Profesor Miladin Stefanović o Sretenju u Kragujevcu i događajima koje kamere nisu zabeležile: "Nikad više neću videti tu učionicu istim očima"

Sretenje u Kragujevcu pamtiće se zauvek, čak i oni koji nisu mogli da mu prisustvuju zasuzili su na avanturu studenata koji su pešačili iz različitih krajeva Srbije, na moćne prizore koji "leče generacijske traume", ali i one od kojih se cepa srce, osetili se kao deo "istorijskog pomirenja" gradova i blistavog jedinstva najrazličitijih ljudi, i bili ponosni na slike onog što je ostalo posle protesta.

Međutim, postoje "detalji" koji nisu mogli da budu uhvaćeni ni kamerama, ni na fotografijama koje udaraju na emocije po mrežama.

Miladin Stefanović, redovni profesor Fakulteta inženjerskih nauka u Kragujevcu, u svom osvrtu na Sretenje iz prvog lica razotkriva upravo te momente koji možda nisu u fokusu, ali čitavu priču čine još većom. Njegov tekst objavljen na sajtu Glas Šumadije prenosimo vam u celosti.

Osvrt na Sretenje profesora Miladina Stefanovića: Stigli smo na cilj

„Naši studenti funkcionišu besprekorno, zna se kako sistem funkcioniše, ko šta radi i šta je dozvoljeno, a šta ne. Jedno od pravila je nema snimanja ni fotografisanja na Fakultetima u blokadi. Studenti nerado govore i za medije. Razumem i poštujem njihovu odluku. Sa druge strane imao sam privilegiju da sam mogao ovih dana, kao njihov profesor, da se krećem među njima, i da naravno po njihovom pozivu, pokušam da pomognem šta mogu i koliko mogu. Sami događaji na terenu, po trgovima i ulicama su savršeno izvedeni, snimani sa desetina hiljada telefona, kamera i dronova. Izjave su davali i ko treba i ko ne treba.

Ovo je moj ubogi pokušaj da prenesem sliku istinskih junaka koji su u Kragujevcu sve ovo omogućili i događaja koji nisu zabeleženi. Žao mi je što mi je uskraćen dar pisanja ne zbog mene, već što događaje neću dobro preneti. Nadam se da nešto neću pogrešno preneti, nekoga povrediti ili izostaviti. Praštajte.

Profesori sa Fakulteta inženjerskih nauka, Univerziteta u Kragujevcu (FIN) su velikom većinom u potpunosti podržali studente. Trudili smo se da budemo diskretni, nenametljivi, ali i da se nađemo kada treba. Ovog puta su studenti zvanično pozvali da pomognemo oko logistike skupa. Nije svejedno, svi smo zanali da će da se na FIN sjate svi tehnički i inženjerski fakulteti u zemlji. Utorak, sreda kontrolisani haos mere se i prazne prostorije, preračunava se koliko treba dušeka, vreća za spavanje, jastuka, jorgana, tabli stiropora. Svi su se uključili, znani i neznani, ljudi su pomagali koliko su mogli i kako su mogli, alumnisti, privrednici, IT branša, građani. Stizali su kamioni, kombiji, automobili, dolazile su bake sa tanjirima kiflica, ili sokovima, stizali su kombiji puni voća, kragujevačke majke su kuvale porcije i dostavljali studentima …. Naši studenti su trčali po gradu da bi se obezbedilo još jedno mesto za spavanje još jedna porcija. Atmosfera kao kada mnogobrojna porodica sprema slavlje ili svadbu, dovikivanje, trka, ali u celom tom organizovanom haosu veselje, optimizam ni jedna teška reč.

U sredu veče stigli su prvi gosti, dva studenta maratonca, dotrčali su iz Novog Sada. Sportisti. Nisu želeli da ih neko usporava.

