U podnožju golubačkih planina, devet kilometara od Golupca, na levoj obali Tumanske reke, okružen šumom, nalazi se manastir Tumane, jedina zadužbina Miloša Obilića koji je u čast Svetog Zosima, koga je u šumi nehotice ranio, započeo podizanje svetinje. U manastiru se danas nalaze mošti Prepodobnih Zosima Sinaita i Jakova, česnica moštiju Svetog Nektarija i ikona Kurske Majke Božije. Manastir je poznat kao mesto na kome se mnogi bolesni isceljuju, a Vladana Rakić, turistička vodičkinja, priča za Nova.rs o "čudima" kojima je svedočila.
Razlog zbog čega Tumane posećuje sve veći broj ljudi, jesu iskustva onih kojima je poseta ovoj svetinji navodno pomogla u iceljenju duše i tela. Za neke su to samo priče, drugi iskreno veruju u njih, a o svojim iskustvima i čudima kojima je svedočila, za Nova.rs govori Vladana Rakić, koja organizuje poklonička putovanja u Tumane i koja je ovog puta bila i naš vodič.
Kaže da sve zavisi od toga sa kolikom verom pojedinci odlaze u Tumane i koliko se duboko zamisle nad onim što imaju. Kaže da njena lična iskustva govore da joj svaka poseta ovom manastiru razbistri misli o njenim problemima i da ih lakše podnosi i prevazilazi. Međutim, svedočila je, kaže, i brojnim iceljenjima bolesnih i onih koji su imali problem u ostvarenju svojih želje, pre svega za potomstvom.
„Jednom prilikom smo organizovali nagradnu igru za naše dotašnja putnike, a jedna od nagrada je bio i odlazak u manastir Tumane. Obaveštavamo jednu mladu ženu da je dobila nagradni put, a ona nam govori da neće moći jer se upravo porodila, te da će poslati majku i svekrvu. Ona i njen suprug, često su putovali sa nama, a desetak meseci ranije i u Tumane, gde su se molili za potomstvo na koje su godinama čekali. Rekla nam je da je zatrudnela samo nekoliko dana posle povratka iz manastira. Sa nama su zaista krenule bake, da se poklone moštima Svetih Zosima, Jakova i Nektarija, i pokažu zahvalnost. To mi je jedno od najdražih sećanja“, priča za Nova.rs Vladana Rakić.
Vladana dobro pamti i suze jedne žene, njene saputnice, koju je uplakanu našla u autobusu.
„Dok traje poseta često dolazim do autobusa, za slučaj da nekom od putnika nešto treba. Dosta ranije pre polaska, zatičem jednu našu saputnicu, koja sedi i plače u autobusu. Uplašeno sam je pitala šta se desilo, da li je sve u redu? Ona mi odgovara da joj je dobro, da plače od sreće jer je, kako mi je rekla, posle deset godina prvi put ništa ne boli. Imala je uznapredovanu multiplesklerozu, zbog koje se sa teškom mukom kretala. Tog dana je, bez problema, pešice otišla do isposnice i vratila se, bez ikakvog bola. Često i sada, bez ikakvih problema, sa nama odlazi u Tumane“, seća se Vladana i navodi još jedan primer.
„Jednom prilikom je kod nas došla jedna gospođa, koja je zbog karcinoma izgledala jako loše i iscrpljeno. Izrazila je želju da sa nama ide u Tumane. Ja sam se uplašila, jer mi je izgledalo da bi to za njih bilo jako naporno i nisam bila sigurna da će izdržati. Ipak shvatam da ja ne treba da odlučujem o tome, kada su poklonička putovanja u pitanju, i ona kreće sa grupom u manastir. Ta gospođa je sada jako dobro, često putuje sa nama i na druge destinacije. Procene lekara, da joj je ostalo samo neoliko meseci, davno je zaboravila i živi potpuno novi život“.
Još nam je ispričala da je, zajedno sa vernicima u manastiru, svedočila nestvarnom događaju, koji u prvi mah ne izgleda tako.
„Nije unutra bila gužva, ispred mene je jedna starija žena sa unukom, prišle su i poklonile se moštima. Posle toga devojčica se svojoj baki obraća imenom, što ni za koga nije ništa neuobičajeno, sem za baku. Žena se okreće ka detetu, vidno šokirana, i počinje da plače. Kasnije saznajemo da je to bila prva izgovorena reč njene unuke, koja za svojih sedam godina nikada nije ništa izgovorila“, ispričala nam je Vladana.
Pročitajte još:
Sa kolena na koleno, još od kosovskog boja, u narodu se prenose svedočenja o čudima koja se dešavaju u Tumanima. Mošti Svetog Zosima otkrivene su tek posle Drugog svetskog rata, dolaskom ruskog monaštva, od kada je i zvanično upisan kao svetitelj. Rusi su doneli i ikonu Bogorodice Marije Kurske ali, zbog marginalizovanja svetinja u Srbiji, oni napuštaju Tumane koji kasnije postaje ženski manastir sve do početka ovog veka, od kada su u njemu monasi koji su pomogli da svetinja zablista današnjim sjajem.
Prema jednoj od legendi, manastir Tumane je naziv dobio po rečima koje je Sveti Zoasim izgovorio Milošu Obilići, koji ga je nosio u naručju, jer ga je pre toga nehotice u lovu ranio. Isposnik Zoasim je u jednom trenutku rekao Milošu: „tu mani“ (ostavi me tu) da umrem. Na tom mestu nalazi se čudotvorni izvor i isposnice u kojima je Zoasim boravio i molio se. Po drugoj, Miloš Obilić na mestu gde je danas manastir, započeo je gradnju crkve u spomen Zoasimu, pred sam kosovski boj. Car Lazar, pozivajući ga u bitku, kako druga legenda kaže, rekao mu je,: „tu mani“ (ostavi sve tu) i kreni na Kosovo. Kako nije uspeo da završi crkvu, gradnju je dovršio verujući narod.
***
Bonus video: Tajne manastira Tumane
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare