Provela sam pet dana po vrhovima Durmitora: Kao "Park iz doba Jure"

Foto:privatna arhiva

Ako ste gledali „Park iz doba Jure“, dobićete ideju kakav je pogled sa visine na kanjon Tare.

Piše: Isidora Simonović

Na „Highlander Montenegro“ zvaničnom sajtu za ovu turu piše da je “avantura života”. Pomislićete da preuveličavaju, da je to samo još jedan „click bait“, ali zapravo čitajući ovaj tekst shvatićete da nisu preterali.

Ove godine HL Durmitor je održan od 2-6. jula, petodnevna avantura po divljini i vrhovima netaknute prirode Durmitora.

Uspon do prvog ukusnog zalogaja – kačamaka

Prvi dan, 2. jul: Početak na Crnom jezeru u tačno 10 sati. Ruta prvog dana je vodila oko Crnog jezera do prevoja Sedlo odakle se nazirao najviši vrh Durmitora, Bobotov kuk. Na našu veliku žalost, jaka kiša nam nije dozvolila da se ispenjemo do vrha.

Nakon nekoliko kilometara od Sedla i dvosatne konstantne kiše, stigli smo u naš prvi kamp, kamp Šarban. Skidanje mokre opreme, pokušaji sušenja odeće i gojzerica/patika, što na suncu, što oko logorske vatre, priča je za neki drugi put.

Kamp je spremljen, šatori postavljeni, tople vreće izvađene i svi smo se okupili oko dve logorske vatre željno iščekujući večeru – kačamak. Naše gladne oči a i želuci su grabili kašiku za kašikom, zalivajući ga proizvodom ovogodišnjeg glavnog sponzora, nikšićkim pivom. Nakon večere, fešta sa gitarama i pevanjem.

Naredno jutro i dan 2 je polako počinjao. Dokle god nam je pogled dosezao, visoko uvis, prostirala se naša današnja staza. Preko grebena i kroz gustu šumu pristigli smo na naše drugo odredište, Sušičko jezero. Baš kako mu i ime kaže, jezero je presušilo. Ali zato smo mi dobili i te kakvo mesto za spavanje i uživanje.

Trećeg dana, greškom organizatora, “staza” nas je odvela duboko u šumu gde smo shvatili da smo se izgubili. Tada kreće naš instinkt za preživljavanjem, te je svako imao po neki konstruktivan predlog, ideju, pa smo se metar po metar probijali kroz šumu.

Posle višesatnog lutanja konačno izbijamo na zadanu stazu i preplavljuje nas osećaj olakšanja. U tim trenucima se polako umor i bol u mišićima prikrada te odlučujemo da na jednom malom proplanku napravimo kratku pauzu i predah za popodnevni ručak i dremku.

Nastavljamo dalje, sve nizbrdo, preko kamenja, kozjih putića, planinskih puteva, do podnožja. U kamp smo stigli posle više od 12 sati hodanja i pređenih 25 kilometara. Svako uzima po litar i po vode i porciju pite sa sirom ili mesom. U tom trenutku lepšem obroku se nismo mogli nadati.

U Radovan-luci sećanje na tatuNaredni, 4 dan, je lak, sve nizbrdo, ceo dan spuštanja kroz šumu, potom po cesti. Taj dan je bio idealan za međusobno upoznavanje, priču, deljenje iskustva. Stigli smo do 4. kampa i 4. kontrolne tačke, Radovan luke, gde smo se za tu noć smestili na livadi uz samu reku Taru.

Teklo je pivo, sipala se hrana. Ni pljusak nam nije poremetio sreću i radost koju smo osećali u tom trenutku.

5. dan, dan D. Buđenje u pola 5, polazak najkasnije do 6.

Za mene je taj polazak bio emotivno težak. Tu sam sa svojim pokojnim tatom dolazila kad god smo išli na rafting i za to mesto me vežu divne uspomene, pa je odlazak sa tog mesta, Radovan-luke, predstavljao u mom srcu, ponovni rastanak od njega. Ali, moram dalje.

Kanjon Tare još uvek obučen u jutarnje oblake, obasjan tek izašlim suncem, nestvaran i veličanstven prizor. Ako ste gledali „Park iz doba Jure“, dobićete ideju kakav je pogled bio.

Kad smo već mislili da nikad nećemo stići, stižemo na našu 5. kontrolnu tačku – Goveđe jezero. Pauza, ručak, dremka.

Nastavljamo dalje, dolazimo do 6. kontrolne tačke, Zminjeg jezera, i stižemo i na cilj, do Crnog jezera, odakle smo pre pet dana započeli ovu rutu. Na cilju se vijore zastave i baneri Highlandera, i emocije kuljaju.

Došao je kraj jedne prelepe, naporne i nezaboravne avanture. Pređenih preko 110 km, visinska razlika o kojoj ne smem ni da razmišljam, sklopljena prijateljstva, druženja, sve to ćemo pamtiti. Dolazimo do zaključka da Highlander jeste avantura života!

Pogledajte još neke fotografije s ovog čudesnog putovanja.