Lefkada
Lefkada; Foto: Yau Ming Low / Alamy / Alamy / Profimedia

Zaista je zvučalo suviše povoljno.

Naravno da kad biraš aranžman od stotinak evra van sezone, ne možeš da računaš na neki luks tretman. I ne računam.

Dešavalo se da se putuje autobusom i pet sati više nego što je planirano, a dešavalo se i da u smeštaju zateknemo bubašvabu nasred apartmana. Jednom me je dočekala soba s terasom koja gleda u zid susedne zgrade, a jednom, imali smo odmah ispred kuće „privatnu plažu“ na kojoj su bili samo naši ljudi koji su do jutra puštali teške narodnjake. Tad smo imali terasu s pogledom na more, ali drugih izvora svetlosti i vazduha u apartmanu nije bilo.

Da, mnogo puta sam se opekla na ta moja superjeftina vansezonska vanturistička letovanja, ali svaki put je na kraju nekako ispadalo ok. Jer smo svaki put ionako po ceo dan bili na moru, tražili i nalazili „naša mesta“, plaže gde nije krcato i gde nas ne uslovljavaju astronomskim cenama usluga, odmah mapirali važne tačke da ne bismo za sve cimali vodiča, upoznavali komšiluk za koji se ispostavljalo da uopšte nije loš i bahat kako je delovalo na prvi pogled… I na kraju se uz grčki jogurt i domaće pivo smejali nezgodnim situacijama s početka i zamišljali kako li ćemo se vratiti tek u BG.

Ipak, jedno letovanje mi je baš bilo lekcija za sva vremena i naučilo me da dobro proverim agenciju i pre puta postavim milion dodatnih pitanja.

Pročitajte još:

Išli smo tad na Lefkadu, preko jedne meni dotad potpuno nepoznate agencije. Ceo aranžman, bus prevoz i smeštaj na 10 noćenja, koštao je samo stotinak evra. „Pa šta može da pođe po zlu?“, pomislila sam, budući da meni na moru „baš ništa više ne treba“. Ispostavilo se – sve.

Od samog početka, kad nas je umesto autobusa dočekao minibus u koji smo se jedva spakovali svi. Ok, bilo je malo nezgodno, ali po običaju sam spavala skoro ceo put. Pravi pakao je krenuo kad smo već bili u Grčkoj.

Naime, prvo je trebalo da ostavimo jednu porodicu u Pargi, a onda da nastavimo put ka Lefkadi. Međutim, put se produžio za još par napornih sati, jer vodičica blage veze nije imala gde je vila u kojoj su putnici smešteni, samo da je „verovatno druga ulica od plaže“, na svojim papirima nije imala zapisanu ni adresu.

Pokušala je da pozove kolege iz agencije – nisu joj se javljali. Situacija je bila da su se vozači vrteli po tim sitnim uličicama u nadi da će neko primetiti natpis s imenom smeštaja, ako ga uopšte ima. Pitala je usput neke ljude, uputili su nas do jedne kuće na nizbrdici, otišla je da proveri, vratila se i sasvim ubeđena da je to to – poslala ljude i poželela im lep odmor. Vozači su krenuli s njima da im pomognu sa stvarima – i vratili se s njima, jer to uopšte nije bio taj smeštaj. Potraga je trajala oko dva sata i nemam pojma kako smo uopšte našli taj smeštaj u trenutku kad smo svi pomislili da je cela priča neka prevara.

Lokalni vodič, odnosno predstavnik agencije, nije ni nas dočekao na Lefkadi. „Vodičica“, žena koja nas je dopratila, nije uspela da ga dobije telefonom, objasnila nam je da je „sigurno tu negde“. A pošto je morala da ide, dala nam je kontakt neke žene iz Leskovca koju možemo da pozovemo ako se nešto desi i savetovala nas da ako nam nešto zatreba pitamo predstavnika neke druge agencije da nam pomogne, ali da ne kažemo da mi nemamo našeg.

Jedva smo „uboli“ apartman koji smo rezervisali i da li je potrebno napomenuti da to nije bilo „ono što smo videli na slikama“ i što su nam obećavali u agenciji?

Umesto do plaže, „apartman“ je bio do luke, prozor jedva da je imao, ali „pogled ka moru“ bio je zatvoren drugom zgradom s apartmanima, možda izgrađenom u međuvremenu. Neko gradilište je svakako bilo u blizini.

Meni pao mrak na oči, ali sam i dalje bila u fazonu – sve će biti dobro, pa na moru smo.

Pročitajte još:

I nama jeste bilo dobro, trudili smo se da uživamo u letovanju, u moru maksimalno. Ali jednoj porodici iz grupe se desilo da im je trogodišnja ćerkica dobila temperaturu 40, a nisu hteli da je prime kod lekara bez predstavnika agencije. Situacija se rešila tako što im se našao predstavnik neke druge agencije, ali „tog našeg“, koji je „tu negde“, do poslednjeg dana niko nije video. Na kraju, dan pred polazak, uspeli smo da ga nađemo u jednom kafiću, a iz razgovora smo shvatili da on ne zna ni da smo tu.

Usput je i gazda kuće negde nestao, mada ionako nije znao ni reč engleskog, da bi pred naš polazak, ipak pokušao nešto dodatno da naplati.

Cela priča s tom agencijom delovala je vrlo diskutabilno, bukvalno smo se osetili kao da smo ilegalno na tom letovanju i samo čekali šta će da nas zadesi. Sve vreme neka napetost, a na moru si. Do kraja nismo pojma imali ni kad se tačno vraćamo, ni kako, plus smo svi iz grupe bili raštrkani po naselju i sretali se samo usput, u toj nekoj glavnoj ulici.

Kad smo se konačno skupili, opet u krcatom minibusu, s jedne strane smo odahnuli jer je ipak došao i svi smo na broju, s druge – svi smo bili prilično razočarani, svako je imao neko baš loše iskustvo i neki su pretili da će se žaliti…

Međutim, kad smo već ušli u Srbiju i bili na „sigurnom“, dali su nam da popunimo anketu i ocenimo rad agencije, i ispostavi se da je većina putnika, uprkos svemu, na kraju zaključila da bi „ipak ponovo išla s istom agencijom, jer je stvarno mnogo povoljno“.

Tad sam bila šokirana. Ali, evo, za te pare… Šalim se, naravno.

***


Bonus video: Šta je uzrok pada Antonov aviona u Grčkoj?

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

 

Komentari

Svi komentari (1)