Između ostalog, nisam doživela pravoslavlje dok nisam otkrila jogu.
Srpska pravoslavna crkva zatvorila je vrata za još jedan deo svojih vernika. Ovog puta one koji su se usudili da vežbaju jogu.
Ako eventualno ima neupućenih, koji su na ovaj sveti dan hteli da preskoče svaku dramu (kažu da na Bogojavljenje nikako ne treba imati zlih misli), vladika Grigorije je objavio da „joga stvarno nudi neke vežbe koje su vrlo korisne za ljudsko telo“, na šta ga je Srpska pravoslavna crkva (SPC) optužila „za afirmaciju promocija kultova“ i još jednom poručila da je „joga apsolutno nespojiva sa pravoslavnom hrišćanskom verom i da joj nema mesta u životima hrišćana“.
Sećam se razgovora s joga instruktorkom koju je poređenje joge sa sektom svojevremeno baš dosta pogodilo, budući da je odrasla u vrlo religioznoj sredini.
Ja nisam.
Još pre nego što su vernici počeli da se krste u autobusu kad prolazi pored crkve, pre skandala s Kačavendom, a mnogo pre nego što su litijaši paradirali sa sveštenim licima na čelu braneći grad od imaginarnog neprijatelja, meni se hrišćanstvo prikazivalo prvenstveno kroz svoje ovozemaljske „refleksije“ – na staklima besnih džipova parkiranih pred crkvom i u suznim očima moje bake kad joj je pop odbio da se pojavi na dedinoj sahrani (valjda deda nije dovoljno bio vernik, mada bi mu progledao kroz prste za dodatnu sumu novca). U crkve sam ulazila posmatrajući ih fenomenološki, kao prelepo kulturno-istorijsko nasleđe, ali nisam se osećala tu ni smireno, ni prihvaćeno, niti sam ikada osetila crkvu kao mesto na kojem bih mogla da nađem utehu ili pomoć kad bi mi bilo teško.
Pročitajte još:
Mogla sam veru da odvojim od crkve zahvaljujući davnom razgovoru s jednim teologom koji mi je na moje razočaranje objasnio da je „bog u tebi i tu ga treba tražiti“, ali sad mi se čini da sam suštinu hrišćanskog učenja počela da doživljavam zapravo tek kad sam otkrila jogu.
I to je samo delić onoga što je joga učinila za mene (a trebalo je crkva?). Zahvaljujući jogi sam uspevala da prevaziđem neke zdravstvene probleme; da se pomirim s gubicima i nadvladam bes; da svaki put izađem kao malo bolja osoba, spremnija da se suočim sa svime što me čeka.
Ne mislim pritom ni na površne trendove u teretanama, niti na misije jogina koji su zapravo krenuli putem hinduizma (u koji se nisam mnogo udubljivala). Mislim na jogu kao sistem vežbi koje te vode ka ravnoteži tela, uma i duha – ma koja bila tvoja religija ili bilo koje životno opredeljenje.
U jogi te prihvataju. Osetiš mir, atmosferu u kojoj te zaista niko ne osuđuje, slobodu da ne gledaš druge, već se fokusiraš na sebe.
Pročitajte još:
Naučiš da zastaneš i istražiš. Osetiš svoje telo i suočiš se sa svojim mislima. Izbaciš negativno, otpustiš stres. Udahneš energiju, dišeš. Pokloniš se prirodi i doživiš sebe na ovom svetu. Oprostiš i prihvatiš. Pustiš da te preplavi dobro i ljubav prema sebi i drugima… Zar ne bi i crkva trebalo da insistira na tome – na ljubavi i toleranciji, umesto na zabranama i podelama? Zar to nije važnija stvar od toga koliko si platio popu za sečenje slavskog kolača i da li si pravilno izgovorio molitvu, s ko zna čime na savesti? Kako onda joga može da bude „nespojiva s pravoslavnom hrišćanskom verom“?
I nema smisla „braniti“ jogu od SPC svodeći je na „vežbe istezanja“ i oduzimajući joj druge dimenzije, čini se da upravo joga može pomoći u širenju dobrog, približiti ljudima istinsku veru, dati im nadu i priliku da zapravo budu bolji, učiniti ono što crkva često ne uspeva. A možda je tu i problem.
***
Bonus video: Nedelja skandala Srpske pravoslavne crkve
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare