Ispod planinskog venca Taurus, u sredozemnom delu Turske, „ugao je sveta gde zemlja dodiruje raj“ zabeležile su poete i umetnici. Ipak, bez obzira na svu lepotu s kojom već vekovima prkosno stoji okrenuta ka otvorenom moru, odolevajući osvajačkim ratovima, štiteći bedemima svog utvrđenja mnoga carstva, ove godine manje je posećena nego ikada, pričaju meštani.
Nakon duge šetnje duž peščane obale obrasle u palme i olijandere oseća se kako sezona još uvek nije počela. Sve bi to bilo u redu da kalendar ne pokazuje gotovo sredinu jula meseca i da leto u Turskoj ne počinje u maju. S leve strane more zapljuskuje poluprazne peščane plaže, a sa desne se nalaze barovi, restorani, hoteli, nažalost mnogi od njih s katancima u vratima.
PROČITAJTE JOŠ
Flamingo koji je spasao veče
Izmoreni od duge šetnje i u potrazi za osveženjem zaustavili smo se nekoliko puta, na nekoliko mesta, no ona su bila ili poluprazna ili pred zatvaranjem. Tako se najednom pojavio „Flamingo koji je spasao veče“!
Na ulaznim vratima jednog kafića na obali mora, pojavilo se ljubazno lice koje poziva na ugodnu večeru i piće, a u uglu kafića veseli mladić i devojka svirali su i pevali pesme znane samo ljudima iz ovog dela sveta. Sve to, bilo je izvanredno iznenađenje, za dvoje turista željnih da se okrepe i meditiraju na obali mora uživajući u mirisu koje vetar donosi do obale.
Da Turci uistinu na svakog turistu gledaju kao na „dar od boga“ kako i sami vole da kažu, uskoro se i pokazalo kao istinito. Iz ugodnog čavrljanja i sabiranja utisaka o svemu viđenom prenuo nas je dubok glas.
„Dobro veče! Ovo piće koje ćemo sada da vam poslužimo znak je dobrodošlice. Nadam se da ste se lepo smestili i da uživate i ako smem da pitam, odakle ste doputovali?“, zapitao je kako se kasnije ispostavilo menadžer restorana.
Nedugo nakon toga stiglo je piće intenzivno crvene boje, hladno, posluženo u nečemu što bismo u Srbiji zvali čašicama za rakiju. Objašnjeno nam je kako je to piće napravljeno od jagoda, domaće proizvodnje, te kako su unutra zajedno sa jagodama samlevene kockice leda. Ne treba pominjati da je piće itekako prijalo dvoma putnika, posle iscrpne šetnje, na visokoj temperaturu i kilometrima dugom obalom.
Zadovoljan našim osmesima menadžer, ali istovremeno i žitelj ovog grada upustio se u razgovor iz koga nam je mnogo toga postalo jasno. Jedno pitanje je bilo dovoljno: „Kako je ovde, inače, a kako sada za vreme ere koja će u istoriji da nosi naziv po nevidljivom neprijatelju svih ljudi, ali i sveta uopšte – COVID-a 19?“.
„Ovo je najlepše mesto na svetu“, započeo je svoju priču, pa nastavio: „Turisti nas nisu posetili ove godine u broju u kome su to radili proteklih godina. Ne nadam se da će do kraja sezone situacija da se popravi, jer se ni situacija sa virusom ne popravlja. Mnogi vlasnici hotela odlučili su da ove godine svoja vrata uopšte ne otvore za turiste, jer nisu želeli goste iz Evrope, znate strahuju da bi baš njihov ugostiteljski objekat mogao da postane žarište zaraze. Veliki je to rizik“, priča zamišljeno.
Dodaje kako su najčešći posetioci u ovom delu sveta, u ovo doba godine Nemci, Rusi i Skandinavci, no kako oni ove godine ne mogu da dođu, jer pre svega ne mogu jednostavno da dođu do avionskih karata. Ono što najviše dodiruje nas sa druge strane, jeste činjenica da u njemu ne postoji ljutnja, ni bes, nego razumevanje situacije, pomirenost, ali i seta.