Četvrtak, pripreme na vrhuncu, prostorije su spremljene, ležajevi, magacini, određen je prostor za ambulantu, kantinu, sve je spremno…. Uveče su pristigla studentkinja i student iz Novog Pazara, zbog povreda, po lekarskom nalogu nisu smeli da nastave dalje, dovezli su ih. Na ivici su suza, vidim da im preteško pada to što nisu mogli dalje. Naši ih teše. Prvi su otišli na previjanje u našu takozvanu ambulantu. Učionica 102 je pretvorena u ambulantu, uz prozor raspoređeni dušeci, na sredini dušek na kome se vrši previjanje i masaža, katedra prekrivena belim platnom, na katedri instrumentarij. U uglu improvizovana apoteka sa zavojima i hanzaplastima i lekovima koji se mogu davati bez recepta. Nikad više neću videti tu učionicu 102 istim očima.

U četvrtak predveče / noć uputila se molba naših studenata da su potrebne papuče, čarape, obuća, kažu da ima dosta povređenih studenata pešaka iz Niša, Pazara, Beograda, Novog Sada. Rezultat je bio da su studenti dobili najveću kamaru čarapa koju sam u životu video, obične, sportske, vunene pletene. Stigle su sportske cipele za pešanjenje, nove. Neki su kupovali i brzom poštom direktno usmeravali ka Fakultetu.

U petak tokom dana počeli su da pristižu kombiji sa stvarima studenata pešaka i biciklista. Na prilazu FIN od parka, smenjivali su se kombiji, i automobili…. Studenti su kreirali lanac i istovarivali stvari, hranu, potrepštine… Sve je funkcionisalo kao sat. Pristiže naš student, vozi auto koji je „legao“ koliko je pun vode i sokova. Oseća se da je lamela bila ozbiljno opterećena. U holu je sve spremno, prijemnica, parole, čak i deo za grljenje, preslatko….Na tabli imena i telegram nadimci kordiantora grupa. Organizacija kao švajcarski sat. Smene su projektovane na 6 sati. Na tabli piše najduža smena 63 sata. Neko je proveo dva ipo dana na fakultetu, bez prestanka. Jedan naš student priča, ide do kuće treba mu pola sata, na pola sata da vidi majku i vraća se nazad. Ko sada da odsustvuje?

U stanu mi je grupa studenata iz Beograda. Ćerka je došta sa kolegama, doneli su redarske prsluke, megafone i svu opremu. Ćerka je presrećna, napokon redar u rodnom gradu. Redari imaju i moto: čuvaj svoje kolege, zatim sve studente i sve građane. Idu u parovima, jedan interveniše drugi pokriva i snima. Tokom dana pristižu na FIN pojedini studenti, sami u parovima u grupama, dolazili su kolima, autobusima, vozovima. Na ulazu regitracija dobijaju pečate, trake oko ruku smeštaj. Čuje se glas Učionica 106 dva smeštaja kreveti 10 i 11. Učionice maksimalno sređene, dušeci i vreće za spavanje, na svakoj peškir, mesto za stvari i broj zbog snalaženja. U holu ispred amfitetra ogroman švedski sto o obliku stola P, u uglu se služi kafa, sok, čaj. Na stolovima svega, ali svega…. Nezamislivo, mislim da nikada u životu nisam video toliko varijanti kiflica, pogačica, ima i pečenja, pakovanih obroka, slatkiša.

Ispred zgrade profesori kuvaju gulaš, neki drugi pasulj, sve je spremno. U 17.30 je okupljanje na fakultetu, ide se zajedno na doček studenata na trg ispred opštine. Zima je. rano pada mrak, u holu se spremamo na polazak. Odjednom trka, svi FINovci istrčavaju napolje….. Opšta pometnja. Pade mi na pamet da nije neka provokacija. Prethodne noći je opet nožem isečen veliki baner na kome je pisalo Blokada. Kroz prozor hola vidi su u mraku rotaciono svetlo policije. Proču se glas, stigli Novosađani, biciklisti… Euforija na vrhuncu. Pedesetak naših skandira Dobro došli, gosti odgovaraju bolje vas našli. Inače ispred fakulteta tri policajca u civilu, korektni profesionalci. Učini mi se da su i njima oči zasuzile. Bicikle smo odmah prebacili u objekat A. Novosađani pokisli, umorni ali im blistaju oči. Kažu zadnja tri sata je padala kiša…Upućujemo ih u Tehničku školu, tamo imaju tuševe.

