Mislila sam da neću izdržati bol.
Turisti iz Grčke ovih dana su zaboravili i na meduze i na ajkule – fokus je na ribi-zmaju (dragon fish), koju Grci zovu „drakena“, na engleskom ćete je naći pod imenom „weeverfish“, a poznata je i kao morski pauk. Navodno su ove ribe preplavile Olimpsku regiju, a ima ih i u drugim krajevima, i to u plićaku. Sve to me je podsetilo na moj susret sa ovom ribom koju na Jadranu zovu – Dragana.
A taj susret je od onih koji se pamte. Dugo.
Sve je počelo kada smo pre par godina Žmu i ja otišli na letovanje u Boku. Rešimo i da jednog dana odemo do Ade Bojane. Skoro četiri sata vožnje zakrčenom Jadranskom magistralom na kraju se isplatilo. Ada Bojana je zaista čudo. More, talasi, mir, nema cike i dreke. Ali ispostavilo se da ima nečeg drugog, i to u pesku.
Na teži način sam saznala da se tu krije zverka koju zovu Dragana. Čim smo se upoznale, shvatila sam svu ironiju njenog imena.
Elem, tek što sam uplovila u more i prepustila se zapljuskivanju talasa, osetila sam oštar bol u malom prstu desne noge. Prvo sam pomislila da sam nagazila na parče stakla, ali stakla nigde, more čisto, a nema ni krvi. Probam da zaboravim, ali avaj. Posle desetak minuta shvatim da baš boli i da moram iz vode. Na prstu se ne vidi ništa, ali kako idem ka tušu, bol se širi, raste, već mi dođe da vrištim. Stisnem zube, ali osećaj je kao da sam gurnula nogu u plamen. Žmu me uveliko pridržava jer počinje da mi se manta i povraća.
U međuvremenu i prst počeo da crveni. Sad me već hvata i panika jer, osim što boli kao đavo, ne mogu da shvatim šta se desilo. Da nije meduza…
Ni hladan tuš ne pomaže, stvarno mi dođe da zaplaćem i zakukam onako junački pred svima.
I dok se tako poluonesvešćena držim za tuš i grčim se, Žmu dotrčava po vrelom pesku uz reči – ujela te Dragana. To je to, poludela sam.
Ispostavlja se ipak da sam dobro čula – u kafiću na plaži gde je potražio pomoć su mu kazali da me je ubo ozloglašeni morski pauk, takozvana Dragana, najotrovnija riba na Jadranu.
Usput je saznao i rešenje – treba da stavim stopalo u vreo pesak i sve će da prođe. I stavim, šta ću, ne misleći na vrelinu peska. Tačnije, nisam je toliko ni osetila od onog bola, mada po njemu nisi nikako mogao bos duže od par sekundi.
I taman kad sam pomislila da ne mogu više da izdržim, počelo je da deluje. Boli jako, ali manje. I još manje…
I eto mene pod suncobranom, s flašicom vode, pokušavam da shvatim šta se desilo.
Desilo se da sam nagazila na ribu latinskog naziva Trachinus draco, pravu napadačicu koja skrivena u pesku kidiše svojim otrovnim bodljama na sve što joj se približi – na rakove, manje ribe, mene…
Pročitajte još:
I dok mi konobar u prolazu šaljivo dobacuje – pecka malo, a?, nađem na Guglu da su, doduše retko, pojedini ribari zbog bola u agoniji pokušavali da sebi odseku prst kad bi je greškom uhvatili. U svemu je ipak dobro što joj je otrov termolabilan, što znači da mu je toplota slaba tačka, pa zato i treba što pre nogu, odnosno mesto uboda, uroniti u vreo pesak ili vodu pred ključanje i držati 15-ak minuta dok ne prođe.
A da li sam ponovo ušla u vodu? Jesam. Ada je toliko lepa, a i našla sam „lek“ za Draganu, pa sam svesno rizikovala.
Naravno, u onim patikama za vodu.
BONUS VIDEO: Niko ne zna da li je ova riba vanzemaljskog porekla
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
