Grad koji je iznenadno nestao sa 40.000 stanovnika preko noći se pretvorio u pepeo: Pronašli su samo skelete, a istina o ovom mestu je tužna

Mohendžo-daro je jedno od najvećih gradova civilizacije Harapan ili civilizacije doline Inda. Rakhaldas Bandiopadhiai ga je otkrio 1922. godine. Tokom 1930-ih, velika iskopavanja su sprovedena na lokalitetu pod vođstvom Sir Džona Maršala, D.K. Dikšita i Earnesta Mekeja.

Iskopavanja se i dalje sprovode. Međutim, želja mnogih arheologa je da se ovo nalazište maksimalno zaštiti od spoljnih faktora ili da se zatrpa, jer će jako brzo nestati.
Ovaj grad je, bez sumnje, parirao velikim silama starog Egipta, Mesopotamije i Krita. Život u ovom gradu je trajao jako dugo, on se razvijao i rastao, dok iznenadan nije pao i nestao.

Drugi gradovi civilizacije u dolini Inda propale su otprilike u isto vreme.

Inače, Mohendžo-daro u prevodu na srpski znači „Humka mrtvih ljudi“. Prema UNESCO-u, nalazište se prostire na 250 hektara. Ali je samo trećina arheološki iskopana.

Drevni grad Mohendžo-daro

Grad je nastao oko 2.500 godina pre nove ere i njegova izgradnja je bila dobro planirana, na šta ukazuje urbani plan grada. Veći deo grada bio je izgrađen od pečenih cigli, koje su bile standardizovani građevinski materijal.

Na svom vrhuncu, metropola je imala ravne puteve koji su se ukrštali pod pravim uglom, stvarajući gradske blokove poređane sa gradskim centrima, javnim kupatilima, kulturnim centrima, sakralnim građevinama za sveštenike, složenim sistemom odvodnjavanja i velikom žitnicom.

Kuće su bile opremljene kupatilima od cigle, a mnoge su imale i toalete. Otpadne vode iz njih su odvođene u dobro izgrađene kanalizacije koje su tekle duž središta ulica, pokrivene ciglama ili kamenim pločama. Cisterne i bunari fino izgrađeni od pečenih cigli su održavali javne zalihe pijaće vode.

Pored svega što drevni grad jedne civilizacije može da sadrži bilo bi očekivano pronaći i grad mrtvih, odnosno groblje. Ali groblje nije otkriveno. Umesto toga pronađeni su skeletni ostaci 40 osoba rasuti po čitavom drevnom gradu.

Pronađeni skeleti rasuti po čitavom gradu

Oko 1800. do 1700. godine pre nove ere, Mohendžo-daro biva napušten. Ranije se mislilo da je grad uništen napadom od strane spoljnih neprijatelja, poput indoevropljana. Međutim, nema tragova požara, niti bilo kakve razorne katastrofe.

40 skeleta je pronađeno u slojevima ruševina, pepela i krhotina. Neki su ležali na ulicama u zgrčenim položajima poput žrtava kastastrofalnog događaja.

U prostoriji sa javnim bunarom, u jednom delu grada, pronađeni su skeleti dve osobe za koje se činilo da su očajnički koristile svoje poslednje ostatke energije da se popnu uz stepenice i da izađu na ulicu.

U blizini su ležali prevrnuti ostaci još dvojice. Na drugim mestima u toj oblasti pronađeni su „čudno izobličeni“ i nekompletni ostaci devet osoba, verovatno bačenih u jamu. U uličici između dve kuće u drugoj oblasti, još šest skeleta je bilo prekriveno zemljom.

Često se ova scena na nalazištu dovodila u vezu sa napadom neprijatelja.

Međutim, fizičko antropološka studija Keneta Kenedija dokazala je da oni nisu ubijeni. Već da su umrli od nečega drugog što nije ostavilo tragove na skeletnim ostacima.
Budući da je ona sprovedena jako davno, nije na odmet odraditi ponovo antropološku analizu skeleta sa fizičko-hemijskim analizama.

Žrtve poplava i zaraznih bolesti

Jedna od novijih teorija jeste da je drevni grad pretrpeo velike poplave i da su ljudi umrli od posledica bolesti koje se prenose vodom, kao što je kolera.

Nedavna istraživanja otkrila su značajne dokaze o poplavama u Mohendžo-darou u obliku mnogih slojeva muljevite gline. Reka Ind je bila sklona da promeni svoj tok i kroz vekove se postepeno kretala prema istoku, što je povremeno dovodilo do poplava unutar granica grada.

Zaista, činilo se da su masivne platforme od cigala na kojima je izgrađen grad i utvrđenja oko njegovih delova dizajnirani da obezbede zaštitu od takvih poplava. Uslovi bi bili idealni za širenje bolesti koje se prenose vodom, posebno kolere, iako se ne može dokazati da su se pojavile epidemije kolere.

Možda je u pitanju neka druga zarazna bolest, za koju su neophodna dodatna ispitivanja skeleta, prenosi "sveoarheologiji".