"Obišla sam Azurnu obalu i najluksuznije mesto me je najviše razočaralo"

Piše: Ana Marić

Rešimo da posetimo Francusku rivijeru krajem 2023. godine. Nekoliko meseci ranije, uplatimo u agenciji za individualna putovanja četiri noćenja u dvokrevetnoj sobi u hotelu u Nici i avio loukost prevoz za oko 370 evra po osobi.

Iz Beograda je let trajao manje od dva sata, ali avaj, umesto u Nicu u 2 sata posle ponoći sletesmo u Marsej jer pilot nije uspeo zbog magle da sleti na aerodrom u Nici. To je bilo šturo objašnjenje stjuardese putnicima, a magle nigde. Našli smo se u nebranom grožđu na pustom aerodromu a tek od 6 sati ujutro vozio je redovni autobus s aerodroma do centra i železničke stanice Marseja. Odatle ima voz i autobus do Nice. 

Nas dvoje smo sa još dve putnice podelili troškove za taksi od aerodroma u Marseju do Nice u te kasne sate, koštalo nas je 30 evra po osobi i sat i po vožnje. U hotel smo stigli oko 4 sata ujutro i ubrzo smo se smestili u udobnu sobu u užem centru grada. Tih decembarskih dana i noći temperatura nije bila ispod 15 stepeni, a uz morsku klimu prijatno i dobrodošlo za boravak. 

Loukost aviokompanije za takve nepredviđene slučajeve sletanja, pristaju putnicima da plate trošak karti za autobus/voz do grada gde je trebalo da sleti avion. Ipak smo taksijem uštedeli vreme da se što pre dočepamo hotelske sobe i odmorimo za sledeće dane puta, naravno bez refundacije.

Kan vredi videti, ali Nica je opuštenija

Prvi dan odmora proveli smo u Kanu, vozom pola sata od Nice. Gradić je baš imao sreće da postane svetski poznat po filmskom festivalu jednom godišnje,  kad se na šetalištu i crvenim tepihu sjate belosvetske filmske vedete. Uživo, zgrada festivala je manje primetna od pločnika s potpisima slavnih filmadžija. Ima  simpatični morsku panoramu, krcat je pre svega bogatim turistima i mlađom fensi populacijom, jer važan si ako tamo imaš radnu i /ili stambenu adresu. Kugla sladoleda je pet evra, kapućino oko osam evra a ponuda cena u restoranima je "a la Kan". Vredi Kan videti. A ponovo??? Pa... Simpatičan gradić na moru, to je to.

Te večeri smo opuštenije šetali širokim glavnim trgom u Nici koji vodi do morske obale. Nismo se mimoilazili sa belosvetskim "džetsetom" kao u Kanu, niko nije turirao i davao gas u besnim automobilima u prometnim ulicama da bi bio zapažen i tražio publiku za sebe.

Nica je veća od Kana, dovoljno otmena i nije preterala ni u čemu da bi ikog zasenila, od misje Kana je primetno uzdržanija matmoazel francuske rivijere. U njoj žive i nepretenciozni ljudi svoje "obične" živote. 

Da se razumemo, ovo su samo utisci osobe koja uživa u putovanjima i ne oduševljava se, svim i svačim što vidi u tuđini... Svako ima pravo na svoj ukus i utisak. 

Monte Karlo i Monako: Oči bole od luksuza

Upeglanost visokog standarda je sigurno fina za životno iskustvo, ja više volim rasbarušenost srednje klase. Tek toga nema u Monte Karlu i Monaku, osim među radnicima zaposlenim kod bogataša. 

