Ova "igra mozga" je suprotna od deža vija i - još je neobičnija

Žame vi može da bude kad gledate poznato lice koje vam iznenada izgleda neobično ili nepoznato; ili odete na poznato mesto i postanete dezorijentisani ili ga vidite „novim očima“... Muzičari se, na primer, pogube pri izvođenju numere koju jako dobro znaju.

To je iskustvo koje je još ređe od deža via, možda čak i neobičnije i još više uznemirujuće. Kada pitate ljude da to opišu u upitnicima o iskustvima u svakodnevnom životu, oni daju izjave poput: „Dok pišem na ispitima, pravilno napišem neku reč, na primer 'apetit', ali stalno gledam tu reč iznova i iznova jer imam utisak da bi mogla biti pogrešna“, objasnili su Akira O’Konor, viši predavač psihologije na Univerzitetu Sent Endruz, i Kristofer Mulen, profesor kognitivne neuropsihologije na Univerzitetu Grenobl Alpi (UGA). Njihov "izum" dobio je Ig Nobelovu nagradu za književnost, koje se dodeljuju za otkrića koja vas "prvo navedu na smeh, a onda na razmišljanje".

"Ne znamo mnogo o žame viju. Ali pretpostavili smo da bi ga bilo prilično lako izazvati u laboratoriji. Ako samo zamolite nekoga da nešto ponavlja iznova i iznova, često će otkriti da to postaje besmisleno i zbunjujuće", navode u tekstu objavljenom na sajtu Science Alert.

"Skoro kao da nije reč"

U prvom eksperimentu, 94 studenta su iznova i iznova pisali iste reči. Trebalo je da prepišu reč što je brže moguće, ali im je rečeno da mogu da stanu ako im nešto bude čudno, ako osete dosadu ili bol u ruci.

"Prestanak zato što su stvari počele da deluju čudno bila je najčešća izabrana opcija, sa oko 70% koji su stali barem jednom zbog osećaja nečega što smo definisali kao žame vi. Ovo se obično dešavalo nakon otprilike jednog minuta (33 ponavljanja) – i tipično za poznate reči", navode istraživači.

U drugom eksperimentu koristili su samo reč „the“, koja je najčešća u engleskom. Ovog puta, 55% ljudi je prestalo da piše iz razloga koji su u skladu sa njihovom definicijom žame via, ali već nakon 27 ponavljanja.

Ljudi su opisivali svoja iskustva u rasponu od toga da „gube značenje što ih više gledate“ preko „činilo se da gube kontrolu nad rukom“, pa do „ne deluje ispravno, skoro kao da nije zapravo reč, ali neko me je prevario da mislim da jeste“.

Nije to bilo novo otkriće, kažu i podsećaju da je još 1907, američka psihološkinja Margaret Floj Vošbern objavila eksperiment sa jednim od svojih studenata koji je pokazao „gubitak asocijativne moći“ u rečima u koje je zurio tri minuta. Reči su mu postajale čudne, gubile značenje i vremenom su se fragmentirale.

"Zasićenost" do besmisla

"Naš jedinstveni doprinos je ideja da transformacije i gubitak značenja u ponavljanju prati poseban osećaj – žame vi. Žame vi je signal da je nešto postalo previše automatsko, previše fluentno, previše repetitivno. Pomaže nam da se „trgnemo“ iz naše trenutne obrade, a osećaj nestvarnosti je zapravo provera stvarnosti. Ima smisla da se ovo mora dogoditi. Naši kognitivni sistemi moraju ostati fleksibilni, omogućavajući nam da usmerimo pažnju gde god je potrebno, umesto da se predugo gubimo u ponavljajućim zadacima", objašnjavaju O’Konor i Mulen.

Glavno naučno objašnjenje za žame vi je „zasićenost“ – preopterećenje dok se ne izgubi smisao. Srodne ideje uključuju „efekat verbalne transformacije“ gde reči koje se non-stop ponavljaju počinju da zvuče kao nešto drugo.

"Takođe izgleda povezano sa istraživanjem opsesivno-kompulzivnog poremećaja (OKP), koje je proučavalo efekat kompulzivnog gledanja u predmete, kao što su upaljene plinske ringle. Kao i kod ponovljenog pisanja, efekti su čudni i znače da stvarnost počinje da klizi, ali ovo bi nam moglo pomoći da razumemo i lečimo OKP. Ako ponovljena provera da li su vrata zaključana čini zadatak besmislenim, to će značiti da je teško znati da li su vrata zaključana, i tako počinje začarani krug."