0
Kad biste želeli da se venčate u crkvi, da li biste od svoje najbolje prijateljice očekivali da se krsti kako bi vam bila kuma, iako sama ne veruje u boga? To pitanje usijalo je X mrežu ovih dana i mnogim vernicima, a i ateistima dalo temu za razmišljanje.
Jedna mama požalila se da su joj se odnosi s prijateljima promenili nakon porođaja i kao primer navela drugaricu koja joj bila kuma na venčanju u opštini i trebalo da joj bude kuma i u crkvi, ali ne može jer se još nije krstila.
„Ona je znala da kumu neću menjati, unapred je obaveštena kad je crkveno venčanje i krštenje deteta, ali ona mi je rekla da ipak ne može stići da se krsti za to vreme i da nije u situaciji da sad bude kuma bilo kome. Ja inače nemam širok krug prijatelja, ali s njom se družim već 8 godina i ovo me baš razočaralo. Uvek je imala neki izgovor da ne može da se krsti zbog nekog sasvim glupog razloga. Kako biste vi postupile na mom mestu?“, napisala je, a kad se njen post našao na društvenim mrežama odmah su se svi podelili u dve struje.
S jedne strane podrška prijateljstvu jačem i od vere. „Ako te najbolja drugarica zove da joj budeš kuma na venčanju i da joj krstiš dete i ti nećeš jer bi morala da se krstiš ti nisi ateistkinja nego debilka koja ne zaslužuje tu drugaricu… Protokolarnim krštenjem da bi učinila osobi koju voliš to što njoj znači se ne ispisuješ iz ateizma“, smatraju jedni.
S druge mišljenje da je „primanje vere bez verovanja u istu najbogohulniji stav ikada“. I to iz perspektive ateista, koji u ovom slučaju čini se ozbiljnije shvataju hrišćanstvo nego ta buduća mlada koja insistira na crkvenom venčanju.
A onda opet s jedne strane odjekne: „Pravi kumovi se krste zbog kumstva. Tu nema priče“.
S druge odgovara „eho“: „Pravi kumovi ne očekuju da se neko pokrštava zbog njih“.
I tako u nedogled. A zapravo, rešenje „nezgodne situacije“ koja je pokrenula lavinu je tako „jednostavno i bezbolno za obe, samo naći drugu osobu za kumstvo“. I zaključak bi trebalo da bude jednostavan i da se podrazumeva – ateisti imaju pravo da ne veruju i da ne žele da budu kršteni i to treba poštovati… No, da je sve tako jednostavno i jasno u ovoj našoj pravoslavnoj Srbiji, do ovakvih rasprava ne bi ni dolazilo.
Taj pristup ponuđen je u prilog prvom stavu.
„Ako si ateista ne postoji bogohuljenje jer, pazi sad – ne postoji bog“.
„Krštavanje je potpuno neinvazivno u odnosu na druge prakse, i bukvalno proceduralna stvar koju bez velikog cimanja odradiš ako ti je stalo do osobe koja želi da baš tebi učini čast da joj budeš kuma“.
„Ako nisi vernik onda čin kršenja na tebe ima isti uticaj kao kafa sa ortakom, a traje kraće“, tvrde neki, a javila se i devojka koja je bila u istoj dilemi.
Pročitajte još:
„Treba poštovati izbor. Ja sam recimo pristala da budem kuma drugarici na venčanju i odmah mi je rekla da će se venčati i u crkvi. Krstila sam se jer mi je važnije bilo da ispoštujem njih, a meni to krštenje ništa u životu ne menja. Ako nekome menja treba samo to da kaže“, procenila je. Ipak, za mnoge krštenje ipak ima veći značaj.
„Krštenje je sveti čin uvođenja čoveka u pravoslavlje. Nije kafa sa drugaricom. Bar ne bi trebalo da bude“, poručuju oni koji ne veruju, ali celu priču očigledno shvataju malo ozbiljnije nego oni koji „veruju“ samo u meri u kojoj treba ispoštovati određene rituale.
U tom slučaju, jedan od predloga bio je i: „Popa te pita da li si kršten i ti kažeš jesam, potpuno je nebitno jesi ili nisi, kao što je cela vera kod nas sprdnja, tako je i to pitanje čista sprdnja“.
Ateisti će se verovatno složiti s takvom konstatacijom i većina upravo zato neće želeti da učestvuje, a „test prijateljstva u crkvi“ doživeće kao svojevrsnu ucenu.
„Bukvalno definicija nisam vernik podrazumeva da ne želim da se krstim, klanjam, obrezujem, trpam maramu na glavu“, ističu.
„I ateizam je uverenje! A zato što su mnogima ovakve stvari postale “protokolarne” zato sad ima više kvazi i protokolarnih vernika od pravih vernika“.
„Krštenje nije protokolarna stvar u hrišćanstvu. To je prihvatanje Isusa Hrista (sina Božijeg) kao svog ličnog spasitelja. To je akt pristupa veri. Pritiskati ateistu na to i još im nametati krivicu zato što se drže svojih uverenja je nečovečno.“
Dakle, lična uverenja pre svega, a neko je napravio i paralelu koja se vernicima posebno neće dopasti: „Tako je meni moj drugar tražio kapilarni glas za sektu. Ja odbila i rekla – krv bih ti dala odmah, možda i bubreg, ali ovo neću i ne mogu. Je l ne zaslužujem da mi bude drug? I ako kažeš nije isto, pa bogami malo jeste.“
Svakako, šteta bi bilo ne prepoznati dobru priliku za „probnu verziju“, predloženu jednim od duhovitih komentara koji su ispratili ovu napetu raspravu: „Može da proba ako ima neka probna verzija, ono 30 dana džabe da se krsti, probe radi pa nek obavi taj panađur, posle samo otkaže i nikom ništa. I obavezno karticu da raskači.“
Pročitajte još:
Šalu na stranu, krštenje „pod prisilom“ nije samo problem strane od koje se očekuje da postane deo hrišćanske zajednice zarad učvršćivanja prijateljstva. Jer „zašto bi iko normalan pitao ateistu da mu krsti dete?! To je toliko isključivo na više nivoa!“. Ako samo malo razmislite, pravog vernika ne bi „usrećilo da ga venča ili mu krsti dete neko ko te obrede smatra besmislenim i protokolarnim“. A posebno ako to radi pod pritiskom.
Zato, možda bi trebalo kao zaključak upravo ostaviti komentar jednog pravog vernika. „Kako god želim da drugi poštuje moju veru (i moj izbor) valjda je normalno da i ja poštujem tuđu (ne)veru (i njegov izbor). Najzad, nađi druge kumove.“
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