Sledećeg dana smo iz Nice vozom stigli u Monte Karlo i Monako. Povratna karta je oko 25 evra. Prekrasan pogled na Monte Karlo se pruža od palate Monaka ka moru, tu se nije fotografisao samo ko nije imao sa čim. Utisak o minijaturnoj ljupkoj kneževini Monako je pretenciozna autentičnost visokog društva koje fakat postoji i živi po svojim standardima, sa svim vrlinama i manama ljudi od krvi i mesa. Nema tu spontanog derta, ni strasti ni slasti, mondenska pravila se znaju. Isto koliko je i istina - istina, život s uštirkanih reklama gde se proda i ispod žita. 

Posle razgledanja Monaka, minibusem smo se odvezli za sitne pare u Monte Karlo. Kratka vožnja, oko 10 minuta. Načičkanost modernih preskupih zgrada, nabijenih jednih do drugih, bez određenog redosleda i smisla, samo da se popuni svaki preskupi kvadrat tog skupocenog mesta na planeti Zemlji, izazvala mi je klaustrofobiju i osećaj prave divlje gradnje koju imamo širom Srbije. Naravno, u jeftinijim domaćim verzijama. 

Samo je montekarlovska adresa pod tzv. elitnim plaštom ljudi, koji su brdo para i ko zna koliki višak keša "uspelih u životu", smestili u banke sa superpovoljnim uslovima bez poreza. 

Treba da postoji takvo snobovsko mesto, i da u njemu žive bogati na ovaj i onaj način, sloboda nikad nema cenu. U Monte Karlu osim mudre i dobro upakovane hortikulture, mene ništa ne radi. 

Zgrada čuvene kockarnice u kojoj možete da uđete samo u foaje, jer druge prostorije su za odabrane goste spremne da bace vrtoglavu svotu za kocku, jeste poznat brend. Otmena je i spolja i u enterijeru, i bode oči luksuzom. Kao i hotel preko puta koji šljašti glamurom, nije to kič. 

Lepo je skockan park koji okružuje kockarnicu i hotel, šarmantne su krivudave ulice kojim se prati obala. Oko glavnog gradskog platoa šetaju ljudi u skupoj odeći za izlazak ili u trenerkama, deca s roditeljima, neka su i sa telohraniteljima i bebisiterkama. I u izlozima i u radnjama i oko vas na trotoarima, svuda hodaju pokretni prestižni brendovi. Žene su dobrodržeće, većina sa svežim frizurama, dame su i fino našminkane i fejsliftovane, svako od njih u tom svetu zna svoju cenu. Kao i lepih i ružnih strana svoje biografske medalje. 

Parking ispred kockarnice ugosti stalno skuplji vozni park od nekih aerodroma. Lakeji dočekuju šofere i/ili i vlasnike skupocenih automobila i džipova koji ih časte za parking barem 50 evra.

Fali mi u tom Eldoradu, tuda-svuda duše i ikakve duhovnosti. Na sve strane vrišti: pare vrte gde burgija neće. I kao da nema dalje od toga. A nije greh biti Lovanović, istina. 

Može da se nađe u Montiju (a nije Pajton), i po neki restoran i kafić gde ne deru novčanike: kolači su bili oko deset evra, pivo isto, kapućino manje od deset evra. To su cene u sporednim ulicama koje ne prate puteve gladnih slave i VIP rezona. 

Možda bih se više oduševila Monte Karlom i Monakom da živim glamurozno, da sam bogatašica, ovde ili tamo. Ne znam. 

Nisam fan ni formule. Taj deo francuske obale mi je svakako drago da sam videla, ne verujem da ću ići ponovo.

Kišna nedelja u Nici

Poslednjeg dana pljuštala je kiša. Šetali smo duž obale Nice i liftom se na šetalištu popeli do parka odakle puca panoramski pogled. 

Bila je nedelja. Posle smo razgledali i tezge antikvitet pijace u centru Nice. Silne divote od lampi, ploča, ručnih radova od vune, čipke, ukrasa za domove, i većina za ozbiljno sitan iznos. 

Nica ostaje moj favorit u tom delu Francuske. Umerenost je mera dobrog ukusa. Au revoir!