Obišla sam granicu između Južne i Severne Koreje samo nekoliko dana nakon što su razneli puteve - evo šta sam videla

Možda ste čuli kakvi su korejski autobusi. Tapacirana, kožna sedišta izgledaju poput preudobnih fotelja; mogu lepo i da se spuste tako da zalegneš i ne smetaš nikom, a prostora za noge ima koliko voliš... E, takvo jedno sedište, u kojem sam samo dan pre utonula u dubok san, sad mi je postajalo sve nezgodnije i sve je više žuljalo kako smo se autobusom približavali Demilitarizovanoj zoni (DMZ), a vodičkinja privodila kraju priču o istoriji sukoba Južne i Severne Koreje.

Nije to bila neka specifična priča u odnosu na ono što može da se nađe na internetu, čak nije bila ni obojena ličnim iskustvima niti na bilo koji način ostrašćena. Ipak, “detalj” koji mi je u mom turističkom obilasku tog dela sveta promakao jeste da je Severna Koreja samo nekoliko dana ranije digla u vazduh deo međukorejskih puteva, usred porasta tenzija zbog optužbi da je Južna Koreja letela dronom iznad Pjongjanga.

I tako nam je naša vodičica negde na sredini puta uz kiseli smešak podelila kartice koje je trebalo da nosimo oko vrata tokom celog obilaska, za slučaj da se ponovi neprijatna situacija koju je imala, prvi put otkad radi, baš nedelju dana ranije. Ispostavilo se da je s tom grupom, nedelju dana ranije, bila u tzv. trećem tunelu kad je grunulo iz Severne Koreje; morali su da zatvore tunel i nastala je opšta panika; srećom, nije bilo povređenih, ali ostale su pretnje... U svakom slučaju, kartice bi valjda trebalo da pomognu da se u tim dramatičnim situacijama ljudi lakše snađu i potrefe svoj autobus, trudila sam se da ne zamišljam druge scenarije.

Meni je, doduše, pomogla samo da ni na trenutak ne zaboravim na kakvo mesto idem, a već je bilo kasno za odustajanje.

"Kako mogu posle toga da i dalje vode turiste?", nije mi bilo jasno. "Pa ne bi to radili da nisu sigurni da je bezbedno", pokušavala sam da se umirim. Međutim, do kraja nisam dobila odgovor kako zapravo mogu bilo kome da garantuju sigurnost. S druge strane, svakako je ova napeta atmosfera dosta doprinela tome da DMZ avantura postane jedna od najuzbudljivijih na celom putovanju.

Imali smo ukupno 4 tačke gde smo se zaustavili. Na prvoj su spomenici. Druga je tunel - da, baš taj u kojem se prethodna grupa zaglavila. Treća uključuje direktan pogled na severnokorejsku stranu iz opservatorije, a na kraju smo, kao na svakoj običnoj turističkoj turi stali kod suvenirnice.

Spomenik rasturenim porodicama

Mangbaedan Memorial Altar je mesto gde se za praznik Chuseok (korejski Dan zahvalnosti) svake godine okupljaju Korejci odvojeni od svojih porodica na severu, jer samo tako, u mislima, mogu da budu ponovo zajedno. Most slobode, koji su Južnokorejci prešli kada su se nakon potpisivanja sporazuma o primirju vratili iz Severne Koreje, nakon toga je dignut u vazduh. Može se čuti pesma koja je bila špica emisije preko koje su ljudi kasnije pokušavali da pronađu svoje bližnje.

Tu je i prekinuta pruga koja je nekad povezivala dva dela zemlje, izrešetana lokomotiva, kao i putokaz koji označava udaljenost 16 zemalja koje su u ratu pomogle Južnoj Koreji. Zovu ih “16 velikih”.

Tu se nalazi i veliki luna park, za koji izgleda niko ne zna ni zašto je izgrađen na tom mestu, a u celom kontekstu, tako prazan i pod tmurnim nebom, deluje sablasno i svemu daje neki momenat bizarnog.

