Priča samohrane mame iz Srbije: Sve što mi je do onomad bilo normalno, a sad mi je luksuz

Život je moj pre samo nekoliko godina bio drugačiji nego danas. Sve je počelo da se menja s pandemijom, a danas… danas se sa setom sećam dana kada mi se činilo da mi je skočio životni standard – meni neambicioznoj ženi niskog samopouzdanja.Do pre nekoliko godina nisam imala stan, ali mogla sam, iako samohrana majka, da platim vrtić, taksi do vrtića, pa knjige i sve za školu, da organizujem proslavu rođendana u igraonici, da svake nedelje kupim poklon za dečji rođendan, da povremeno kupim knjigu i odem na koncert… Vodila sam i decu na more.Do 2014. godine mogla sam sebi i svojoj deci da priuštim obične stvari, a one su mi danas, iako tako životno normalne, nedostižne."Šta se buniš, podigla si kredit za stan, nekad si plaćala kiriju, gazdarici poslednjeg stana u kojem si živela ostavila si 30.000 evra plus komunalije, telefon, struju, pa puta masa i ubrzanje (time sam počela da množim sve).I to je tačno, to je i meni samoj argument za utehu. Ali nije valjda imati krov nad glavom – stan koji je u vlasništvu banke – jedino što treba dobiti od ovog života.Život je težak, brz i sve skuplji.Uvek sam radila bar dva posla, plus takozvane tezge, ali to valjda čini svaki razveden roditelj lišen alimentacije. Ali više nemam magične moći da sve ono što zaradim razvučem između dva prva – ili već neka datuma kad je plata.Danas dobijem platu, platim ratu kredita, račune, odem dvaput u prodavnicu - i gotovo.Evo šta sam pre samo nekoliko godina mogla a sad mi predstavlja luksuz:

Taksiranje

Ne sećam se kada sam pozvala taksi. Okej, nisam imala potrebe za taksiranjem, dobar mi je gradski prevoz. Ali sećam se da sam kada su mi deca bila mala, naročito kada su išli u vrtić – tamo 2010-2013, upoznala sve vozače jednog beogradskog taksi udruženja.

Odlazak u kupovinu

Nikada se nismo bahatili, ali sve majke znaju koliko mogu da pojedu dva dečaka koja rastu. Znali smo nekad da odemo u veliku trgovinu, ispišemo nekoliko čekova i napunimo svaki kutak frižidera, zamrzivača i kuhinjskih elemenata. Nekad je jedan ček od 5.000 dinara bio dovoljan za četvoročlanu porodicu cele nedelje. Svi znaju šta danas mogu da pazare za 5.000 dinara.Dakle, ne kupujemo delikatese, ja retko jedem meso, ne kupujemo grickalice, punimo zamrzivač smrznutim testima na sniženju i jeftinim makaronama. Svaki put kad odem u radnju, kupim kilo brašna beloga, a belo brašno ne jedem.

Kupovina odeće deci

Dok su mi deca rasla, dobijali su od baba i deda za rođendan novac za "krupnije stvari" – cipele i jakne, ali ja sam vrlo često umela posle posla da obilazim radnje kada su sezonska sniženja i uvek sam mogla da im kupim neke fine stvarčice.

Kupovina odeće meni

Znala sam do pre nekoliko godina da, kad dobijem platu, posetim nekoliko meni dragih, a ne tako skupih butika u gradu, pa da sebe počastim nekim komadom odeće ili obuće iz prošle sezone. Nisam luda ni za modom ni za odećom, ali volim kupim. Pre nekoliko meseci kupila sam jednu košulju, još me grize savest.

Knjige i pribor za školu

Moja deca imaju 17 godina. Ove godine dobili su besplatne udžbenike, iako je njima realno za školu potrebna jedna sveska – tako su mi kazali. I to je sve super dobro. A do kraja osnovne, uključujući i prvi razred – kupovala sam dva kompleta knjiga, plus pribor.Jesam ja štedela tako što bih avgust provodila na berzi – ali činjenica je da od prošle godine ne bih imala ni za polovne knjige.

Kupovina dečjih knjiga

Dok sam još pokušavala da zarazim decu pisanom rečju, kupovala sam im knjige na administrativnu zabranu od akvizitera, enciklopedije o dinosaurusima i zmajevima, pa Politikin Zabavnik… I nekako sam neosetno to plaćala. Hvala bogu pa nisam uspela da im približim knjige jer danas svakako ne mogu da ih kupujem.

Proslava rođendana

Nedavno mi je deci bio rođendan. Jedva sam uspela da smislim tortu. Prošle godine sam pisala ček po detetu, a nekad… Svećice su duvali u igraonici – koje ni pre desetak godine nisu bile jeftine. Potom su vodili drugare u bioskop. Ove godine samo su duvali svećice. Kažu, glupo im je više da slave.

Pokloni za dečje rođendane

Svake subote i nedelje – znalo se – idemo na rođendan. Dva vrtića, mnogo dece, a na rođendan valja poneti poklon – da ne obrukaš dete pred drugom decom.

Fizička kultura

Da, da i za kulturu tela mogla sam da izdvojim oko 3.000 mesečno. Nisam lenština, ali to nikako ne može da mi se vrati na spisak.

Cigarete

Ja više ne trošim novac na cigarete. To jeste srećna okolnost, ali pitam se kako sam nekad, dok sam živela u oblaku dima, imala i za porok. Kad nisam imala, motala sam, pa sam morala da imam i za filtere, papiriće, tabakeru... (puta masa i ubrzanje).

Odlazak na more

Na moru sam poslednji put bila 2015. Tada su se poslednji put brčkala u slanoj vodi i moja deca. Tada sam ih vodila u Grčku. I pre toga sam ih vodila na Egejsko more, pre toga su bili u Crnoj Gori, a preko leta sam ih vodila i na Zlatibor.Sreća pa više ne moram da ih vodim.BONUS VIDEO: