"Kosovo je srce Srbije" je nešto što jako često čujemo već godinama na svim okupljanjima, a mada sam i sam duboko verovao u tu rečenicu, nisam ni mogao da zamislim koliko je zapravo tačna, sve do proteklog vikenda kada sa imao tu čast da prvi put u životu obiđem najvažniju srpsku teritoriju.
Na put južne srpske pokrajine krenuli smo iz Beograda, od Hrama Svetog Save, a sve je organizovala humanitarna organizacija koja već 15 godina pomaže našem narodu na celoj teritoriji Kosmeta.
Prvi veličanstveni prizor koji nas je u ranu zoru zatekao čim smo kročili na teritoriju Kosova je jezero Gazivode, okruženo predivno prirodom, ali magla koja se u ranim satima nadvila nad vodom izazivala je jezu, kao da podseća na tragediju koju srpski narod prolazi u ovoj pokrajini.
Pročitajte još:
Sa prvim zracima sunca pristižemo u Obilić, maleni grad na periferiji Prištine, u kom danas gotovo da nema Srba. Jedina porodica koja je ostala, živi u stanu improvizovanom na spratu nekadašnje škole. Otac i majka sa dvoje dece, oboje fakultetski obrazovani, ali nažalost za njih na Kosovu nema posla, a po svemu sudeći ni budućnosti. Njihov stan je od ostatka zgrade odvojen rešetkama, pa kada bi neko želeo da ih poseti, morao bi da zvoni i da sačeka da mu neko otvori.
Posetili smo i crkvu u ovom gradiću, koja nije završena ali stoji kao prkos i simbol sprskog naroda koji je nekada bio većina ovde. Sveštenik nam je ispričao da se u tom hramu u toku godine služe svega četiri obreda, jer nema vernika koji bi dolazili, pa se iz okolnih sela u kom još uvek živi naš narod skupe i dođu da održe liturgiju.
Iz ovog grada krećemo ka jednom od najvažnijih mesta za srpsku istoriju i celokupni narod, Gazimestan na Kosovo Polju. Mesto na kojem je došlo do velike bitke 1389. godine između srpske vojske i turskih osvajača.
Ispred samog spomenika srpskim junacima, dočekao nas je prelep, ali u isto vreme i tužan prizor, čuveni kosovski božur, jedini je procvao obavijen granjem, podsetio me na sudbinu našeg naroda na Kosmetu. Prelep cvet – zarastao, okružen korovom.
Dok sam se uskim stepenicama peo na vrh spomenika, čitao sam epsku poeziju koja govori o junacima tog doba. Ponos i tuga koju sam osetio u momentu dok sam sa vrha spomenika gledao na Kosovo Polje, zauvek će ostati urezani u mom srcu.
Odatle smo nastavili put dalje i došli u Gračanicu, prelepo srpsko mesto, u kojem ponosno stoji istoimeni manastir. Manastir je sazidan 1321. godine, kao zadužbina kralja Milutina. Kada se uđe kroz mali prolaz, na velikoj kapiji koja okružuje manastir, drugačiji je osećaj potpuno od onog izvan, od užurbanog i bučnog mesta, kao da se univerzum promenio, ulazimo u prelepo dvorište, puno mira, na čijoj sredini se nalazi veličanstveni manastir.
Godinama sam slušao priče ljudi o emocijama i moći koju u čoveku budi boravak u Gračanici, ali nisam mogao ni da zamislim taj osećaj koji me je ispunio kada sam ušao na vrata i video veličanstvene ikone i freske koje krase ovu svetinju. Monahinje i vodič u miru su nam pričali o istoriji jedne od najvećih srpskih svetinja i sa velikim stpljenjem odgovaraju nam na mnogobrojna pitanja.
Jedno od najtužnijih mesta koje smo obišli na ovom putovanju jeste selo Staro Gracko, u kojem danas još ima Srba koji se opiru represiji i odbijaju da napuste svoje domove. Ovo mesto ostalo je u istoriji zapamćeno po ne tako lepoj stvari, a to je masakr civila iz leta 1999.
Dok je srpski narod išao u polje da žanje, kako bi dovršio letnju žetvu, zverski su ih izmasakrirali pripadnici terorističke organizacije „OVK“. Naime, kako su meštani objasnili, nesrećni narod otišao je na njivu, tada se iz okoline pojavio određeni broj vojnika u britanskim uniformama, pošto su oni držali tu teritoriju posle povlačenja naše vojske. Stanovnici ništa nisu naslutili, ali se ispotavilo da su to bili samo preobučeni teroristi koji su pobili sve koji su se tu zatekli.
Meštani tvrde da se ovakva stvar ne bi dogodila da su ljudi znali ko im dolazi, osetili su mir kada su videli strane uniforme, ali su ih zveri dočekale iza tih uniformi. Na velikoj mermernoj ploči stoje upisana imena 14 ljudi ubijenih tog dana, a pored njih upisana su i imena petoro ljudi, među kojima je i dete od četiri godine, koji su nastradali od strane NATO bombi.
Pored škole, nalaze se tereni na kojima su nas dočekale srpske porodice sa velikim brojem dece. Osmesi na tim licima ostaće mi zauvek u sećanju, a graja dece koja su sve vreme trčala i igrala se istinski je probudila sreću u meni. Na samom kraju svi smo se pomolili za duše nastradalog naroda i time smo završili posetu Kosovu.
Sa tog mesta uputili smo se u biser Srbije, Metohiju, najsvetije parče teritorije naše zemlje. Prva destinacija bio je carski grad Prizren. Veliko razočaranje dočekalo nas je čim smo pogledali na brdo iznad grada. Tvrđava koja je bila središte srpskog carstva, danas se nalazi u rukama režima samoproklamovane države i tri slova užasa stoje na zidu koji je okrenut na grad – „UČK“ (odnosno OVK), znak stradanja srpskog naroda, stoji na tvrđavi koja je stotinama godina starija od ideje albanske države.
Prva destinacije na Metohiji bio nam je Manastir Bogorodice Ljeviške, velika svetinja Srpske pravoslavne crkve koja sama stoji okružena drugim zgrada, svuda su natpisi na albanskom jeziku, dok „kosovska“ policija čuva ono najvrednije što pripada srpskom narodu.
Prelepi manastir, koji je zadužbina kralja Stefana Milutina, iznutra je dosta oštećen. Sa povlačenjem srpske vojske i preostalo srpsko stanovništvo napustilo je ovaj grad u strahu od zverstava koja su im činjena godinama unazad.
Iz manastira smo se uputili u Prizrensku bogosloviju, gde smo imali priliku da se upoznamo sa istorijom ove, za Srbe, važne institucije. Iz grada na Bistrici, nosim samo lepe utiske, dok iz sećanja pokušavam da izbacim spomenik Velike Albanije u centru grada, kao i par uvredljivih komentara lokalnog stanovništva kada su od nas začuli srpski jezik.
Obilaske za taj dan završili smo u zadužbini srpskog cara Stefana Dušana Silnog, manastiru Svetih Arhangela, gde su nas dočekali sa osmehom i toplinom, spremili nam hranu i piće i omogućili nam da se osećamo kao u svom domu.
Ova svetinja okružena brdima bila je grobna crkva cara Dušana, u kojoj je njegovo telo počivalo. Porušena je od strane Osmanlija i njen materijal iskorišćen je za gradnju Sinan-pašine džamije u Prizrenu. Novoizgrađeni kompleks bio je paljen čak dva puta, posle povlačenja jugoslovenske vojske 1999. godine, ali i tokom martovskog pogroma 2004.
Kada smo polazili, naša grupa podeljena je na dve – prva je noćila kod sprskih porodica u gradu Orahovcu, dok je druga noćila u Velikoj Hoči. Pomolili smo se u srpskoj crkvi u Orahovcu i tu nam je sveštenik ispričao istoriju crkve i patnje srpskog naroda u ovom gradu. Tu smo mogli kupiti i jedno od najlepših srpskih vina, po čemu je Orahovac nadaleko poznat, ali prema rečima našeg naroda, od svih vinograda koji su bili u vlasništvu Srba, samo je mali procenat sada ostao.
Noć smo proveli u porodicama, istinski me obradovala činjenica da svaka naša porodica ima dosta dece. Nakon večere, dugo u noć pričali smo o životu našeg naroda i shvatili smo da se najviše priča o Srbima na severu Kosmeta, dok mnogobrojni Srbi južno od Ibra ostaju ispod radara i ništa se o njima ne zna. Osmesi dece, kada su nas ugledala i čula da pričamo srpski jezik, ostaće mi zauvek urezana u pamćenju, kao i divno veče provedeno sa srpskom porodicom iz Orahovca, dok smo se igrali sa njihovom decom.
Ranom zorom nastavili smo dalje obilazak bisera Srbije, zagljaj i pozdrav sa domaćinima koji su nas ugostili izazvali su u meni tugu. Celo putovanje kroz Metohiju, nad nama su bile Prokletije i Šar Planina, kao i Paštirk i Košare, simboli dve velike srpske pobede protiv albanskih terorista i NATO pakta.
Polako pristižemo u Visoke Dečane, na samom ulazu dočekuje nas vojni kontingent KFORa kojem smo morali da predamo lične karte pre ulaska u dvorište manastira. Onda je usledila eksplozija emocija kada smo prošli kroz veliku kapiju. Svako od putnika kada je ugledao manastir ostao je bez reči, strahopoštovanje nas je sve ispunilo kada smo videli ovu ogromnu svetinju.
Dvorište uredno pokošeno, sve čisto i besprekorno, ostavilo je na mene najveći utisak. Najveći srpski simbol u Metohiji, manastir Visoki Dečani. To što sam tamo osetio ne bih mogao nikome da objasnim rečima, ono što sam ugledao zauvek ću pamtiti. Lepota, moć, snaga i ponos, time odiše ovaj manastir.
Počela je liturgija, a od dečanskih zvona svakoga je prošla jeza. Na kraju liturgije pričestili smo se svi i poslušali mudre reči dečanskih monaha. Ikona Isusa Svedržitelja sa mačem u ruci prvi je prizor koji ugledate kada uđete u manastir, a tu su i mošti kralja srpskog Stefana Dečanskog, koji je sa carem Dušanom zadužbinar ove svetinje.
Ispred manastirske kapije bilo je jedno napušteno štene, koje je imalo povređenu nogu, svako od prolaznika zastao je da ga pomazi i da mu nešto da da pojede. Jedan od italijanskih vojnika koji je stajao na ulazu u šaljivom tonu dobacio nam je da ga uzmemo i nosimo, da je raspoložen da ga proda, jer je postojala prevelika zainteresovanost za njega.
Iz Dečana smo otišli u povratničko naselje u selu Belo Polje, mesto koje je pre rata bilo naseljeno srpskim stanovništvom, ali je sa povlačenjem srpskih vojnika počelo i polačenje civila. Na ulazu nas je dočekala jedna od porodica. Devojčica i dečak su nas sa osmesima dočekali na kapiji crkvenog dvorišta, a potom smo obišli i crkvu.
Odatle smo se uputili u kuću poslednjeg srpskog Obilića 20. veka Miloša Ćirkovića, koji je svoju kuću i selo branio do albanskih terorista danima.Meštani i vođa puta ispričali su nam, da uprkos nagovorima rodbinr, pa čak i poglavara Srpske pravoslavne crkve, odbio je da napusti selo, a ubio je tada najmanje 18 albanskih terorista, da bi jednog dana naprosto nestao, a tog je dana ispred njegove kuće pronađeno 12 leševa pripadnika „OVK“. Čuvena je njegova rečenica kada su ga ubeđivali da napusti selo „Vi idite, ja ostajem“, koja je danas simbol prkosa, otpora i snage.
Dok smo napuštali selo i ulazili u svoj prevoz, ista ona devojčica koja nas je dočekala sa osmehom, pratila nas je u suzama. Taj prizor je slomio svakoga, a čini mi se da mi je deo srca ostao sa njom, njenom porodicom i svim srpskim povratnicima u ovom malom ali prkosnom mestu, koje je junak Miloš Ćirković upisao zlatnim slovima u srpsku istoriju.
Sledeće mesto na ovom putovanju bila nam je Pećka patrijaršija. Središte Srpske pravoslavne crkve, okruženo zidinama u lepom i sređenom dvorištu, pokraj moćne Pećke Bistrice. Nisam mogao da ne prestanem da se divim svakom delu ove velike svetinje i ona predstavlja nešto što bih poželeo svakome da vidi.
Nakon centra srpske crkve, obišli smo još dva manastira, manastri Gorioč i manastir Duboki potok, gde su nas monasi i monahinje dočekali sa najvećom ljubavi, a svaki momenat bio je ispunjen smirenošću i pozitivnim emocijama.
Sve u svemu, poseta Kosovu i Metohiji bila je za mene veliko duhovno putovanje. Svedočili smo istoriji, ljubavi, patnji, stradanju i tragediji kroz koji je naš narod prolazio i kroz koju prolazi i dalje. Putovanje je prošlo bez ikakvih incidenata i zaista je promenilo sliku koju sam imao u glavi o celokupnoj situaciji.
Svako bi trebalo barem jednom u svom životu da oseti moć i ljubav koju ova srpska teritorija može da ponudi. Posebnu čar imalo je i to što se išlo preko humanitarne oganizacije i znalo se da će ovo putovanje makar malo pomoći srpskom narodu koji živi u nimalo lakim uslovima. Ostaje samo da kažem za kraj – Kosovo zaista jeste srce Srbije, dogodine u Prizrenu, ako ne i ranije.
BONUS VIDEO: Kako Srbi na Kosovu obeležavaju Uskrs
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare