Jovana Đuričić je 4. avgusta krenula na letovanje na Eviju. I nije mogla ni da nasluti kakva će to avantura biti - tolika da ju je opisala u stihovima.
Jovana je na stranici na kojoj srpski turisti razmenjuju utiske iz Grčke podelila pesmu o evakuaciji s Evije, koju vam prenosimo uz njenu dozvolu. Počinje kao i bilo koja priča o letovanju u Grčkoj preko agencije, u toj turi krenula su dva autobusa…
„Prvi je krenuo za Olimpsku regiju,
u njemu je bila i grupa za Eviju.
Drugome je Tasos bila ruta,
presretali se busevi do hotela Bavka nekoliko puta.
Usput smo odmarali, pili i jeli,
Aleksandar opominje: „Jeste li pasoš poneli?“
Na granici nas nisu puno davili,
Ubrzo smo drugu pauzu pravili.
Stigosmo do Evzonija, lice mi bledo,
carinik mi lupi pečat, PLF obrazac nije ni gledo.
U Grčku smo stigli jako rano,
dolazak u letovalište je tek u 9 planirano.
Oko 6 smo došli u Katerini,
Još malo i videćemo Pefki divni.
Nešto pre 8 na trajekt smo se ukrcali,
pred nama su more i Evija sijali.
Oko vas čistina, prava je milina.
Šta reći za Pefki: široka plaža, mirno more, prelepe borove šume,
ovaj spokoj rečima se opisati ne ume.
Naša vila Christos, na brdašcetu ispod glavnog puta,
do plaže nam je trebalo nekoliko minuta.
Uživanje, mir, noge bose,
Maske se samo u prodavnici nose.
Sastanak zakazan u 20h u hotelu Galini,
svi domaćini i osoblje su ljubazni i fini.
Predstavi se vodič, Madžarević Teodor,
mlad, fin i kulturan, neće nam biti smor.
„Ljudi, neću vas sad puno mračiti,
napraviću viber grupu, pa ću tamo sve važno kačiti.
Ja nisam neko ko će da vas po vilama smara,
da znate samo da ovde nemamo lekara.
Pročitajte još:
Neko je bio u Pefkiju, neko nije,
voda sa česme je ispravna, može da se pije.“
„Ima li požara?“, pitao je neko,
„Za sada smo sigurni, oni su daleko“.
Krenusmo ka sobi, u vazduhu miriše oliva,
neko će od sutra u moru da pliva.
Petak, rano jutro, počela da gore okolna sela,
dovezli su meštane do Galini hotela.
U Agia Anni, na 45 km u toku je evakuacija,
svima je potrebna bezbedna lokacija.
„Ostanite u kućama, pripremite ranac,
nadamo se da će vetar promeniti pravac“.
Svi smo se uplašili malo,
dosta njih je i vodiča zvalo.
Teodor je u kontaktu sa agencijom i ino partnerima,
ako se nešto desi, javiće na viber svima.
Vetar polako počeo da duva, more se uzburkalo,
da naduvam dušek nije mi se dalo.
Brdo u daljini kupači zabrinuto posmatraju sa plaže,
kao da nešto iščekuju, kao da nešto traže.
Veliki svetlosivi oblak se pojavio, dal je opasno, ne znate,
uđosmo u more, al nešto vas stalno tera da u njega gledate.
Sve češće počeli helikopteri da proleću,
kroz glavu se sad svakakve misli prepliću.
U dvorištu počela čudno da se oglašava jedna ptica, nije kako treba,
nešto će se loše desiti, neka opasnost vreba.
Šta se ovde dešava, preneli su gradonačelniku,
uveravaju nas da je bezbedno, da nema razloga za paniku.
Subota, stižu nove nevolje,
prognoze za Pefki nisu baš najbolje.
Oko nas je neka nestvarna svetlost,
sad je već počela da se oseća napetost.
Teo se potrudio da nas smiri svim silama,
ne vredi, svi su uzrujani, sede kao na iglama.
Brdo iznad puta je sad već bilo obavijeno dimom gustim,
od straha nisam smela sobu da napustim.
Stalno ste na oprezu, oči kao u sove,
muka vam je od svega, čekate da vas neko pozove.
Sve stvari smo u kofer spakovale,
signal na telefonu smo sve slabije imale.
Stiže poruka u 15 do 3: „Evakuišite se hitno!“
Šta prvo da spakujem kad mi je sve bitno?!
Srce lupa tika taka,
Spremismo se na brzaka.
Poneo je svako šta je stigao,
alarm je ceo Pefki na noge digao.
Napolju je mračno, kao u sred zime,
pepeo pada kao sneg, možete se otrovati njime.
Krenusmo ka trajektu, kolona je bila duga,
od te slike kreće telo da obuzima tuga.
Na šetalištu samo Grci stoje,
dvoume se da l da krenu, ali se za domove svoje boje.
Za punktom sa hranom i vodom stoji Grkinja jedna,
pomaže drugima u nevolji, jako je smirena i vredna.
