Našli smo Rusa koji je proteran iz Srbije zbog protesta: Hvala vam, braćo Srbi, verujem da ćemo se još sresti

Glavno pravilo za odnose sa Srbima: „Na sve reci DA“

Kada i kako ste došli u Beograd?

Došao sam 2022. godine zajedno s talasom ruskih iseljenika. Pre toga sam čitavu 2022. godinu putovao po filmskim festivalima — bio sam u Emiratima, Jermeniji, Gruziji, Albaniji, Turskoj, Rusiji...

Koliko je bilo teško da se uklopite u novu sredinu, pronađete prijatelje ovde, razradite posao...?

Odmah sam uspeo da se integrišem u kulturni život Srbije zahvaljujući svojim srpskim prijateljima, koje sam upoznao još pre preseljenja, na filmskom festivalu u Jermeniji. Moj glavni vodič u Srbiji bila je pevačica i kulturna radnica Simonida Stanković. Sprijateljili smo se zahvaljujući zajedničkoj ljubavi prema ruskoj kulturi. Kada sam se preselio u Srbiju, ona mi je postala vodič kroz srpsku kulturu, upoznala me s mnogim zanimljivim ljudima i tradicijama.

Tada sam i formulisao svoje glavno pravilo za odnose sa Srbima: „Na sve reci DA“.

Rusima je teško da se pokrenu, da izađu iz zone komfora, ne zbog snobizma ili nezainteresovanosti za Srbiju, već zbog stresa emigracije. Tražimo stabilnost unutar svoje zajednice, jer je sve van toga nepredvidivo. Takva izolovanost je deo naše psihe i potrebe da kontrolišemo svet tako što ćemo ga suziti. A kada kažeš „da“ svemu — bilo da ti predlože da snimaš slovačke bake, ugostiš jakutskog šamana ili odeš na drugi kraj zemlje da slaviš letnju dugodnevnicu — život postaje nepredvidiv, ali vrlo plodonosan za umetnika.

U Srbiji sam se odmah osetio kao lik iz živopisnog filma magičnog realizma. Zaplet deluje haotično, likovi prenaglašeni, ali iza haosa se krije mudrost scenariste. I ako mu veruješ, Srbija ti se otkriva u najboljem svetlu. Čak mi i proterivanje deluje kao dramatičan kraj jedne fascinantne životne epizode. (I dobar primer mog nepromišljenog „uvek reci da“ — upućenog celoj zemlji.) Da li će ovaj film imati nastavak i gde — videćemo. Verujem scenaristi.

Usput, u Srbiji sam otkrio tragove svojih belogardejskih predaka. Sestra mog čukundede bila je balerina Narodnog pozorišta tokom rata, sa mužem Rusom postavili su čak i operetu u Beogradu — postoji isečak iz novina o tome. Druga rođaka bila je udovica belog generala, grob joj je u srcu ruskog groblja u Beogradu. A ime treće rođake nalazi se na spomeniku žrtvama Racije u Novom Sadu — nju, njenu majku Srpkinju i brata su ubili dok je otac Rus bio na frontu, gde je i poginuo. Te podatke sam pronašao uz pomoć poznatog istraživača Alekseja Borisoviča Arsenjeva iz Novog Sada i Irine Antanasijević s Filološkog fakulteta.

Zahvaljujući tim otkrićima, nisam osećao kao da dolazim u tuđu zemlju, već da koračam stopama svojih predaka. Osećam kontinuitet, istorijsku logiku, ne samo za sebe, već i za mnoge moje ruske prijatelje. Nismo mi slučajno završili u Srbiji. Čak su i naši kulturni saloni, koje smo organizovali, imali duh stare inteligencije. Moji sunarodnici su ovde formirali sjajne zajednice — pesničke, muzičke, filmske, čitalačke... meni su omiljeni klub lovaca na oluje, škola fridajvinga i čitalački klub „Ulis“. I svi su otvoreni za svakog. Na većini ruskih javnih događaja, čim se pojavi makar jedan Srbin u publici — prelazi se na engleski ili neko prevodi. Tako je bilo i na mojim izložbama, govorio sam na engleskom, uz pomoć prevodilaca ili sam kako-tako pričao na srpskom.

"Ruski emigranti uglavnom se klone srpske politike"

Ipak, Rusi u Srbiji uglavnom se drže po strani kada su aktuelni protesti u pitanju. Kako ste vi doživeli studentske proteste kada su počeli? Koliko ste bili upoznati sa situacijom? Zašto ste odlučili da učestvujete?

Živeo sam u zgradi kod Brankovog mosta i većina ruta protesta prolazila je ispod mojih prozora. Video sam kako rastu. Uprkos tragičnim okolnostima koje su ih izazvale, fascinirala me njihova mirna, čak i svečana atmosfera — to mnogo govori o srpskom narodu. U tim marševima osećala se praznična energija, karneval, zajedništvo. Takođe sam osećao podršku protestima u okruženju u kojem sam bio.

