Zašto neke žene mrze feminizam

Kad se moj suprug i ja upoznajemo s novim ljudima, pa u nekom trenutku počnu da se otvaraju pipave teme rodnih uloga, on im u startu kaže – pazite šta pričate, ona je feministkinja. Za njih to uglavnom bude kao neki okidač da još jače nagaze na priču i često pomislim da cilj mog muža nije da ih upozori, već naprotiv, da ih isprovocira, uzme kokice i zavali se u fotelju. Predstava je zagarantovana. Pitanje koje najčešće čujem u ovim diskusijama je: “Zašto moramo da budemo tako agresivne?”

Poznanik je u kafani skoro prokomentarisao da “feministkinje preuveličavaju” jer su svi muškarci koje on zna “super prema ženama” i niko od njih ne mrzi žene i on iskreno smatra da su loši primeri u manjini.

Nedavno mi je prijatelj rekao: “Mislim, u redu je, sve što pričaš je tačno, ali zašto stalno imaš potrebu da to ističeš u prvi plan, mnogo nerviraš ljude”. Odgovorila sam mu da je to njihov problem.

I jasno mi je zašto muškarce iritira feminizam – ova ideologija ugrožava patrijarhalnu matricu na kojoj je zasnovana naša civilizacija i koja njih drži u poziciji moći. Ali mnogo je važnije pitanje zašto neke žene mrze druge žene koje se bore da svima bude bolje?

Ovome svedočimo svakog dana na svim nivoima. Feministkinje su targetirane, izložene uvredama, linču, pretnjama, do te mere da im je čak i bezbednost nekad ugrožena. Kad gostuju u emisijama, često će uz njih pozvati i nekog predstavnika konzervativnih ideologija i “borca za porodične vrednosti”, da bih ih poklopio i objasnio im koliko je feminizam opasan po tekovine našeg društva. Poglavar crkve će ih javno označiti kao “pošast” koja nam je kriva za sve. Na društvenim mrežama će se uz tekstove o feminizmu nalepiti stotine komentatora spremnih da razapnu i mnogi od njih biće žene.

Tako je, na primer, ovih dana Mirjana Bobić Mojsilović izjavila da je feminizam izmišljen ne bi li se “uništila porodica”, a čovek (i žena) postali “slamka na vetru” podložna manipulaciji i zloupotrebi. Pogledajmo samo neke od komentara žena na ovu njenu izjavu – objavićemo ih bez redigovanja, u izvornom obliku:

“Bravoooooo veliki covece od zene. Prepametno sagledavanje i ispravno. Ko se ljuti neka kaze i nastavi dalje. Sebicnim egocentricima ... kuš!!!“

“A sta nije tacno u tome sto je rekla??? To sto vole da zmure pred istinom ti isti oni su isto takva opasnost za drustvo kao ovi sto forsiraju ovo o cemu Mirjana prica.”

“A sta je to rekle,a da nisu potpuno u pravu feminizam i sta se sve pod tim provlaci svi bi neka prava ali niko obavezu”

“Uh..Ako stvarno neko misli da je Feminizam sjajan,neka potraži podatke o začetku te boleštine.Začetnice su i u pisanom obliku zacrtale neprijatelja tom njihovom besmilju a to je naravno stub svakog naroda i stub duhovnog i duševnog zdravlja.Porodica&Brak.Slepaca ima ali kada je neko slep na zdrave oči onda je to baš nezgodno.

“Užas mi smo u školi imali predmet domaćinstvo i jedva smo čekali taj čas, ovaj program školstva ko kod ga je napisao vodi u propast, mi smo imali autoritete, roditelje, nastavnike, profesore, i to niko nije postavljao pitanje njihovog rada, ovo danas je cirkus, ja imam troje dece, i uvek sam podržavala nastavnika pa čak i da je pogrešio, deca moraju da znaju da poštuju predpostavljene.”

I tako dalje i tako dalje...

Dakle, zašto neke žene toliko mrze feminizam? Postoji niz razloga ali svi se svode na jedan – svi smo mi, i žene i muškarci, žrtve patrijarhata.

