7
Znam da su ratovi 90-ih promenili puno toga, i jasno je kao dan da sve ovo što nam se dešava ima veze sa tim, ali se pitam kako je moguće da sve tako dugo traje.
Otvarajući opciju “Memories” na svom Fejsbuk profilu pre neki dan, iskočio mi je status koji sam napisao pre tačno 10 godina – 13. maja, 2013:
“Koliko Beogradu fali jedan ozbiljan protest građana protiv nasilja…”
Momentalno sam ga šerovao kao kuriozitet, jer se upravo ovih dana u Beogradu i Srbiji organizuju masovni protesti protiv nasilja zbog tragedije koja nas je sve promenila.
Sad sam već i zaboravio povodom čega sam taj status pred 10 godina objavio, ali nije ni važno, jer to je čitav niz događaja koji se u ovoj zemlji neprestano dešavaju. Neko mi je sada napisao ispod posta: “Braca vizionar”. Međutim, meni se u tom slučaju “Fejsbuk sinhroniciteta” samo razbistrilo koliko dugo mi već živimo u atmosferi nasilja, i koliko je to što sam tada zabrinuto primetio, urgentan problem ovog društva koji se kontinuirano ne rešava.
Pročitajte još:
Sećam se Beograda tokom 80-ih kada sam bio dete i tinejdžer, i koliko god patetično i banalno zvučalo, to jeste bio drugačiji grad, sa drugačijim ljudima. Bilo je šljama, ali u mizernim brojkama, većina građana je bila normalna i miroljubiva, i većina omladine je bila fina i vaspitana. Tvrdim.
Znam da su ratovi 90-ih promenili puno toga, i jasno je kao dan da sve ovo što nam se dešava ima veze sa tim, ali se pitam kako je moguće da sve tako dugo traje. Ratovi su završeni pre 25-30 godina, i sve misliš, promeniće se društvena klima u nekom trenutku.
“Moja generacija, velika halucinacija, niko nije zaposlen, svi su hood i kombinacija, mi smo nesrećni, tužni, žalosni i jadni, neiživljeni, ružni, željni, života gladni, mi smo napaćeni, zaraćeni, skriveni, nenaplaćeni, prodati, neobrazovani, izdati i prognani, oterani, izumrli, mutanti, ućutkani, stoka belosvetska, nova ćelijska recka”, pevao je kontroverzni hip-hoper Ivan Ivanović Đus u pesmi “Repujemo” pre 15 godina.
Nažalost, nije se od tada mnogo toga promenilo, i previše mladih ljudi u ovoj zemlji tako i danas deluje i živi.
Pročitajte još:
Jedna Zagrepčanka koja voli Beograd i koja je živela u njemu godinama, videla je neke stvari, kao neko sa strane, možda bolje od svih nas:
“U početku mi se dopadao zločesti beogradski đir, taj mangupluk, prostakluk i divljina. Ali onda sam otkrila novi nivo sirovosti u komunikaciji i odnosima, modus preživljavanja afričkog tipa gdje muškarci odrastaju tako da ili su tučeni ili tuku, gdje se frajeri ‘dizelaši’ kotiraju visoko na berzi feromona i gdje nitko ne priča o svojim slabostima.”
“Nasilje je srpski brend”, rekao mi je sasvim ozbiljno jednom prilikom popularni ulični umetnik Nenad Džoni Racković.
Strašna je ta rečenica, zato što poslednjih decenija u tome ima istine. Najviše bih voleo da me realnost u kojoj živimo u jednom trenutku demantuje. Radujem se tom danu.
Bonus video: Raša Andrić, Luka Tripković i Vladimir Terzić – Bez političara u prvom redu protesta