Ali ne smatram da sam učestvovao. Moja uloga je bila pogled sa strane, iz kosmosa, ne iznutra. Kao umetnik, nisam mogao da zanemarim te prizore, jer to je bila lepota stvarnosti oko mene. A potraga za lepotom je smisao mog života. Smatram da ti snimci ne pripadaju meni, već učesnicima. Zato sam ih i delio javno. Ipak, trudio sam se da ostanem politički neutralan, kao što bi trebalo svaki novinar ili dokumentarista. Moja uloga je da dokumentujem i poetizujem stvarnost, ne da izražavam političke stavove.

Kao što ste primetili, ruski emigranti uglavnom se klone srpske politike, ne zbog nezainteresovanosti, već zato što bi za odgovorno učešće bilo potrebno potpuno uranjanje u kontekst, što nije svima dostupno. A drugo, većina nas već nosi bol zbog svoje domovine — i za dve takve boli jedno srce nije dovoljno.

Kako su vaši prijatelji van Srbije reagovali na objave?

Podržali su me. Ali pošto nisu u kontekstu, vide sve što se desilo kao neku avanturu.

"Sve Mir" - umetnički pogled na Slaviju 15. marta

Kako je nastao „problematičan“ snimak sa Slavije? Jeste li znali da vam je bila potrebna dozvola za dron?

Do ispita za licencu bile su mi ostale još dve nedelje. Položio sam ga 27. marta, sa samo jednom greškom. Dakle, nisam imao mogućnost da snimam legalno. Ali i s licencom mi to ne bi dozvolili, jer je vojska zatvorila nebo za letove. Ali tog dana sam video više dronova u vazduhu (jedan me je zamalo udario, vidi se na snimku), iznad Slavije ih je bilo desetak. Moji snimci čak nisu ni najpopularniji. Oni koji su iste večeri osvanuli na internetu skupili su desetine miliona pregleda.

Znao sam da moj adut nije brzina, već umetnički pristup. Tog dana oblaci su bili niski, pa sam snimao raznim tehnikama, uključujući prolazak kroz oblake kao kroz svemirsku maglinu. Na kraju sam napravio sferičnu panoramu — tako je nastao „Sve Mir“. Njegova vrednost je upravo u tom metaforičkom, simboličkom „pogledu iz svemira“, koji običan dokument pretvara u umetnost. Čuo sam da ljudi čak tetoviraju tu sliku.

Ali verujem da nisam kažnjen zbog rada „Sve Mir“, već zbog niza snimanja uopšte, posebno dnevnih kadrova mase od Ušća do Skupštine, koji su, koliko sam kasnije shvatio, mogli steći vrednost po cenu njihove jedinstvenosti.

Kako ste to zaključili? Šta se onda dešavalo? Koji je bio zvanični razlog za nalog da napustite Srbiju?

Dobio sam anonimnu poruku — prijateljsko upozorenje da sve obrišem i da mogu imati problema.

Potom su me pozvali na razgovor u Ministarstvo za spoljne poslove, i jer me u subotu nisu zatekli na adresi (ni na stambenoj ni na registrovanoj poslovnoj), posumnjali su da ima problema u mom poslu (samostalni sam fotograf i snimatelj). Na osnovu toga odmah su mi izdali rešenje da napustim Srbiju na godinu dana i isekli mi boravišnu dozvolu. Imao sam sve dokaze da mi je posao legalan, ali ih nisu uzeli u obzir. Odbijene su i žalbe i zahtev za odlaganje u sudu.

Šta mislite, šta se zaista krije iza te odluke?

Sudeći po komentarima na moje snimke, oni su dobili ne samo umetnički i dokumentarni, već i politički značaj — recimo, moguće je prebrojati ljude na protestu. Nisam slutio da mogu postati deo političke igre. Odgovoran sam za svoje postupke, ne za tuđe reakcije na njih.

Za sve što se tiče prekršaja sa dronom — prihvatam punu odgovornost. (Doduše, niko me nije formalno optužio, sve su to moja nagađanja na osnovu žurbe i nejasnoće u optužbama.)

Ali, sledeći istu logiku, ne mogu da priznam pravednost ni navodnog političkog progona i mogućnost korišćenja u svoju odbranu onih argumenata o političkom značaju mojih kadrova. Jer i to i to je rezultat nepredvidive reakcije na moje postupke, a za reakciju, kao što sam rekao, nisam odgovoran.

Puškin je rekao: „Nije nam dato da znamo kako će se naša reč odraziti.“

Ja nisam političar, ja sam umetnik, ušao sam u sve to slepo, ali spreman. Takav je umetnički nagon: bolje snimiti pa ispaštati, nego ne snimiti pa se kajati. Verujem da su moji lični gubici beznačajni naspram istorijske vrednosti tih snimaka. Ako sam to odlučio, moram i da stojim iza toga.

"Ne želim da budem ni žrtva, ni heroj"

Kako ste reagovali na zabranu? U rešenju koje ste objavili stoji da važi do kraja marta 2026. godina.

