20
“Druga planeta” – tako Japan uglavnom opisuju oni koji nikad nisu bili, ali su čuli ponešto o kulturi te zemlje, međutim, istu frazu sam i ja upotrebila u više navrata kako bih najkraće sumirala sve što sam videla na ovom relativno kratkom, ali vrlo intenzivnom putovanju. Najviše zbog ovih stvari kojesu tamo sasvim normalne, a kod nas gotovo nezamislive.
Japan je sav u ekstremima. I ma koliko da je devojka koja je živela tamo pokušavala da objasni jedinstvenu „ravnotežu“, „balans“ u kojem Japanci žive – nemaš baš taj osećaj na startu.
Staneš na ulici i s jedne strane imaš prizor staklenih nebodera koji se protežu do neba, s druge savršeno zelenu prirodu u kojoj je iza dva starinska mostića udobno ušuškana skromna carska palata.
Ispred tebe idu dve devojke, zajedno su kao, ćaskaju i smejulje se – jedna je utegnuta u kimonu, sa svim detaljima, u drvenim japankama na bele čarapice, druga kao da je ispala iz SF filma. Ili mladi, moderan par koji se šeta u tradicionalnoj odeći.
U Tokiju je čuveni pešački prelaz koji svakodnevno pređe million ljudi, tu vidiš baš svašta, a iz prolaza gde te pozdravljaju likovi sa „Free hug“ transparentima vodi te u ulicu vrištećih, 3D reklama koje “napadaju” sa svih strana i robota koji pozivaju na ples. Pritom, na svakom ćošku stoji znak da je zabranjeno da se pije i puši na ulici.
U Nari šetaš do Todaiji hrama kroz Park jelena gde se ove životinje slobodno kreću i prilaze ljudima; u Kjotu možeš da zalutaš u šumi bambusa, nizovima starih kuća i da se fotkaš kod Zlatnog hrama okruženog jezercetom…
I sve su to fascinantni i zapanjujući momenti koje pamtiš verovatno celog života, ali, između tih ekstrema i atrakcija, odvija se običan život običnih ljudi koji zapravo čini Japan “drugom planetom”. Evo nekih… Jer, sigurna sam da sam nešto zaboravila.
Prvi kulturni šok te dočeka već na putu do smeštaja, mi smo s aerodroma išli na voz. Na stanicama su iscrtana stopala i tačno tu staje prvi koji želi da uđe, a iza njega se pravi red, koji ponekad bude prilično dug. I tačno ispred tog prvog otvoriće se vrata. Nema ulaska preko reda, nema gužve, ali nema ni frke ako ne uspeš da uđeš – sledeći stiže za samo nekoliko minuta i to tačno u sekundu. Na to se lako navikneš.
Lako se navikneš i na provlačenje kartica u metrou, stajanja na levoj (odnosno desnoj) strani pokretnih stepenica kako bi oni koji žure mogli da prođu (a tamo ih ima dosta), pa čak i na to da poštuješ pravac na običnim stepenicama, čak i kad na suprotnoj strani nema nikoga. Jednostavno, neprijatno ti je da kršiš pravila (čak i kad ti se čini da u datoj situaciji baš nemaju mnogo smisla), ali nema ni potrebe.
Inače u Japanu prestaneš da se plašiš predugih redova. Čak i kad “vijugaju” u stotinama metara, ne čeka se više od nekoliko minuta, bilo za brzu hranu ili za ulazak na peron. Sve funkcioniše.
Mislila sam da su preterane fotke japanskih spavača po vozovima, ali ne – gotovo svi spavaju, čak i oni koji stoje. I u svako doba dana. I to ne da su samo malo zatvorili oči, viđala sam ljude kojima ispadaju stvari iz ruku, a da ni ne primete. Na nekim dužim relacijama, činilo se da oni koji su zauzeli mesta i ne planiraju da izađu na nekoj posebnoj stanici, već se samo tako voze dok se ne odmore.
Zato je, valjda, pravilo da se ćuti u prevozu, čak je preporuka da se isključi zvuk na mobilnom da ne bi slučajno narušio tišinu. Nijednom nikog nisam videla tamo da priča telefonom u vozu, čak nisam sigurna da sam videla Japance da uopšte pričaju nešto međusobno dok se voze. Oni retki koji ne spavaju gledaju u ekran ili čitaju. Ali zato, muzika koja najavljuje dolazak voza na stanicu tako je glasna da mislim da je zamišljena da deluje kao alarm za jutarnje buđenje.
Nije mit ni da se tamo jako nekulturnim smatra ostavljanje bakšiša. Konobar će ti vratiti kusur do poslednjeg jena koji, zapravo, nigde i ne možeš da iskoristiš osim nekom sledećom prilikom kad budeš odbrojavao tačan iznos ili ga za sreću ostaviš u nekom od hramova.
Naime, 1 jen je manje od dinara, oko 70 para. Ali, ako ga i slučajno zaboraviš ispod računa, plaćajući nešto u lokalnom marketu, verovatno je da će kasirka biti spremna da stane sa svojim poslom, ostavi sve i izađe za tobom da ti ga vrati. I u tome će biti vrlo ljubazna.
