Smrtna kazna je u Srbiji postojala sve do početka 21. vega.
Smrtna kazna je u Srbiji primenjivana od nastanka moderne države 1804. pa sve do 2002. godine, a zanimljivo je da pogubljenja nikad nisu bila električnom stolicom ili injekcijom.
Poslednje pogubljenje, streljanjem, izvršeno je 14. februara 1992. godine, a poslednje smrtne presude su izrečene na samom početku novog milenijuma, da bi, nakon ukidanja smrtne kazne 26. februara 2002. godine, bile zamenjene vremenskim kaznama.
Istorijski zabavnik piše da je po nekim procenama, od 1804. do 2002. u Srbiji pogubljeno preko 7.000 ljudi koji su proglašeni krivim za razne zločine koji nisu uvek uključivali ubistva.
Naime, na početku, u prvim decenijama 19. veka, smrtna kazna u Srbiji je primenjivana veoma često, i to za najrazličitija krivična dela – ubistvo, krađu, političke delikte, čedomorstvo, pa čak i za vanbračni polni odnos. Korišćeni su različiti načini pogubljenja: streljanje, vešanje, lomljenje točkom, „mrtva šiba“ i dekapitacija, a u početku je bilo i nabijanja na kolac, navodi Vikipedija, dok je za ubice bila propisana “ekvivalentna” smrtna kazna, što znači da je ubica bivao ubijen na isti način (pa i istim oružjem) na koji je bila ubijena žrtva. Pored toga, tela pogubljenih su skoro uvek javno izlagana na točku na određeno vreme ili do potpunog raspadanja.
Od 1858. godine su ukinuti svi načini pogubljenja osim streljanja, a tela pogubljenih više nisu javno izlagana, već su odmah ukopavana u zemlju na mestu izvršenja smrtne kazne.
Redovne statistike o smrtnim kaznama počele su da se vode tek 1889. godine, ali se može naći podatak da je u 1883, kada se zbila Timočka buna, izrečeno je 117, a izvršeno 47 smrtnih presuda, uglavnom nad pobunjenicima. Zanimljivo je da je smrtna kazna za krađu ukinuta tek 1902. godine.
Od 1905. godine smrtne kazne u Beogradu više nisu izvršavane javno, nego na skrovitim mestima bez prisustva publike, ali su u drugim gradovima i selima izvršenja i dalje ostala javna i prisustvovale su im hiljade posmatrača.
Kako bi se ujednačio način izvršenja smrtne kazne u raznim delovima zemlje, posle stvaranja Jugoslavije 1929. donet je jedinstven Krivični zakonik za celu zemlju. On je kao jedini način pogubljenja propisano vešanje. Smrtnu kaznu vešanjem su izvršavali državni dželati (krvnici). Izuzetak su bile smrtne presude vojnih sudova, koje su izvršavane streljanjem.
Smrtne kazne su izricane najviše za ubistvo i razbojništvo sa smrtnom posledicom, ali i za terorizam. Prema zvaničnim statistikama, od 1920. do 1940. u Srbiji je izrečeno 459, a izvršene su 232 smrtne presude.
Posle Drugog svetskog rata, navodno je za samo nekoliko godina bilo nekoliko hiljada osuđenih na smrt u Srbiji – u celoj Jugoslaviji je izrečeno oko 10.000 smrtnih presuda od kojih je većina izvršena. Pored političkih krivičnih dela, smrtna kazna je izricana i za imovinski kriminalitet – krađe i pronevere državne imovine i, najzad, za ubistva i razbojništva.
Pročitajte još:
Od 1950. godine, broj smrtnih kazni značajno opada. Reforma iz 1959. bitno je ublažila strogost krivičnog zakonodavstva. Smanjen je broj kapitalnih krivičnih dela i ukinuta je smrtna kazna za imovinski kriminalitet.
Ukinuto je izvršenje smrtne kazne vešanjem, pa je jedini zakonski način pogubljenja ostalo streljanje bez prisustva javnosti. Smrtnu kaznu u Srbiji izvršavao je osmočlani streljački vod, čiji članovi nisu znali ko od njih ispaljuje prave metke, a ko “ćorke”. A broj izrečenih smrtnih kazni u Jugoslaviji pada na dve do tri godišnje.
U Srbiji, koja je od 1992. godine bila deo Savezne Republike Jugoslavije, sudovi su od 1991. do 2002. godine izrekli 19 smrtnih kazni, od kojih nijedna nije izvršena.
Dana 14. februara 1992. u Somboru je streljan Johan Drozdek, osuđen na smrt 1988. godine zbog silovanja i ubistva šestogodišnje devojčice.
O Johanu se pre ovog strašnog zločina znalo samo da je poreklom Poljak, da nema zanimanje i zaposlenje. Devojčicu je ubio kako bi se osvetio njenom ocu koji mu nije dao stari bicikl.
Komšije iz Karavukova kod Sombora su videle Johana kako na biciklu nekuda odvozi malu Ivanu. Obećao joj je čokoladicu, ako se provoza s njim. Na osnovu tragova na cigli, nađenoj pored Ivaninog tela, utvrđeno je da je dete koje se otimalo i vrištalo, najpre usmrtio, a zatim silovao. Osim po svom jezivom zločinu, ovaj monstrum je ušao u istoriju kao poslednji čovek nad kojim je izvršena smrtna kazna u Srbiji.
Narodna skupština Srbije je 26. februara 2002. izmenila Krivični zakon tako što je iz njega izbrisala smrtnu kaznu. Prema čl. 24 važećeg Ustava: “Ljudski život je neprikosnoven. U Republici Srbiji nema smrtne kazne”.
***
Bonus video: Novi zatvor u Kragujevcu po EU standardima