Naravno, bio je to ogroman stres, uprkos mojoj hrabrosti. Ceo moj život koji sam gradio u Srbiji srušen je za sedam dana.

Imao sam velike planove — nove izložbe, kulturne večeri, umetničke projekte, predavanja. Moji roditelji su kupili kuću i žive ovde, brat sa porodicom takođe, imam mnogo srpskih i ruskih prijatelja, profesionalne kontakte... Čak sam imao ponudu za posao u velikoj produkciji, zbog koje sam i želeo licencu za dron, kako bih mogao da snimam legalno. Sve je to srušeno, a ja sam se našao između mnogih mišljenja — od najstrašnijih do najumirujućih.

Zahvalan sam svima koji su mi pomogli i podržali me: poznatima, nepoznatima, pravnicima, aktivistima. Ali u tom haosu bilo je teško čuti sopstveni glas i formirati stav. Na kraju sam uspeo, najviše zahvaljujući mudrosti advokata koji su me odvratili od impulsivnih izjava. Zahvalan sam im na tome.

Zaključio sam ovako: ako sam znao da kršim zakon, moram i da snosim posledice. Savest mi je to govorila. Kad su žalbe odbijene, pomirio sam se s odlukom i zamolio advokate da obustave sve pravne procese, uključujući i žalbu Evropskom sudu za ljudska prava. Ne želim da budem ni žrtva, ni heroj. Imao sam sopstveni umetnički motiv za snimanje. Sve je pošteno: „zločin i kazna“, vrlo ruski. Nije mi prvi put da život počinjem iz početka u novoj zemlji.

Zato sve doživljavam kao pošteni dogovor. Spreman sam da se oprostim sa svime — osim s roditeljima. Njima je moja blizina i sigurnost važnija od umetnosti i politike. Njihove suze su jedini nenadoknadiv gubitak.

Da li poznajete nekoga kome se dogodilo nešto slično?

Čuo sam za ruskog momka koji je proteran iz Srbije jer je pustio dron iznad zgrade Vlade. Optužen je za ugrožavanje nacionalne bezbednosti. Čuo sam i priče o strancima koji su izbačeni jer su fotografisali cvetni žbun iza ograde na vojnoj lokaciji u centru grada. Takođe po istoj tački. Ne znam detalje, ne mogu da tvrdim. Zašto meni nisu stavili istu optužbu — ne znam. Možda zato što tehnički nisam snimao Skupštinu sa manje od 500 metara. A možda je to neka vrsta popusta — šansa da se jednog dana vratim u Srbiju. Ako je tako, zahvalan sam.

Gde ste sada? Koji su vam sledeći potezi?

Ja sam umetnik. Da bih stvarao, treba mi mesto gde se osećam sigurno i gde me ne vide kao stranca. Srbija je za mene bila idealna. Odnosi sa Srbima su mi bili topli, prijateljski, i svi koje sam sreo ostavili su divne utiske. Čak su i službenici MUP-a, koji su mi uručili rešenje o proterivanju, bili prijatni ljudi koji samo rade svoj težak posao. Čak i anonimna poruka — više kao bratsko upozorenje nego pretnja.

Zato sam se u Srbiji osećao dobro, zato je moj rad ovde bio plodonosan. Jedina zamerka — i dalje loše govorim jezik, jer svi moji srpski prijatelji vole da govore na ruskom.

Dalji planovi mi zavise od viznih ograničenja koja muče sve ruske emigrante. Mnogi Srbi ne znaju, ali nama su dostupne tek malobrojne zemlje bez vize na duže vreme (i to s „visa run“ režimom). Glavne su: Srbija, Jermenija, Gruzija, Kazahstan, Crna Gora... Sad sam u Crnoj Gori, što mi odgovara jer volim podvodno snimanje i fridajving. Ali ne mogu da radim legalno dok ne dobijem boravak, što je dug i skup proces. Redovi su ogromni. Gde ću prezimiti, da li ću ostati ovde ili otići negde dalje — ne znam. Možda se pojavi neki međunarodni projekat ili umetnička rezidencija. Ali verovatno neću moći da ih prihvatim bez šengenske vize, a nju ne mogu dobiti bez boravišne dozvole koja važi šest meseci. Slično mi se desilo u Srbiji — zbog jednogodišnje boravišne dozvole nisam uspeo da dobijem vizu za festival u Austriji, gde su me čekali i na kraju nagradili na daljinu.

Raduje me što osećam da moj život u Srbiji nije gotov — samo pauziran. Ako se vratim, verujem da ću tamo pronaći još više prijatelja, kulturnih veza, ideja i mogućnosti nego pre odlaska. Sve to — zahvaljujući vašoj podršci. Hvala vam. Ali to je moguće samo ako uspem da obnovim ili dobijem novi boravak, što trenutno deluje malo verovatno. I ako opet budem mogao da se osećam bezbedno i slobodno kao ranije. U to iskreno verujem — zahvaljujući vama.

Hvala vam, braćo Srbi. Verujem da ćemo se još sresti.