„Razumem ljude. Nije ovo vreme za letovanje. Naši verni gosti ne mogu da dođu, ne mogu do karata, a i kada bi došli po povratku bi morali u karantin, na 14 dana. Niko nema toliko dana odmora. Moraju da se vrate na posao. Ljudi se brinu i razmišljaju, kao uostalom i mi, kako da dođu do novca i šta će da jedu, ne misle o odmoru. Teška su ovo vremena. Dođu s vremena na vreme diplomate, oni mogu da putuju slobodnije, ali i oni dolaze poslom i brzo odu“, objašnjava.
Alanja prema rečima našeg sagovornika nikada u ovo doba godine nije bila ovako mirna. Alanja je grad poznat po noćnom životu, a njeni posetioci najčešće su mladi ljudi. Iz nekog razloga dalji tok razgovora otišao je ka zimskom periodu, verovatno jer od toga strahuje ili ga je potpuni mir kojim je ovaj grad odisao do pre samo dve nedelje podsetio na to vreme.
„Zimi je ovde tiho. Obala je razuđena, a ljudi žive udaljeni jedni od drugih baš iz tog razloga. Mesno stanovništvo mahom je starije. Oni se odlučuju na ostanak u Alanji i tokom zimskih meseci, jer je ovde toplo, a njima odavno već ne prija hladnoća. Ostaju i da čuvaju banane, jer se baš u ovom kraju proizvodi 16 odsto banana koje se iz Turske izvoze u svet. Temperatura od -5
ume da nam nanese veliku štetu, jer je drvo banane jako osetljivo. Ipak, ja maštam o danu kada će u ovo mesto ponovo da dolaze mladi ljudi, a koji će možda i da se dosele ovde, jer ovaj grad zbog svega što jeste zaslužuje da živi. Živim za dan kada ću ovde da ugledam onaj život, koji sam gledao sve ove godine pre“, zaključuje svoju priču.
Zavet ljubavi
Utonuli u razmišljanje nakon svega što smo čuli, osvrnuli smo se oko sebe i ugledali kako se „Flamingo koji je spasao veče“ napunio mladošću, porodicama, veselim licima, pa pomislismo – možda ipak sve nije izgubljeno.
Jer, bilo kako bilo, duž cele Antalijske regije sve je čisto kao suza, svuda su mere predostrožnosti jake. Jedino je upitno da li ste i vi ljubitelji nešto usamljenijeg, mirnijeg letovanja na kome ćete da imate svoj prostor za sunčanje, svoj prostor u bazenu, svoj prostor ma gde da se pomerite… Jer znate, novo vreme nameće distancu, šetnju i razgovor pod maskama.
Ostalo je još samo da dođemo do svog smeštaja, kilometrima daleko odavde, jer u gradski prevoz ne želimo da uđemo. Želimo da posetimo, vidimo i prehodamo ovo mesto, ovaj grad, ovaj zavet jednoj davnoj ljubavi.
I tako smo se dok smo pešačili prisetili kako je Marko Antonijo svojoj velikoj ljubavi – Kleopatri poklonio baš ovu regiju kao znak svoje velike ljubavi. Njenim imenom i dalje se naziva najlepša plaža u celoj Antalijskoj regiji Meštani ovde vole da je zovu i „Kraljičinom plažom„.
Da je ovaj deo sveta uistinu najbliže raju što može da se zamisli govori i činjenica da je u doba Seldžuka bio letnja rezidencija vladara. Dok sa druge strane njeno istorijsko bogatstvo i činjenica da su ovuda hodili i Ptolomeji i Seleukidi i Rimljani i Vizantijci i Osmanlije i Seldžuci čini da osetite moć i značaj ovog zaliva u neka davna vremena, kad se drugačije mislilo, živelo i radilo.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar