42
Javni izvršitelji su među najomraženijima u Srbiji, a iskustva građana sa njima pokazuju zašto je to tako.
Lepo jutro, piješ kaficu, spremaš se za posao, kad, ne lezi vraže, iz firme javljaju da moraju da ti rebnu od plate zbog rešenja koje je poslao javni izvršitelj. Ne stigneš ni da shvatiš o čemu se uopšte radi, a već je jasno da prigovora nema i da je odluka konačna.
Onda iščitavaš to rešenje koje poslao javni izvršitelj, vidiš da je u pitanju neka kazna za parking od pre dve i po godine koju pritom nikad nisi ni dobio, za koju ti nije stiglo ni obaveštenje ni od Parking servisa ni od Suda, za koju jednostavno nisi znao da postoji.
Ali ona postoji i živi tako, putuje od ustanove do ustanove, goji se od troškova koje skuplja usput. I kad ti stigne to rešenje posle nekoliko godina, piše da je kazna 1.600 dinara, ali da sada plus treba da platiš 14.000 dinara i naravno naknadno troškove izvršitelja verovatno još toliko, kad se ova lepa priča završi.
Dišeš duboko da te ne udari šlog.
Onda počneš da psuješ jer se opet ispostavlja da sistem kod nas funkcioniše po principu čeznem da te zeznem.
Kazna je sa auta volšebno nestala, al hajde sad, dešava se. Poštar je navodno pokušao više puta da dostavi rešenje o izvršenju na koje je moguće uložiti prigovor, ali znamo kako ti pokušaji u praksi izgledaju. Poruka da su pokušali da ti to uruče, ona zadenuta na vrata ili u sandučetu, više očigledno nije obavezna i onda završiš na elektronskoj oglasnoj tabli Suda, što znači da si obavešten.
A ti si sve samo ne obavešten.
Dakle, ili da budeš 24 sata kod kuće, mada ni to ne garantuje da će poštar da ti donese šta treba već može da kaže da jeste pokušao, a nije, što se nažalost dešava tako često.
Ili da se svaki dan družiš sa poštarom.
Ili da doživotno gledaš tu oglasnu tablu Suda.
U suprotnom, kao već napaćeni građanin ove Srbije dodatno ćeš se napatiti, i duševno i finansijski.
Izgleda da je nerešiv problem naći efikasniji način da se ljudi obaveste da znaju da treba da plate nešto. Bolje je obradovati ih nekoliko godina kasnije konkretnom sumom, toliko da doslovno zaplaču.
A kakve sve situacije čovek može da doživi od izvršitelja, koji se bogate od nas?
U našoj onlajn anketi ste nam otkrili svoja najgora iskustva sa izvršiteljima i zaista su jeziva. Posebno poražavajuće je što borba protiv toga jako podseća na onu sa vetrenjačama. I koga onda čudi što se iz Srbije svake godine odseli 50.000 ljudi.
„Dok sam još živeo u Srbiji, uzeli su mi pare sa računa za neplaćene račune za Infostan. Problem je što sam nekretninu prodao 20 godina pre toga, ali se računi i dalje vode na mene!!! Kad sam otišao da se žalim, rekli su mi da sam imao zakonsku obavezu da odjavim račune, a na moje pitanje od kad to važi, tekli su od 2001. Ja sam nekretninu prodao 1996. Onda su priznali grešku, ali mi nisu vratili novac, nego su me uputili da sačekam sudski epilog nakon čega će mi biti vraćen novac. To se naravno nije dogodilo. Nakon toga sam trajno napustio zemlju, a ovo je bio jedan od razloga. Žao mi je što nisam otišao ranije, ali vreme ne mogu vratiti. Drago mi je što više ne živim u toj korumpiranoj zemlji, gde jedino kriminal i bezakonje normalno funkcionišu“, kaže jedan Ivan.
Jelena iznosi porodično iskustvo o tome kako kredit može da se naplati više puta i koje su posledice.
„Mom tati su naplatili kredit od 200.000 dinara tri i po puta.Kredit je podignut 2011. Po njima je otplaćen tek 2023. A svaki mesec je uredno skidano od penzije.Menjale se banke, pa je izgleda svaka posebno naplatila po 200.000, plus troškovi, njihove ‚nagrade‘… Tatu je to jako brinulo, bio je srčani bolesnik sa invalidskom penzijom, dao mi ovlašćenje da mogu da ga zastupam na sudu i, kad sam pokrenula advokata, gle čuda, odjednom je prestala naplata, puj pike ne važi! Nažalost, tata mi je umro pre osam dana u 63. godini. Čvrsto verujem da je sav taj stres doprineo svemu tome!“
Pročitajte još:
I Dušan kaže da pretnja tužbom nekad može da urodi plodom.
„Najgore je što su mi zbog 3.000 dinara blokirali račun sedam meseci i što ostatak novca nisam mogao da podignem. Nakon toga sam ih zvao i zapretio tužbom, već sutradan je račun bio odblokiran. Nakon toga taj izvršitelj više ne postoji a njegove predmete preuzima drugi.“
Dejan govori kako to izgleda kad ti astronomski račun stigne posle 13 godina.
„Zbog kašnjenja rate, banka je pustila admistrativnu zabranu koju su mi redovno skidali sa plate i koju sam otplatio. Posle 13 godina mi stiže pismo od izvršitelja da sam dužan još nekih 70.000 dinara (650 evra). Odakle je taj dug ni sam ne znam. Zvao sam ih i rekao da dug ne postoji jer sam to otplatio, na šta su mi tražili dokaze o uplati koje naravno nemam jer su mi direktno skidali sa plate iz firme. Zvao sam sada bivšu firmu da mi pošalju dokaze o uplati Al od tada sekretarica se ne javlja na moj broj Za sada mi je jedina sreća što više ne živim u Srbiji jer sve ovo nema smisla i nema ko da te zaštiti. Da to ispravim, moram uzeti advokata, a on bi me koštao vise od duga.”
Na kraju tu je jedan možda najtužniji slučaj jedne Sunčice koji jasno pokazuje u kakvom sistemu mi živimo.
„Morali da platimo 17.000 dinara izvršitelju jer smo se parkirali na mesto koje nije obeleženo za invalida jer je isto bilo zauzeto od automobila koji nije imao nalepnicu, a mi sa tom namerom i ušli u tu ulicu jer se radi o detetu sa posebnim potrebama. Išli i na ročište, a sudija kaže da mora da poštuje sudsku praksu da sudi u korist izvršitelja, a nas razume kao ljude. Znači, auto koji je bio u prekršaju i parkiran na mesto invalida nije kažnjen, a mi koji smo imali to pravo kažnjeni i od izvršitelja a i od države, naravno sudske troškove. Izvršitelj iz Kruševca, a advokat iz Niša koji zastupa parking servis baš lepo sarađuju.”
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
