"Nigde mi se u sedam dana nije desilo više čudnijih stvari, nigde nisam upoznao više zaista upadljivih ljudi, nigde nisam video lepšu prirodu i veću bedu", napisao je Stefan Slavković, novinar nedeljnika "NIN" i saradnik lista "Liceulice", reagujući na vest o ratnom stanju u Jermeniji. U razgovoru za portal Nova.rs podelio je neka svoja sećanja na boravak u zemlji u kojoj je, između ostalog, upoznao "verovatno najvećeg navijača Partizana van Srbije", video prizore iz "Pobesnelog Maksa" i s lokalcima u pabu raspravljao o politici.
„O utiscima o Jermeniji bih zaista, ali zaista knjigu mogao da napišem. Možda bi i trebalo“, kaže Stefan Slavković. U tom kraju sveta bio je baš u jesenjem periodu 2016. godine, i to na medenom mesecu.
„Neobičan izbor, znam, ali mi se iz Beograda činilo da je Kavkaz dobar spoj egzotike, poznatog i neskupoće“, kaže Slavković. Iz današnje perspektive, Jermenije se seća kao „zemlje izuzetnog siromaštva i društvenog raslojavanja“.
„U nekih trista metara od železničke stanice, redom se mogu videti: pijaca na kojem se umesto koka kole prodaje dva prsta crnog sirupa s kiselom vodom; desetak živih ovaca svezanih nogu i oborenih na trotoar; beskućnik koji s armature udarcima skida komad betona kako bi prodao metal; trg s kafićima na kojima bi i Pariz pozavideo; džez klub u kojem svira Lav Malkasijan, svetski priznati džez pijanista koji je, da je hteo, mogao da živi u nekom dupleksu na Menhetnu“, ilustruje nam centar Jerevana.
„Jerevan je grad od milion i kusur ljudi, ali se čini da je daleko veći i daleko manji istovremeno, zavisi iz koje se perspektive gleda. I selo i metropola, naselje koje, takvo kakvo je, ipak živi na daleko višem nivou nego ostatak Jermenije. Primerice, bio sam na samom jugu zemlje, takoreći na granici s Iranom. Reč je o pojasu koji je uzak, okružen je Turskom i Azerbejdžanom i iz njega se ulazi u Nagorno-Karabah. Odlazak u taj pojas značio je polaske kroz vojne punktove i slušanje priča o Seržu, prevozniku, kome se od poslednjeg okršaja s Azerima 2016. nekoliko puta desilo da Azeri na njega pucaju s okolnih brda dok je u kamionu. Prepričava staloženo i s osmehom. Kad čuje sporadično zujanje kuršuma, uredno se parkira i legne u jarak. Sačeka sat ili dva, shvati da su se Azeri izigrali, vrati se u kamion i nastavi put“.
Pročitajte još:
„U tom pojasu, najveći grad je Goris. Pola naselja koje zovu Stari Goris, a koje je zapravo selo nadomak grada, izgrađeno je isključivo od kamenja i – pazi sad – delova rashodovanih šasija kamiona i oklop ih vozila korišćenih i ratu s Azerima. Kao „Pobesneli Maks“, ali iz prošlosti. Neverovatni prizori. Pogledaš levo – kokošinjac u kabini kamiona. Pogledaš desno – porodica, takođe u kabini kamiona, živi nekako, jedva“, priča Stefan.
„No, ljudi žive i preživljavaju. Neki veoma dobro žive. Većina preživljava“, konstatuje.
Što se tiče političke atmosfere koju je osetio….
„Jermenija je kao jedna od retkih država čije je rasejanju daleko brojnije od matice opterećena sopstvenom prošlošću u kojoj se u poslednjih vek i kusur malo šta lepo dešavalo. Većina za to otvoreno krivi Tursku i Azere – šire uzev, muslimane, premda s Iranom imaju veoma lep odnos – i često mi je bilo napeto i neprijatno da vodim političke razgovore s lokalcima“, priznaje Slavković i priseća večeri kad je završio u lokalu koji se zove „80s pub“.
„Drži ga Hakub Barberijan, verovatno najveći navijač JSD Partizan van granica Srbije. Njegov prijatelj čije sam ime zaboravio mi oko dva izjutra mrtvan pijan strastveno šapuće na uvo kako treba ubiti sve muslimane. Jednom, dvaput, triput, sto puta. I ja pijan, jebiga, i kad mi je dosadilo besno skačem, bezmalo obaram sto i izlećem na ulicu. Dobijam blaži napad panike, gde me na trotoaru u trenutku pijane lucidnosti udara u glavu da sam u prestonici Jermenije, blizu veličanstvene zgrade opere, ali i mesta gde sam video višečlanu porodicu kako prebira po kontejneru. Hakub izlazi, smiruje me – i dalje zaista iz duše ljut što navijam za Zvezdu – a potom izlazi i Vako, u svakom smislu jedan moderan, progresivan tip koji je čitao, putovao, video sveta. Objašnjavam mu šta se desilo, a on kaže: ‘Da, preterao je. Da je rekao da treba ubiti sve Turke, pa i da razumem.’ Ovo ne znači da svi Jermeni mrze sve muslimane. Čak ih većina i ne mrzi. U Jermeniji vekovima obitava iranska zajednica s kojom istorijski nikad nije bilo problema. Ali Jermeni žive u večnoj senci ratova i genocida, utvara koje su im oduzele mnogo života i perspektive“, kaže Stefan.
Danas s posebnom pažnjom prati dešavanja u Jermeniji.
Pročitajte još:
„Čini mi se da je Nagorno-Karabah, u koji sam želeo da odem, ali sam od toga odustao, jer onda nikad ne bih mogao da uđem u Azerbejdžan, trenutno prelomno mesto geopolitičkih interesa velikih sila. Tokom prethodnih puškaranja 2008. i 2016, Turska se nije uključivala u rat. Nota bene, Azeri nisu Arapi ili Persijanci, oni su takođe tursko pleme izraslo u narod i u tom smislu imaju nacionalni interes. Ali, činjenica da su se sad uključili, po cenu sukoba s Rusijom, koja tradicionalno pomaže Jermene, ipak je znakovita. I, dok Moskva i Ankara brane svoje gasovodne geo-sfere uticaja, dok Azeri žele da osvoje teritoriju koja ima zvanično pripada, a koja je istorijski dominantno pripadala Jermenima, Jermenija bukvalno samo želi da preživi“, zaključuje Slavković.
„Vi Srbi ste luđi od nas“
„U Jerevanu sam inače pričao s jednim tipom, između obilaska grada i napijanja s verovatno najvećim navijačem Partizana van Srbije, dok je klinčadija pored nas pila i nazdravljala protiv policije, i rekao sam mu: Kavkaz je sličan Balkanu u smislu sličnosti naroda i sličnosti ratova početkom devedesetih, a on mi je rekao: Ne, vi ste luđi, jer smo mi različiti narodi, a vi ste isti. Zove se Vako, slikar je i nadam se da je dobro. Baš se nadam. Sjajan je tip“, napisao je Stefan Slavković na Fejsbuku.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare