Dok većina ljudi slavi i praznuje, ja prolazim kroz pakao

Sunce je ove zime baš često i jako, ko da je proleće, a nije proleće. Ulice su pune ljudi – ko da pre nekoliko dana nije bio doček Nove godine, a bio je.

Svugde su lampioni, trepću sijalice, umesto recepata za kolače svi dele recepte za dijete i detoks. I savete protiv depresije.

Prodavnice su ispražnjene, prazna je isflekana odežda Deda Mraza, prazne su kese od paketića, prazni frižideri – zjapi jedna velika praznična PRAZNINA.

Nju više osećam nego što je vidim. To je ona praznina duboko skrivena u duši svakog hipersenzitivnog čoveka koja se javi kao kontrateža opštoj euforiji.

Januarski bluz (iako sad svaki mesec u godini ima svoj bluz), zimska depresija, prolećna neuroza, pretpraznična depresija i onda postnovogodišnja depra.
E ona vlada sada i poklapa se s pomenutom prazninom. Taj osećaj deli mnogo ljudi.

A važno je da znate - ako ste i vi depresivni, bezvoljni, anksiozni – niste ludi. Ne pitajte kako znam, sve ovde lepo piše.

Elem, tu negde oko Nove godine hipersenzitivne ljude napada tuga, duboka i velika. Neke od njih tuga drži cele godine. To su ljudi koji se bore protivu anksioznosti i depresivnih epizoda. I mnogo ih ima.

Znam iz iskustva. Znam kako izgleda doček Nove godine, januar i Božić jer sam izašla iz začaranog kruga i izborila se sa svojom tugom. I u tome ne bih uspela bez podrške bliskih ljudi i pomoći stručnih lica.

Sećam se da u to vreme svoga beznađa na novogodišnje žurke nisam išla svojom voljom – bila bih naterana. Drugarice su me bukvalno izvlačile iz kuće. Njih deset oko mene, ja plačem iako ne znam tačno zašto. Svi doterani, ja otečena – bilo me je baš briga kako izgledam. Ništa nije bilo važno dok sam ponirala u duboke lagume moga bića. Imala sam utisak da ne proizvodim više nijednu emociju dok iz mene teku hektolitri suza, da ću svakog trenutka izgubiti kontrolu, poludeti i nestati.

Tome se suprotstavljalo moje telo – pa se grčilo poput kamena. Negde u to vreme živela sam u paklu: prostoru u kojem ne postoje emocije i bola. Gledaš u bliske ljude i ne znaš da li ih voliš ili mrziš. I intenzivno ne voliš sebe.

U vreme praznika bila sam spremna da pobegnem u svakom trenutku – čim stvari krenu po zlu. Nije se postavljalo pitanje da li će krenuti kako ne treba. U kući nisam izuvala cipele. Bila sam spremna za bekstvo. Srce mi je konstantno ubrzano lupalo od straha. Sušila su mi se usta, mislila sam da ću se onesvestiti i pasti.

Pogled u jelku prepunu lampiona samo mi je dodatno blurovao stvarnost, mešale su mi se boje dok mi se kočila cela leva ruka – dok sam doživljavala infarkt i mislila o katastrofi i stampedu. Bežala bih u neki ugao, da se zavučem u zonu u kojoj opasnost nema izlaza.

Takvi su praznični dani osobe koja pati od anksioznosti, tuge, depresije. A onda – tišina. Prvi januar, drugi januar – tiho je sve do šestog. Onda se na trenutak duh vozidigne – ne da porodica da „budete tužni kad stvarno za to nema potrebe“. Jer imate sve, samo ste obesni.

Za praznike je puna kuća – što je dobro jer vama nije baš prijatno da budete sami, malo ste klaustrofobični, plašite se svojih katastrofičnih misli zbog koji ćete sigurno izgubiti kontrolu i poludeti… onda vam u trenutku sve to izgleda besmisleno – i česnica i parica, i trpeza puna koječega jer vam se ništa ne jede.

Iako mi danas sa ove distance sve deluje smešno, tada… – a to zna svako ko je išta slično osetio – u trenutku kada se borite sa „evo umirem“ situacijama, sa nerealnim i suludim strahovima, to uopšte nije naivno. To tada izgleda strašno. U toku jednog dana umireš nekoliko puta, a nekoliko puta si na ivici razuma.

Kroz anksiozne faze prošlo je mnogo ljudi koje poznajem, a mnogi su i za doček 2024. obukli lično krojeno beznađe. To je pravi opis za zgrčeno telo, zategnutu psihu, za ping-pong između klaustrofobije i agorafobije, između infarkta i gušenja, između insomnije i želje da nikada ne ustaneš iz kreveta.

Cela ta priča isprepletena je sa strahom od smrti, ali još više sa strahom od života.

Sećam se da sam se prvo plašila da pređem ulicu – u tome mi je tada pomagala tableta. Uzme te tableta za ruku, i pređeš. Ulazak u gradski prevoz značio je sigurno gušenje i zaglavljivanje u saobraćaju – a to je značilo umiranje. O liftovima i visini da ne govorim.

Imala sam osećaj kao da sam stalno u filmu, a uglavnom nisam znala gde se tačno nalazim. To je magla koju svojim dahom stvaraš sam – po ceo dan.
Ja sam o tome tada pričala na sav glas i svima, baš kao što se danas toga sećam – bez blama.

Nisam se stidela, nije me bilo briga šta ko o tome misli i da li će me neko zbog toga obeležiti.

Želela sam da pomognem sebi. Da se opet sastavim i nastavim da živim. Krenula sam na terapiju. I pričala, pričala, pričala, čeprkala po sebi. I potpuno se rastavila. Jer čovek mora da se rastavi na komadiće da bi se opet sastavio. Sad sam okej, ponekad me ophrva tuga – kao takva.

Tada sam samo pustila da prođe. I prošla je - moja anksioznost, moja stvar.

Htela sam o ovome da pišem pred Novu godinu – pa nisam stigla. Ali čujem januarsku prazninu. A znam koliko je teško proći kroz ovo stanje i znam da danas, sada, ovog trena bar jedan čovek prolazi kroz slično stanje i znam da o tome ćuti – retko ko se usudi da zatraži pomoć za svoju dušu – koja baš ume da boli. Posebno u vreme praznika. Biti tužan i depresivan ne znači biti lud – to je samo prazno pakovanje u koje se pakuju praznici. Praznična praznina.

Želim vam punoću života.

***

Ako vi ili neko koga znate ima poteškoća ili je u krizi, stručna pomoć je dostupna putem SOS linije za borbu protiv depresije i stigme “Nesalomivi” i broja 0800 001 002.
Psiholozi i psihijatri su tu da vas saslušaju i ohrabre.

Pomoć je dostupna 24/7.

Brinite o sebi i budite tu za druge.
Gde još potražiti pomoć

Ako nisi siguran kome da se obratiš za pomoć, a osećaš da ti je potrebna, za početak, imaj na umu da je tvoj lekar opšte prakse u mogućnosti da te uputi stručnjaku za mentalno zdravlje i konsultovanje s njim je prvi korak ka lečenju. Ipak, ukoliko iz nekog razloga ne možeš tim putem, u nastavku su navedena mesta i ljudi koji te mogu uputiti ili koji pružaju dijagnostičke i terapijske usluge za depresiju.

Nacionalna SOS linija za prevenciju samoubistva

Telefon: 011/7777000

PRVA POMOĆ

Psihocentrala

Crnogorska 2/16, Savski Venac, Beograd

Telefon: 064 2288885

Email: [email protected]

Centar Srce

Telefon: 0800-300-303

Email: [email protected].

Klinika za psihijatrijske bolesti Dr Laza Lazarević

Višegradska 26, Beograd

Centrala 011/3636400

Institut za mentalno zdravlje

Palmotićeva 37, Beograd; telefon: 011/3307 500

Paunova 2; telefon: 011/2666 166, 011/2664 555

BONUS VIDEO