Autorka Džini Braun bavi se ovom temom u svom tekstu 4 Reasons Anti-Feminist Women Hate Feminism (And What They’re Missing) – 4 razloga zašto antifeminističke žene mrze feminizam (i šta propuštaju). U pitanju su mitovi i generalizacije koji su se ustalili u javnosti, a često na osnovu pojedinaca i ekstremnih struja koji svojim stavovima čak odstupaju od onoga što je suština feminizma.

Ovo su razlozi koje Braun navodi:

1. Jer smatraju da feministkinje samo kukaju i izigravaju žrtve

Tačno je, žene danas imaju pravo glasa, načelno se oblače kako žele i načelno imaju jednako pravo na obrazovanje i profesionalno napredovanje kao muškarci. Međutim, sva naša prava ne znače da seksizam više ne postoji i to na svojoj koži osećamo svakodnevno. Kad nas prilikom prvog susreta procenjuju na osnovu fizičkog izgleda. Kad nas na poslu proglašavaju “kučkama” samo ako se borimo da dođemo do reči ili da se prosto naš glas čuje i vrednuje jednako kao glas muških kolega. Kad u karijeri moramo da kalkulišemo kad ćemo i da li ćemo zatrudneti jer znamo da to može da utiče na naš dalji profesionalni razvoj. Kad smo primorane da razvijamo razne mehanizme ne bismo li izbegle nepristojne i neprijatne komentare maskirane u fore. Kad nam se zameri da smo “kraljice drame” ako kažemo da nam te pošalice smetaju i da baš “ne znamo za šalu”. A ovo su sve sitnice.

U Srbiji se 42.3 odsto žena odriče svog prava na nasledstvo. Dakle, skoro svaka druga žena smatra da je normalno da joj ništa ne pripada.

Žene trpe nasilje na porođaju, trpe nasilje u svojim domovima. Za poslednjih 10 godina u porodičnom nasilju je ubijeno 300 žena. Samo zato što su žene.

Vaspitavane smo da ćutimo i trpimo i naša ženska snaga meri se po tome koliko smo sposobne da podnesemo.

2. Jer feminizam pretpostavlja da su žene slabe

Mnoge protivnice feminizma smatraju da je upravo položaj žene u patrijarhalnom društvu ono što je ženu učinilo jakom – jer je na svakom koraku morala da se bori za sebe mnogo jače nego što se to zahteva od muškaraca. Zahvaljujući tome oko sebe imamo primere izuzetnih žena koje su postigle briljantne uspehe u biznisu, nauci, umetnosti. Ipak, te žene su u odnosu na svoje muške kolege u manjini.

Istraživanje Fondacije Divac pokazalo je da preduzetnice teže pristupaju kreditima i izvorima finansiranja, da su manje umrežene i mnogo teže usklađuju rad i privatni i porodični život i često nailaze na prepreke zbog predrasuda i stereotipa.

Većina preduzetnica u Srbiji, čak 99 odsto njih, osnivaju mikro i mala preduzeća, dakle ili rade same ili imaju 1-2 zaposlena. U pitanju su mahom šminkerke, manikirke, frizerke… Statistika o investicijama u ženske biznise je poražavajuća. Od svih startapa u Srbiji koji su dobili sredstva od poslovnih anđela i fondova preduzetničkog kapitala, procenat koji čine firme osnovane od strane žena je 0. Slovima: Nula. Prema svedočenjima žena u biznisu, ne samo da dobijaju drastično manje sredstava već se na sastancima s investitorima redovno suočavaju sa predrasudama.

Predrasude, seksizam, a često i seksualno uznemiravanje trpe i žene u još jednom tipično muškom klubu – nauci. Mnoge naučnice su uprkos ovim preprekama istrajale i opstale, ali mnoge su i odustale.

Feminizam ne smatra da će žene biti slabije ako budu bile ravnopravne, već da ne bi trebalo da moraju duplo više i jače da se bore za ono što žele i u čemu su dobre. Jer statistika ne znači da žene nisu jednako kompetentne da bi uspele, već samo da im realno nisu pružene jednake šanse.

3. Jer feministkinje mrze muškarce

Vlada mit da feministkinje tretiraju muškarce kao neprijatelje, tvrde da su svi muškarci nasilnici, silovatelji i ženomrsci. Kažu da feministkinje ne žele ravnopravnost, već osvetu, žele da vladaju i da muškarci njima budu potčinjeni. One su besne, isfrustrirane i ogorčene i spalile bi sve oko sebe.