Mi se spremamo za polazak i doček. Niz ulicu nas čeka komšijski PMF. Vidim i dvoje studenata iz Pazara, onih povređenih. Ne mogu ni obuću da imaju na nogama. Studentkinja je obukla više pari čarapa, pa otvrena papuča i kesa. Žele da idu da sačekaju svoje kolege i ostale. Februar, studenti idu u čarapama i papučama…. Neće da čuju da ostanu na fakultetu idu i oni. Doček su svi videli….. Kažu niko ne pamti da je neko tako dočekan u Kragujevcu. Posle dočeka trčim da se vidim sa neki društvom iz srednje škole, život nas je razvejao, ovakvi događaji sakupljaju.

Oko ponoći odlazim na fakultet. Objekat vri od života. Sva svetla popaljena, ulaze velike grupa, po zastavama se vidi odakle dolaze. Čim student gost stigne naš mu preuzima i nosi ranac. Prepoznaju se pešaci, oko vrata medalje, beskrajno ponosni, govor tela ukazuje na ogromnu izmučenost. Naša priručna ambulanta prepuna. Beskrajno poštovanje za lekare, fizijatre koji su radili na traci po više sati. Korpe za otpatke pune hanzaplasta, okrvavljenih čarapa, zavoja… Gledam im opremu i odelo. Krajnji sam amater po pitanju planinarenja, prošetam pomalo. Prva lekcija obuća, čarape, veš, pa jakna, to je pravilo… Obuća uglavnom svakodnevna, patike, obične duboke cipele…. Jakne takođe.

Herojstvo je poći po ovakvom vremenu, u februaru na put od 150 km bez opreme. Na parkingu između zgrada kombiji, Niški TAM, sada već čuveni… Zastave i transparenti se odlažu, studenti idu na kasnu večeru iako ih je grad već nahranio kao rođenu decu.

Subota. U osam je zbor, prva grupa kreće u 08.30 na svoje mesto. Studenti su pozvali nas profesore da preuzmemo dežurstvo u prvoj i trećoj smeni. Svi bi na blokadu, ali znaju da imaju obaveze kao domaćini. Odazvao se ko je mogao. Kao po onom Šumadijskom običaju, kada mladi imaju posla, ostave babe i dede da čuvaju kuću. Izlazi fakultet po fakultet. Okupljaju se na platou ispred fakulteta oko svojih fakultetskih zastava. Na fakuletu, profesori pomažu kako ko može. Neki dočekuju kolege sa drugih fakulteta. Profesorke, služe hranu i nutkaju studente, birajući im najbolje zalogaje. Asistentkinje sa studetnima kuvaju kafu i dele sokove. Mi ostali trčimo i krpimo rupe.

Ujutru, na doručak ustaju i pešaci. Prizor tera suze na oči, scena kao sa ortopedije… Prvo ide previjanje, pa doručak. Studenti u pidžamama ili trenerkama, ali oko vrata nose medalje koje su dobili pri dočeku u Kragujevcu. Nisu ih skidali ni kada su spavali. Ove medalje su nova Albanska spomenica. Inače simpatični su mi sa bedževima, kao što ni Solunci nisu skidali ordenje, tako ni oni ne skidaju bedževe, kao dokaz prisustva i akcija…Neki ih kače na kape, rančeve, džempere. Ni u zgradi ih ne skidaju. Ima main stream varijanti Lucky Strajk, Expodiraću, ali i fakultetskih sa Arhitekture, crna crta, Građevine Bia i ja, Novog Sada.

Naša glavna umetnica, studentkinja Elektrotehnike, autorka naših najkreativnijih transparenata kreirala je tražen bedž. Na zelenoj osnovi, kobra savijena u krug grize sebe za rep u sredini tekst „Baci kobre da se igramo“. Podseti me na grb vitezova reda zmaja gde je bio i despot Stefan Lazarević, zmaj sa plaštom na kome je krst koji grize sebe za rep. Poruka je krstom ćeš pobediti grehe i strasti svoje. Čime ćemo mi pobediti grehe naše, ako ne ovom lepotom i pameću. Ispred fakulteta pešak sa zavijenom nogom se slika sa ocem i majkom, iznad glave mu grb Fakulteta, želi uspomenu.

Inače nikada nisam video više automobila u Sestre Janjić i Elizabet Ros. Ogroman broj automobila je bio parkiran i u samom parku. Neka ide ovaj put… Ispred fakutleta bračni par, došli da vide sina, dopešačio. Sin se na javlja na telefon, a drug koji je sekundarni kontakt kaže da je on na previjanju u ambulanti. Majka prebledela. Ja joj kažem da je to rutina, sigurno je sve dobro. Zloupotrebio sam poverenje, pitao sam šta je po profesiji, reče inženjer. Rekao sam joj da pođe samnom, dežurnim studentima sam rekao da je koleginica inženjer sa Fakulteta (profesore sa drugih Fakulteta su puštali bez problema, ali „civile“ ne). Stalno sam sa njima, veruju mi. Razumeće sami zašto sam to uradio. Žena me moli da je vodim do ambulante. Kažem joj da sedne isped otvaram vrata na tri dušeka leškare tri studenta, smeju se i prepričavaju doček. Njen sin u sredini. Ženi vidno laknulo. Fizioterapeut, moj komšija mi priča, mnogo žuljeva po prstima i tabanima, uganuća, upaljene tetive. Biće dobro, kada odmore.

Inače kada sam nekada bio na Oksfordu pričali su nam da u trpazariji postoje dugi stolovi, kažu da kada dolaze na ručak studenti moraju da sedaju kako pristižu na taj način obezbeđuju da sedaju različite struke jedna do druge, time podstiču saradnju i jačaju zajednički duh. Kod nas su na previjanju jedan do drugog student iz Beograda, Niša i Pazara. U sobi spavaju jedan do drugog, inženjer, arhitekta, programer, inženjer rudarstva… Nemate pojma šta su ovi studenti iskovali, koje zajedništvo poverenje, i jedinstvo. Verovati da će oni da odustanu je van pameti. Oni idu do kraja. Na odlasku sve organizovano do kraja, studenti koji izalze dobijaju paketić hrane, vodu ili sokove, rukavice (dobili smo tri ogromne kutije rukavica). Izlaze i pešaci, grupa vidno šepa. Jedni odlaze, neki se vraćaju da se ogreju…. pa opet na protest. Sretenje u Kragujevcu su svi videli.

Po završetku blokade idem do fakulteta, grupe studenata sede ispred fakulteta piju sokove, neki i puše. Pušenje i alkohol su strogo zabranjeni u zgradi Fakulteta. U zgradi studenti se premaju za spavanje. Neki večeraju. Naša profesorka sipa toplu supu i pasulj onima koji su ogladneli. Idem kući, u dnevnoj sobi razvučen trosed, zauset dvosed, dušek na podu, sobe zauzete, spavaju… Nedelja. Jutro – gosti polako odlaze. Parkirano desetine taksija, voze Nišlije kući. Naši sede u holu preumorni. Jedan naš mi kaže za zadnje dve noći spavao sam dva sata. Vidim mu po licu da je preumoran, danima su radili na pripremi, tri dana su na nogama. Sobe prazne, besprekorne čiste. Hrana sređena.

Ponedeljak. Kažu mi jedan biciklista iz Novog Sada je još kod nas. Hteo je sam da se vrati, probudio se video da pada sneg i rešio da ostane još jedan dan. Pomaže u čišćenju.

Kada je ovo počelo studenti si mi bili nesigurni, čak i uplašeni. Nisam bio siguran da mogu. Verovao sam. Sada posle samo tri meseca to su drugi ljudi. Znam da mogu, znam da hoće i siguran sam u njihov uspeh. Dobili smo vanserijku klasu, očeličenu, epsku. Srediće oni sve ovo znam to. Velika mi je čast mi je što sam svedočio."

Miladin Stefanović, redovni profesor Fakulteta inženjerskih nauka u Kragujevcu