Niko ne zna šta će s nama biti,
valjalo bi tabletu za mučninu na vreme popiti.
Da bi svi putnici na trajekt stali,
automobile i kamione su na plaži parkirali.
Na trajektu je bilo dosta ljudi,
majka čuva svoju decu da ih neko ne probudi.
Šetali smo od dosade po palubi, malo se ukočili,
gledamo ka plaži, tako bismo rado u more skočili.
Mislite da sanjate najružniji san,
svi jedva čekaju da svane novi dan.
Na trajektu smo bili skoro 5 sati,
svako je imao samo jednu želju: da se kući vrati.
Čim smo čuli helikoptere, to je bio znak za nas,
kopno je sad bezbedno, dosta je stresa za danas.
Napuštamo trajekt srećni, jer dve noći nismo spavali,
slabo smo jeli, još manje odmarali.
Ovo je bio samo mali tračak nade,
dve poruke će uskoro da nas iznenade.
Samo što smo se opustile, u pola 11 stiže poruka bitna:
„BRZO SE SPREMITE, SITUACIJA JE EKSTREMNO HITNA!!!“
Dođosmo opet ispred Galinija, prebledeo Teo,
očajan zbog svega, ne zna kad je poslednji put jeo.
Opet krenusmo ka trajektu, počele su nove muke,
spisak sa imenima Teo ne ispušta iz ruke.
Prebrojava putnike, pogled mu se u daljini gubi,
samo gleda da nekog iz grupe ne izgubi.
Usput smo srele gazdu na motorčiću, suze je u očima prikrivao,
sav strah i nemoć odjednom je na licu isplivao.
Vučemo kofere, rančeve i kese,
ne znamo više šta ovaj dan može da donese.
TV ekipa na plaži, intervju daje jedna žena,
sve je tako dramatično, snima se svaka scena.
Nebo je boje rđe,
Sunce nikad nije bilo grđe.
Sve je sad oko nas čađavo,
Sunce tamno crveno, kao da je krvavo.
Odjednom u brdima drveće je počelo da gori,
gust dim, pepeo, kao u najgoroj noćnoj mori!
Jauci, bol, suza suzu stiže,
požar je selu sve bliže i bliže.
Opet počeli helikopteri da lete,
molite se da živu glavu spasete.
Dima i gareži je sve više i više,
situacija nikad gora, sve se teže diše.
Mnogo je vruće, Sunce počelo da prži,
Teo je pribran, oba telefona u rukama drži.
Zove sve redom, poruke šalje,
samo da nam neko autobus pošalje.
Da spase svoju grupu, jako mu je stalo,
30 putnika nije malo.
„Izađite smireno sa stvarima, obavestite familiju,
organizovao sam bus, idemo u Paraliju!!!“
Nije želeo veliku pažnju da privuče,
jedini je uspeo našu grupu sa trajekta da izvuče!
Glava pognuta, sa pogledom na dole,
izađosmo na plažu, noge vas bole.
Scena kao sa Titanika, neki će u čamcima biti,
mnogi će ostati, ne zna se šta će se dalje zbiti.
Sve je tako crno, u grudima se steže,
od same katastrofe noge počele da se ježe.
Ubacismo kofere u bus, malo smo sačekali,
čovek povredio nos, nismo ni znali.
Udario je u staklo, do busa je žurio,
šalili se malo da je žene jurio.
Napustismo Pefki, dima i u okolnim mestima ima,
meštani uznemireni, još su u domovima.
Ostali na trajektu preplašeni, nisu baš u dobrom stanju,
čuli smo kasnije da ih sve prebaciše u Edipsos banju.
Luka je sva bila u prašini,
Kao da se šljunak okreće u mašini.
Opet na trajekt, iza vas je sivilo,
malo smo odahnuli, baš je gadno bilo.
U Paraliji nas dočekao Toroman Saša,
pokazao nam odmah koja je soba naša.
Uđosmo u novi smeštaj, strah nam iz očiju viri,
ovu nervozu trenutno samo giros može da smiri.
Tek što smo prilegle na pola sata,
kad ne lezi vraže, neko kuca na vrata.
Stigao gazda nasmejan: „Dobro nam došli“,
ne zna on kroz šta smo mi sve prošli.
Daje neki papir da se potpiše,
valjda nas neće niko uznemiravati više.
Od samog kucanja na vrata da nam neko nešto javi,
kreće srce jače da lupa, diže se kosa na glavi.
Zbog svega što se desilo, mnogo sam se uzbudila,
cimala se u snu, misleći da je požar, pa sam se od straha probudila.
Mislim da i dalje nismo cele situacije svesni,
bar sam malo prenela utiske u ovoj pesmi.
Ovaj odmor sigurno zaboraviti neću,
molim se za Grke i želim im svu sreću.
Krenusmo kući, potrošismo sve pare,
BESKRAJNO TI HVALA ZA SVE TEODORE CARE!“
***
Bonus video: Maler dana
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar