Otišao sam u francuski grad i mislio - tamo nema naših, a onda našao Danila čiji restoran nosi ime čuvenog manastira

To mi je bio dodatni znak da tamo baš treba da odem, što sam i uradio ove 2024. godine.

Slično je bilo i pre nekoliko godina kada sam se uputio u Brest, za koji su mi takođe mnogi tvrdili da je najkišovitiji francuski grad, a tamo je, kad sam došao, tri dana sijalo sunce.

U Francusku sam ovog puta stigao avionom za sat i 50 minuta, direktnim letom Air Srbije, od Beograda do Liona (179 evra povratna karta, sa uključenim prtljagom od 20 kg), a onda sam do Klermona nastavio autobusom, čiju kartu sam rezervisao preko francuske verzije aplikacije Blabla car.

Manje od dva sata vožnje (163 km) za 8 evra autobusom koji je, doduše, kasnio sat vremena, ali u kojem nije bilo više od 10 putnika, pa je putovanje bilo komforno.

Odseo sam u jednoj sobi, u stanu u kojem živi gospođa Mari, u samom centru grada, svega 100 metara od katedrale.
Tu praksu imam godinama, jer je iznajmljivanje sobe dosta jeftinije od hotela (u ovom slučaju noć je bila 35 evra, a u hotelu od 90 evra), u kontaktu ste sa lokalcima i možete dosta toga da saznate o gradu, ali se povremeno dešavaju problemi sa higijenom posteljine. O tome ću drugi put.

Nakon što sam se smestio, Mari mi je otkrila da je njen prvi komšija bio otac poznatog srpskog violiniste Gordana Nikolića (56), rodom iz Brusa i da je stan na prodaju. Na Guglu saznajem da je Gordan bio koncertmajstor Londonskog simfonijskog orkestra skoro 20 godina, kao i koncertmajstor orkestra u Overnji, regiji u kojoj je Klermon Feran.
Ta informacija, kao i susret sa jednom Snežanom iz Pirota, koja je sedela pored mene u avionu, demantovali su me u mojim predviđanjima da u Klermonu nema naših ljudi.

Ne lezi vraže, tako je bilo i kada sam putovao na Sejšelska ostrva, gde sam pronašao pravoslavnog sveštenika iz Sarajeva (ta priča je ovde) i na francusko ostrvo Reunion u Indijskom okeanu, gde sam našao Srbe iz Niša.
Simpatičan kafić, kako mu i samo ime kaže.

Snežana mi u jednom baru, nekoliko dana nakon avionskog leta, priča da je dobila unapređenje i sa juga Srbije stigla u centralnu Francusku u čuveni Michelin.

Da je na sličan način iz Jugoslavije u ovaj grad 1978. godine došao i bračni par Bakić da radi u Michelinu, saznajem od njihovog sina Danila.

Jedne večeri, šetajući se starim gradom za oko mi je zapalo ime lokala L’Ostrog i slika Svetog Vasilija Ostroškog iznad ulaznih vrata kafića.

Naravno da sam odmah ušao i pitao konobara da li je reč o manastiru, a onda je usledila najava još jedne Priče sa dušom da u Klermon Feranu ima još naših ljudi.

Nekoliko sati kasnije vraćam se u Ostrog i upoznajem se sa Danilom. Obećavam sebi da neću raditi intervju, jer sam na godišnjem odmoru, ali saznajem delove priče koju sada čitate: da je Danilo tamo rođen, da je 10 godina radio kao profesionalni vatrogasac i da je 2016. godine otvorio Ostrog.

„Odabrao sam to ime u čast mog hodočašća u manastir Ostrog, koje mi se mnogo dopalo, a i zbog toga što su odande moji koreni. Otac mi je iz Berana, a majka iz Inđije“, priča mi Danilo na tečnom srpskom jeziku i dodaje da sada ima tri objekta pod nazivom Ostrog 1, 2, i 3 u Klermon Feranu.

Ostajem na pivu da čavrljam malo sa konobarom i vidim da Francuzi ovde mogu da naruče Jelen, Nikšićko pivo, šljivovicu, kao i vina Plantaže 13. jul.

Kuhinja u restoranu je francuska sa ajvarom koji se, kako kaže Danilo, koristi za pljeskavicu.

Po čemu je ovaj grad poznat? Klermon Feran je jedan od najstarijih francuskih gradova, a spominje se još u 52. godini pre nove ere.