Da, tačno je da su neke feministkinje besne, isfrustrirane i ogorčene, ali s obzirom na sve, kako i da ne budu? Ali to ipak ne znači da mrze muškarce i da im žele kraj. Feminizam kao ideologija u svojoj suštini je borba za ravnopravnost svih ugnjetanih grupa, bez obzira na rod, seksualno opredeljenje i boju kože. Feminizam se bori za krah toksične muževnosti koju je postavio patrijarhat i koja drži u ropstvu i muškarce, ne samo žene.

Feministkinjama se često zamera da samo pričaju o tome koliko je teško ženama, a ne uzimaju u obzir da i muškarci trpe ogromne pritiske i pate pod njima, i to u tolikoj meri da mnogo češće nego žene izvršavaju samoubistvo.

Netačno!

Feminizam je u svojoj srži borba i za muškarce i za žene i za sve na rodnom spektru. Patrijarhalna podela uloga muškarcu je nametnula da mora da bude uspešan, da dobro zarađuje, da bude snažan, da ne pokazuje emocije, slabost, da ne sme da traži pomoć, da je pravi muškarac ako je u svemu jači od žene. Svakodnevno svedočimo primerima muškaraca koji se osećaju isfrustrirano, neadekvatno, nesrećno, jer ne mogu da ispune neki od ovih nametnutih kriterijuma. Postaju predmet podsmeha ako je žena uspešnija, dominantnija, ako bolje zarađuje, ako donosi odluke umesto njih.

Feministička borba je borba za ukidanje ovih nametnutih uloga. I tu dolazimo do možda i ključnog razloga.

4. Jer feminizam znači odbacivanje rodnih uloga

U patrijarhalnoj podeli sveta žena je majka, supruga, domaćica. U tom obrascu feministkinje su one koje ovu podelu odbacuju, koje jure karijeru, ne žele da se udaju, da kuvaju, da rađaju, da brinu o kući i porodici.

Ako si žena koja sve ovo, pak, želi, može se desiti da se osetiš kao da te neke feministkinje zbog toga nipodaštavaju i smatraju manje vrednom. Ipak, ne čine feminizam pojedinačne feministkinje, i ova ideologija je mnogo veća i važnija od tih pojedinačnih frakcija i mišljenja. U već pomenutom tekstu Džini Braun objašnjava pojam femfobije koji je važan za razumevanje tradicionalnih rodnih uloga, a ne znači strah od žena već duboko ukorenjeno uverenje da je sve što je tipično žensko u tradicionalnom smislu zapravo inferiorno.

Zbog ovoga se kućni poslovi ne tretiraju u društvu kao pravi posao. Knjige, filmovi i muzika koji se više dopadaju ženskoj publici, ocenjuju se kao manje kvalitetni, a ta ideja da je ženstveno i “ženskasto” manje vredno od muškog i muževnog je zamka u koju često svi padamo, mnogi i nesvesno. Zbog ovoga su one žene koje “nisu kao druge”, koje vole “muške filmove” i “mušku muziku”, koje se druže s muškarcima više nego sa ženama, u društvu percipirane kao “više kul”, kao “pravi ortaci”, kao “braća”, u krajnjem – kao više vredne.

S druge strane, u tom ključu su žene koje vole modu i šminku, koje uživaju u tome da se doteruju, koje idu na plastične operacije i ističu svoj seksepil - manje vredne.

Pravi feminizam ne osuđuje žene ako se depiliraju, ugrađuju silikone, rađaju decu, kuvaju za muškarca, ribaju kupatilo. Naprotiv – ohrabruje ih i osnažuje da budu bilo šta što žele, što im leži i čini ih srećnim. Ako žele da sebe zovu advokatima, a ne advokaticama, psiholozima, a ne psihološkinjama, naučnicima, a ne naučnicama, i to je ok, jer poenta nije da se bilo šta mora – osim da se prava svih poštuju jednako i da se svima obezbede jednake šanse. Dok god ne bude tako, feminizam nam je i te kako neophodan.