Japanci mnogo rade i dosta toga što mi kao turisti primetimo može se povezati s tim. Navodno većina ima samo jedan slobodan dan nedeljno, a radno vreme često debelo prelazi zvaničnih osam sati posla. Međutim, pred taj jedan slobodan dan, izgleda da mnogi pravo s posla idu u provod.
Kafići i klubovi rade po celu noć, a u jutarnjim satima, inače tihe i ozbiljne poslovne ljude, možete videti primetno nacirkane kako se u grupama kikoću po stanicama, ljuljaju se i krivudaju u hodu, i dalje u svojim savršeno ispeglanim sivim odelima, s kravatama i akt tašnama. Ok, išla sam tad na aerodrom u sitne sate, naravno da ih nisam fotkala.
U nekim od najpopularnijih i najprometnijih ulica Tokija, kako pada mrak, formiraju se kolone jako mladih devojaka (i mladića) u atraktivnim kostimima. Stoje tako u nizu, ispod svetlećih reklama, obučene kao školarke, seksi sobarice, junakinje manga filmova… Okrenute ka prolaznicima u rukama drže natpise sa cenama. Neke glasno pozivaju, neke kriju lica.
Prva pretpostavka mi je bila da naplaćuju fotografisanje s njima, druga da rade kao promoterke kafića i klubova načičkanih u toj ulici, ali se ispostavilo da nije samo to – one prodaju i svoje društvo. I to, čitala sam posle, može svašta da znači, od šetnje i razgovora uz šoljicu čaja do aktivnosti koje se graniče sa seksualnim uslugama, poput masaža ili pokazivanja donjeg veša.
Takozvani „JK biznis“ („joshi kosei“) koristi rupe u zakonima, uključuje devojčice i prilično je jeziv. Postoje organizacije koje se bore protiv takve zloupotrebe dece, ali očigledno ne naročito efikasno.
„Sve što možeš da pojedeš“ je možda i kod nas postalo praksa u pojedinim restoranima, gde platiš i jedeš šta hoćeš i koliko možeš sa švedskog stola. Ipak, s pićima se valjda niko ne usuđuje da to pokuša. A u Osaki smo već prve večeri naleteli na lokalno mesto u kojem za 1.000 jena (što je nešto preko 700 dinara) sat vremena možeš da piješ za džabe. Plus se dese i karaoke, koje Japanci baš vole…
Platiš, naručiš prvo piće, a konobar uključi „štopericu“. Poželjno je da i ti to uradiš, jer ako naručiš piće po isteku prvog sata – treba da platiš za sledeći.
Postoje i mesta gde možete da odete i opustite se mazeći prasiće, sove, mačke… Za neka od njih morate da rezervišete danima unapred, toliko su popularna.
A kad smo kod životinjica, u Japanu vlasnici malih pasa svoje ljubimce „šetaju“ u kolicima, poput beba. Ne samo pojedinci – svi. Ne mogu da zamislim kako bi kod nas prošao taj trend.
Mnogo se priča i o tome kako je u Japanu sve čisto, iako na ulicama ne možeš da nađeš kantu za đubre. Prvo, nije tako svuda, u nekim prometnijim ulicama i na parkinzima viđala sam mini deponije. S druge strane mi se desilo da je na pijaci prodavac zabranio da bacim papirić u kantu ispred njegove tezge, jer je bio od hrane s neke druge.
Čudan im je odnos prema smeću i onda se logično zapitaš gde ono završava. Uveče, ispred svake prodavnice u kutijama uredno složeno smeće, razvrstano za reciklažu, čeka da ga kamion pokupi u sitne sate.
Jedno od najčešćih pitanja koja su me dočekala po povratku iz Japana je: Da li je skupo? Zapravo i nije, kad imaš na umu naše cene i kad imaš potrebe jednog turiste kojem je ok da pojede nešto s nogu, a onda halapljivo nastavi da guta utiske u obilasku. Osim ako poželiš neku voćku ili salatu.
Komplet ručak – bento boks u nekom od popularnih marketa – možeš da kupiš za 3-4 evra, podgreju ti ga i kao da si u restoranu. Čak je i veća porcija. Ulična hrana je oko 5-6 evra. Onigiri i sendviči su evro, dva, a taman da spakuješ u torbu za usput. Ali zato je voće tako skupo da će ti skroz razbucati računicu.
Na pijaci će ti nuditi upakovanu (jednu) jabuku za 600 jena (preko 400 dinara); 300 košta jedna kriška dinje koju možeš da pojedeš na licu mesta ili čašica sa tri zrna grožđa i jagodom.
A ispada da je grožđe veći luksuz od svega, jer cena jednog grozda (koji doduše izgleda kao sa reklame) ide do 1.800 dinara (2.500 jena).
A WC je priča za sebe. Hotelske sobe su možda tako male da dve osobe ne mogu otvore kofere istovremeno, svodi se na to da stane krevet, a stolovi i stolice su na rasklapanje (ako uspeš da nađeš mesta). I kupatila su minijaturna, ali WC – o tome se priča (možda je to trebalo da stavim na početak teksta, jer je mnogima glavni utisak).
Ne samo da se sama pušta voda, već se daska na WC šolji greje pre nego sedneš, imaš dugmence za zvuk žubora vode i još nekoliko dugmića za ispiranje. Prvog dana sam ispritiskala sve, da vidim šta je… Posle više nisam.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