Čuven je po nizu ugašenih vulkana koji ga okružuju, a od kojih je najpoznatiji Pij de dom (Puy de Dôme), koji se sa sve antenom na njemu vidi iz centra grada.

Nažalost, nisam bio u mogućnosti da se popnem gore, jer sam bio u martu, a autobuske ture počinje od aprila.
U Turističkoj organizaciji su mi rekli da se sa vrha (1.465 m) vidi panoramski pogled na oko 80 vulkana različitih oblika u dužini od 45 km.

Ova regija ima mnogo toga zanimljivog da ponudi na proleće i u toku leta, a ističu se staze za šetnju, takozvane kozje staze u netaknutoj prirodi, kao i banje (Viši je na manje od sat vremena).

Uživao sam u cenama koje su niže nego u Lionu gde sam prvo bio, a bogami kafa je na nekim mestima jeftinija nego u Beogradu!

Na Trgu pobede (Place de la Victoire) odmah do katedrale Notr Dam (kako drugačije) u restoranu sam za 16 evra (1.875 dinara) dobio: predjelo (tart sa sirom i salatom), glavno jelo (riba sa pijace sa pesto sosem), poslasticu (krem sir sa kivijem i mangom), hleb i flašu vode.

U taj restoran sam došao prvog dana, ali sam zbog kašnjenja autobusa zakasnio i na ručak (u Francuskoj ručak traje od 12 do 14.30), pa sam bio primoran da jedem u Mek Donaldsu.

Sutradan sam ispoštovao red i pojavio se na ručku u pola 1. Konobaru se dopalo što sam se vratio baš u taj lokal. Ispitivao me je odakle dolazim i iznenadio se iz koje, za njih egzotične destinacije, stižem.
Prvog dana sam stigao u 14.15 i tada mi je rečeno da je završeno posluživanje (service terminé stoji na vratima) i da mogu samo da popijem nešto ili da naručim meze.

Katedrala jeste siva, jer je napravljena od kamena lave i nalazi se u centru istorijskog kvarta u kojem su brojni kafići.

U Klermon Feranu se zaista treba izgubiti (uradio sam to više puta) jer ulice idu u krug, gore, dole, kao u nekom lavirintu.

Prepune su malih, skrivenih radnji, a iako sam se vrteo u krug, svaka ulica bi me na kraju lutanja ipak dovela do katedrale.

Na glavnom trgu Place de Jaude ljudi su se sunčali i pili kafu, dok sam ja moju dozu kofeina popio na pijaci.

Tu sam pogledao i šta se nudi od sireva, ali na kraju ipak kupio oljušten i isečen ananas iz Gvineje.

Tu je velika statua Vercingetoriksa na konju, na kojoj piše „Uzeo sam oružje da bi svi bili slobodni“, čiji je autor Frederik Bertoldi, koji je napravio Kip slobode u Njujorku.

Popodne sam odvojio za muzej i tramvajem (postoji samo jedna linija) stigao do Muzeja umetnosti Roger Quilliot u kojem sam zaista uživao, dok mi muzej Michelin avantura nije bio privlačan, pa nisam tamo ni otišao.

Uvek mi je fascinantna navika Francuza da idu u muzeje (koji su uvek puni), da plate kartu i da, recimo, provedu vikend na nekoj novoj izložbi. Doduše, na to sam navikao, jer u Srbiji radim i kao turistički vodič za frankofone turiste.

Sa ljubaznim kustosem, koji mi je omogućio besplatan ulaz sa karticom Udruženja novinara Srbije, kratko sam porazgovarao i shvatio da sam zapravo stigao u drugi deo grada, nekadašnji Monferan.
Naime, Klermon Feran nastao je ujedinjenjem dva grada: Klermona i Monferana, odlukom Luja XIII i potvrdom Luja XV.

Privatne palate i fontane u renesansnom stilu, terase, spomenici od lave, muzeji, izložbene dvorane i brojne prodavnice su svuda.
Srednjovekovna i savremena arhitektura, bel epok, gotika i renesansa su isprepletani.

Dva dana u gradu ovog puta su bili dovoljni za upoznavanje, dok će vulkani sačekati neko od narednih putovanja.
Pun utisaka i priča nastavio sam putovanje severnije i uputio se u još jedan nama slabo poznat grad – Burž.

(Priče sa dušom)