Na kraju (a zapravo na samom početku), tu je i spomenik devojčicama koje su bile žrtve japanske okupacije – priča je da su Japanci uzimali robinje, jako mlade devojke iz Koreje, kojima bi prvo bile odsečene kose, a onda su ih držali u užasnim uslovima i koristili za sve i svašta. Skulpture dve devojčice podsećaju na mučnu sudbinu svih onih koje su tako stradale, ali i onih koje su se posle svega vratile i bile odbačene od svojih – zato su senke tih skulptura siluete starih žena koje nikad nisu dobile ni izvinjenje.

Sve je prikladno uokvireno bodljikavom žicom.

Treći tunel

"Čujete li glas s druge strane?” Meni je zvučalo kao eho. “Priča isto što i ja samo sve suprotno... Posle ćemo im pustiti malo K-pop muzike čisto da ih nerviramo", objasnila nam je vodičkinja na našem sledećem stajalištu poznatom kao “treći tunel”.

Naime, iako je bilo sklopljeno primirje, proneo se glas o tunelima koje Severna Koreja kopa ka Seulu. Navodno ih ima više od 15, našli su ih 4. Ovaj u kojem smo mi bili, treći, poseban je po tome što kroz njega za sat vremena može da prođe čak 30.000 vojnika.

Iz ove perspektive sad stvarno nemam pojma kako sam ja pristala na to da stavim žuti šlem na glavu i spustim se 300 metara pod zemlju s tim znanjem i s mojom klaustrofobijom.

Ne može da se fotka naravno, tako da ću pokušati da opišem: prvo ideš nizbrdo stotinama metara, na svakih nekoliko koraka imaš maske i crveno dugme za alarm; onda kreće pravi tunel gde sam čak i ja sa svojih 1,60 m morala da se savijem da ne bih stalno udarala u stene, a na kraju tunela – maleni prozor koji gleda u Severnu Koreju. Tačnije u neko zeleno šiblje koje je izniklo s druge strane, meni je zaličilo na neko napušteno dvorište, zapravo može da bude rupa bilo gde… Nisam u tom trenutku mnogo ni razmišljala, žurila sam da izađem iz tunela - što je potrajalo duže nego što sam želela.

Ispred je skulptura razdvojene Koreje, a specijalno za turiste – šarena slova DMZ i linija koja simbolično predstavlja granicu između Južne i Severne Koreje.

Svi se tu slikaju, a okolo je prelep park u kojem ne možeš da uživaš od svega što usput vidiš i čuješ. Priroda buja, tu je stanište ptica i sve je kao iz mašte - nema ljudi.

Pogled na delić Severne Koreje

Mislim da je opservatorija bila vrhunac. Uveli su nas u prostoriju koja izgleda kao mali amfiteatar s pogledom na delić Severne Koreje i podelili dvoglede da vidimo lokalitete o kojima se pričalo. Jedan je bio i to mesto gde je udarilo pre nedelju dana.

Prethodno su napomenuli da ništa ne sme da se fotografiše, te da je poslednji sprat zatvoren jer su “Severnokorejci rekli da ako vide nekog gađaće i turiste”.

Kad ne znaš šta gledaš, vidiš obično zeleno polje iza kojeg se nazire gradić. Kad znaš, vidiš vojsku koja podiže zid, raznetu fabriku, most iza kojeg se nalazi druga strana tunela koji će mi ostati verovatno kao jedna od najstrašnijih turističkih atrakcija koje sam u životu videla…

Zanimljivo mi je bilo i da pogledam jednako prebledela lica saputnika, bukvalno niko nije ni pokušao da slika bilo šta. Posle smo se smejali kako su nas “disciplinovali” bolje nego Japanci, ali tad smo svi ćutali. A u pozadini je zaista treštala neka pop pesmica...

Kad su nas na kraju dovezli do suvenirnice, kupila sam “DMZ čokoladice” sa pasuljem koji se u tom kraju uzgaja i magnet s ptičicama. Za sećanje i upozorenje.