Kako izgleda Highlander avantura na Staroj planini

Na startu Highlander izazova se našlo oko 200 učesnika. Malo više od polovine imalo je vremena i hrabrosti da se upusti u petodnevnu avanturu prelaženja više od 100 kilometara planine koja odvaja Srbiju i Bugarsku, dok se oko 80 učesnika odlučilo uhvatiti u koštac s isto tako zahtevnom rutom pod nazivom Highlander 55, koja je brojila 46 kilometara, piše Pun kufer.Prenosimo reportažu Srđana Brajkovića u celosti."Za one koji ne znaju, Highlander je planinarski izazov u kojem učesnici 5 dana (ili manje u varijantama Highlander 55 i Highlander Experience) sa šatorom, svom opremom, hranom i vodom prelaze 100 plus kilometara na nekim od najlepših planina sveta, uz slobodu kretanja, s uslovom da u svojim Highlander pasošima na kontrolnim tačkama dobiju žig, kao dokaz o prelasku rute.Mesto za kampovanje osigurano je na kontrolnim tačkama, ali nije obavezno tamo noćiti, slobodni ste pronaći svoj mir na planini, osim ako u pravilima nije drugačije navedeno. Još je nekoliko uslova koje svaki Highlander mora ispuniti, ako na cilju ponosno želi dobiti svoju značku i diplomu, ali oni su većinom vezani za sigurnost svakog učesnika ili određeni kako bi se dodatno zaštitila priroda koja nas gorštake prima pod svoje u tih nezaboravnih pet dana…

Naša avantura počela je putovanjem iz Zagreba do jugoistoka Srbije i grada Pirota. Uz česta stajanja i zastoje zbog pljuskova put nam se odužio na preko 9 sati. Gotovo celim putem vozite se autoputem, a realno je očekivati da će vam do Pirota trebati oko 7 i pol do 8 sati. Nakon dolaska i smeštaja u apartmanu (koji smo platili oko 180 kuna za tri osobe) uputili smo se do glavnog trga u Pirotu na kojem se odvijala registracija sudionika koji su ranije došli, kako bi se izbegla gužva na sutrašnjem startu. Upoznali smo se s Highlander domaćinima, „pokupili“ razne preporuke i krenuli u istraživanje gastronomske ponude Pirota.Prvo odredište je bila Kafana Dukat, a nakon završetka Highlandera posjtili smo Vitinu Ižu. Kako nismo pogrešili ni s jednim ni drugim mestom, oduševili smo se i hranom i cenama, mislimo kao je u Pirotu puno teže pronaći loš restoran jer nam izgleda kako jako drže do toga da vas prime kao pravi domaćini i da koriste sve asove iz rukava kako bi vam boravak u njihovom gradu ostao u što lepšem sećanju.Restorane je, inače, odabrala Danijela, koju smo kao i njenog supruga Tomislava upoznali na Highlander Velebitu 2019. godine i od tada smo u kontaktu te smo odlučili zajedno, od starta, proći ovu avanturu. Od originalne ekipe koja se te godine spojila na neverovatnoj velebitskoj pustolovini u Srbiji se našao još i Arsen, a pojačali smo se novim imenima – Lucijom i Jakšom.Nakon pirotske gozbe odlučili smo malo ranije nego obično na odmor jer je bilo planirano da autobusi iz Pirota za start na Babinom zubu krenu u 6 sati ujutro. Neki učesnici su kasnili pa smo ih nestrpljivo čekali do 7 kada je napokon mogla krenuti naša srpska avantura. Vozili smo se nešto više od sat vremena i kada smo došli na Babin zub dočekao nas je poznati osjćaj kojeg smo imali i na Velebitu. Sunce i magla koji se izmenjuju, napeto iščekivanje starta i puta u nepoznato. Preuzeli smo hranu za dva dana, napravili zadnje provere opreme, namestili rančeve i u 10 sati krenuli u prvu deonicu, koja nas je dobro namučila…

Stara planina poznata je još i kao Balkan, a po njoj je celo balkansko poluostrvo dobio ime. Impresivna je to lepotica koja se proteže na čak 550 kilometara i uzdiže do vrtoglavih 2376 metara visine. Prvi deo rute, oko 10 kilometara čekalo nas je spuštanje do sela Topli dol, a odmah na početku primetili smo kako je to planina koja je izuzetno bogata vodom, za razliku od npr. Velebita, i kako je izrazito zelena, odnosno kako vegetacijom vlada izuzeto zelena nijansa zelene boje.Kuće od blata u Toplom dolu vratile su nas 50 ili 100 godina u prošlost, a tu smo i napravili prvu ozbiljnu pauzu tog dana kako bismo se pripremili na ono što sledi. Gotovo konstantni uspon šumskim putem, koji su začinili pljuskovi i nepredvidljivo vreme, do prve kontrolne tačke – Beleđe poslužio je kao filtar za one koji se nisu mogli nositi s planinom, a jedan od njih sam gotovo bio i ja, jer sam se nakrcao sa stvarima i nisam poslušao preporuku organizatora da se pre ovakve avanture propešači stotinak kilometara s punim opterećenjem kako bi doživljaj bio što lepši.Uz pomoć novooformljene ekipe i „gvozdene“ Tomislavove ruke nekako sam se dovukao do prve kontrolne tačke (ukupno 27 km), smestili smo se u šatore i započeli jedan od lepših rituala nakon izazovnog dana na planini – kuvanje večere. Ništa ne podigne moral kao suva odeća, topli obrok i hladno pivo!Na Staroj planini prva dva dana dnevne temperature su retko prelazile 10 stepeni, a noćne su bile oko nule, čak mislim da se treću noć i malo spustila u minus. Uz udare vetra nije bilo najtoplije spavati u šatoru, ali neki trikovi i dobra priprema i taj su deo olakšali, tako da sam se prvu noć naspavao i nadoknadio neprospavane noći uoči Stare planine u kojima su mi se vrtele razne kombinacije i popisi opreme u glavi.

Drugi dan nam je Stara planina pokazala zube i podsetila nas gde smo došli. Od ranog jutra ušli smo u oblak iz kojeg nismo izašli sve do popodnevnih sati. Kiša nas je zalevala, na trenutke nismo videli ni prvog čoveka do nas, a na kraju nas je mokre do kože počeo šibati vetar! I pauza za ručak koja je inače jedan od highlighta dana pretvorila se u muku i konstantno drhtanje. Jedini način da se ne smrznemo bio je da nastavimo hodati. Ravni deo planine bio je idealan da ubrzamo tempo i da vratimo krv u sve delove tela. Taman kada smo se lagano zagrejali, vreme se smirilo, a oblaci samo malo razmaknuli, ali dovoljno da doživimo nepregledne poglede koje su nam organizatori i domaći Highlanderi spominjali i zbog kojih je ruta išla baš tim delom planine.Spuštanje do planinarskog doma u Dojkincima označilo je kraj lošeg vremena, a uz sunce na leđima veselili smo se i toplom obroku koje nas je čekalo u selu na drugoj kontrolnoj tački. Kako do Dojkinaca vodi put, a i neki učesnici 55-ice su unapred tamo ostavili automobile, jer im je tamo bio cilj, još su neki odustali. I mi smo ostali bez jednog člana, naime Jakša se odlučio na povratak u Split. Kako se to i inače dogodi u planini brzo pronađeš sebi slične osobe pa smo njegovo mesto „popunili“ Isidorom, devojkom iz Beograda s kojom smo se družili sve do cilja, a neki i danima posle, te s kojom već imamo planove za buduće Highlander događaje.Dojkinci su došli kao idealna stanica da se koliko-toliko osušimo, regrupišemo i krenemo u drugi deo staze. Za mene je treći dan bio najlepši. Vreme je bilo idealno, staza nije bila toliko zahtevna, a 21.28 kilometara do Arbanaškog kladenca, odnosno mesta Vrtibog, proletelo je za sekundu zahvaljujući i novoj pozitivnoj energiji koju je u našu grupu doniela Isidora, odnosno Dora, kako smo je odmah od milja zvali.Skoro savršen dan zaključila je neverovatno veče i planinski „party“ na trećoj kontrolnoj tački kojeg ćemo se uvek rado sećati. Ekipa iz Crne Gore koja je vodila spomenutu kontrolnu tački razveselila nas je i dala snagu za sledeća dva dana. Ako su neki od nas i bili umorni i na rubu, to veče provedeno s njima podsetilo nas je zašto baš u planinama tražimo društvo i u ovakvim izazovima pronalazimo sreću. Inače je Vrtibog pustopoljina i vetrometina na kojoj bismo verovatno promrzli da nije prestalo da duva taman u suton, ali energija tog mesta je neverovatna. Koliko nam malo za sreću zapravo treba podsetili smo se te večeri.Na sredini trećeg dana „pokupili“ smo i planinarku Ivanu, pa smo nakon Vrtiboga idući dan prema Zavojskom jezeru krenuli bogatiji za još jednu članicu. Četvrti da i malo više od 22 kilometra trajali su celu večnost. Već dobro načeti trudili smo se da svi zajedno dođemo do cilja pa se dan prekrasnih pogleda na Zavojsko jezero odužio gotovo do večernjih sati. Celim putem pratila su nas dva psa, jedan lovački, jedan pretpostavljamo ovčar, koji su se verovatno izgubili i novi smisao našli u planinarenju s nama i čuvanju društva koje je celi dan maštalo o hladnom pivu ili dva i već započinjalo setne razgovore zbog činjenice što se naša avantura bliži kraju.

Zadnji dan bilo je potrebno preći još samo 12 kilometara do cilja i do zaslužene titule Highlandera u Srbiji. U selu Temska uz aplauz već pristiglih Highlandera završila je naša avantura, a tu je „planinarsku“ dušu pokazala ekipa iz Novog Sada koji su otišli do poslastičarnice i počastili nas pravim pirotskim specijalitetom, kolačem tri leće koji je savršeno seo nakon pet dana napora.Pomešanih osećaja seli smo u taxi za Pirot, ali je umesto tuge što je sve završilo zauzela sreća što ćemo se pošteno odmoriti i što nas čeka još jedna veče u Pirotu sa starim i novim Highlanderima i maštanje o novim avanturama. Tri leće za mene, izgleda, nisu bile šlag na tortu jer je na kraju svega na radiju u taxiju zasvirala „Igra rokenrol cela Jugoslavija“ koja nas je u par minuta podsetila na sve odlične trenutke s novim prijateljima i najbolje opisala atmosferu koja je prošle nedelje vladala na predivnoj Balkan planini...***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram