ne (samo) samog sebe i sopstvene potrebe. To shvatanje mi je sad blisko. Seks je svakako najveći tabu u muslimanskim zemljama, a ljudi su u tom smislu najopušteniji u pojedinim afričkim državama, recimo na Sejšelima, ali i na Tajlandu. Još kao tinejdžer imao sam prilike da se zaljubim u tajlandsku prostitutku, a i ona u mene, o čemu sam pisao u mojoj prvoj knjizi putopisa Tumaranje zemljom osmeha. To je bilo osvešćujuće iskustvo jer me je naučilo da smo svi ljudi, i to ljudi sa velikim kvalitetima, te da je pogrešno gledati sa visine na druge i određivati im život na osnovu svog iskustva i viđenja sveta.“

Stopirao sam u Sibiru na -55

Naš sagovornik kao posebno blago koje je našao na svojim putovanjima izdvaja – prijatelje.

„Većinu mojih prijatelja stekao sam na putovanjima. Pavela sam upoznao u Novosibirsku kada smo zajedno stopirali na -55 stepeni Celzijusa. Sada je u Luksemburgu. Jedan Englez, Stefan, podučavao me je osnovama kineskog jezika i istorije u Pekingu, a posle smo se sretali svuda po svetu, čak je dolazio u Beograd. Jednu Juliju upoznao sam na aerodromu u Taškentu, dok smo sedeli na podu, čekajući let. Bili smo godinu dana u vezi, a sada smo dobri prijatelji. Kada sam silazio sa vulkana na ostrvu Vestman na Islandu, po veoma lošem vremenu, završio sam u lokalnom muzeju i biblioteci i sprijateljio sa direktorom Karijem Bjornsonom koji je pre nekoliko meseci postao član Adligata i doveo petnaestak islandskih direktora institucija i radnika u kulturi u Beograd na moj poziv. Najdraža su mi takva prijateljstva, a ponekad, kada me uhvati nostalgija za putovanjima, nadomešćujem je dopisivanjem i pozivanjem dragih ljudi na svim meridijanima.“

Deda Mraz se šokirao što sam do njega iz Srbije došao kolima

Posebno zanimljivo poznanstvo ipak bilo je sa Deda Mrazom u Finskoj.„Moja lada niva, kojom sam putovao do Vladivostoka i nazad, o čemu je nastala knjiga ‚Velika avantura‘, kao vučena haskijima, dovezla me je uskoro do na Arktik i selo u kome živi Deda Mraz ili Joulupukki, kako ga zovu meštani. Narodi sa severa su stvorili ovog dobroćudnog starca u crvenom odelu pre mnogo vekova. Verovatno im se pojavio u mašti u svetlim letnjim noćima ili uz zimsku polarnu svetlost. Podarili su ga celoj planeti - da li postoji lepši poklon na svetu? Joulupukki znači ‚božićna koza‘ jer je Deda Mraz u početku imao kozije rogove. Vremenom se moda promenila i obukao je crvenu kapu. Ili je pod njom sakrio rogove? U Laponiji se nalazi njegova zvanična kancelarija i fabrika igračaka. Svaki znatiželjnik može da ga upozna, pa sam tu šansu iskoristio i ja. Ćaskanje sa njim je besplatno, kao i razgledanje ogromnog mehanizma kojim, navodno, za Božić usporava kretanje Zemlje kako bi svoj deci stigao da raznese poklone. Bio je začuđen kad je čuo da sam došao kolima čak iz Srbije. U njegovu glavnu poštu ne stiže mnogo pisama iz naše zemlje. Nisam siguran koliko bi nama on mogao da pomogne; tek dao sam mu podugačak spisak želja. Nek ostane u divljinama Laponije, možda polarna svetlost ispuni neku. Tražio je 25 evra za fotografisanje! Tad za malo da mu počupam bradu. Odbrojao sam u sebi do 10 i samo rekao da ne mogu da mu ispunim tu želju. Pa nisam ja Deda Mraz, već on.“

Pleme u Etiopiji zna za Nemanju Vidića

A kako na drugom kraju sveta, u izolovanim plemenima, doživljavaju Srbiju i Srbe?„Srbiju često mešaju sa Sirijom, Sibirom ili Saudijskom Arabijom. Naši sportisti, a pre svega Novak Đoković, najviše su doprineli da se za Srbiju zna u udaljenim zemljama planete. U jednom plemenu u Etiopiji čim su čuli za Srbiju, rekli su mi ‚Nembakanja Vedć‘, zapravo – Nemanja Vidić. Ispostavilo se da celo pleme redovno odlazi u obližnji grad kako bi gledali utakmice Mančester Junajteda, pošto u njihovom plemenu ne postoji nijedan televizor. Starija generacija uglavnom pamti Tita, pa mi se na najčudnijim mestima, u pustinjama, džunglama ili udaljenim arhipelazima događalo da ljudi sa ushićenjem govore kako im je Tito bio učitelj, idol, da je pomagao lokalnom stanovništvu, da je čak tamo dolazio… Recimo, u džunglama Mijanmara, savanama Tanzanije, pustinjama Alžira…“

Gde žive najsrećniji ljudi na planeti

I na kraju Viktor otkriva nešto zaista interesantno - gde je na planeti video najsrećnije ljude.„Najsrećniji ljudi su uglavnom siromašni u toplim predelima. Jednostavnost života, okrenutost porodici i prirodi drastično povećava nivo sreće. Šta više, bio sam svedok da su neki od mojih prijatelja, koji su milioneri, neki od najnesrećnijih ljudi koje poznajem. Kada god mašina modernog života počinje da značajno krnji moju sreću, odlazim u prirodu, odlazim među decu i siromašne, odlazim u sunčane predele.“