Naučnici kažu da sve vreme pogrešno računamo pseće godine: Evo koliko vaš pas zapravo ima

Istraživanje objavljeno 2020. godine pokazalo je da psi ne stare ravnomerno, odnosno sedam puta brže od ljudi tokom čitavog života. Naprotiv, njihov proces starenja mnogo je intenzivniji u pojedinim životnim fazama, posebno dok su mladi, a kasnije se značajno usporava, piše Science Alert.

Naučnici proučavali promene u DNK

Kako bi pronašli precizniji način određivanja starosti pasa, istraživači su analizirali uzorke krvi 104 labradora, od štenaca do pasa starih 16 godina.

Proučavali su obrasce metilacije na desetinama hiljada mesta u DNK i zatim ih uporedili sa postojećim podacima dobijenim od 320 ljudi, starosti od jedne do 103 godine.

Metilacija DNK predstavlja hemijske promene koje učestvuju u regulisanju aktivnosti gena. Kako ljudi i životinje stare, ti obrasci menjaju se na predvidljiv način, zbog čega naučnici mogu da ih koriste kao svojevrsni „epigenetski sat“ za procenu biološke starosti.

Rezultati su pokazali da su obrasci kod mladih pasa najsličniji onima kod mladih ljudi, dok stariji psi imaju više sličnosti sa starijim ljudima. Ipak, način na koji se promene odvijaju između tih životnih faza nije ravnomeran.

Drugim rečima, psi veliki deo biološkog starenja prolaze veoma rano, nakon čega se taj proces usporava.

Koliko onda vaš pas zaista ima „ljudskih godina“?

Na osnovu rezultata istraživači su napravili matematičku formulu za pretvaranje psećih godina u ljudske:

ljudske godine = 16 × ln (godine psa) + 31

„ln“ predstavlja prirodni logaritam starosti psa izražene u kalendarskim godinama.

Prema ovoj računici, pas star godinu dana biološki odgovara čoveku od približno 31 godine. Dvogodišnji pas odgovara čoveku od oko 42 godine, dok bi četvorogodišnji pas imao približno 53 „ljudske godine“.

Kako pas postaje stariji, proces starenja se usporava. Tako pas od 12 godina, prema ovoj formuli, odgovara čoveku starom oko 71 godinu.

Zanimljivo je i poređenje najranijeg perioda života. Štene staro osam nedelja ima epigenetsku starost koja približno odgovara ljudskoj bebi od devet meseci.

Formula ipak ne važi jednako za svakog psa

Istraživanje ima važno ograničenje – naučnici su proučavali isključivo labradore. Zbog toga upozoravaju da različite rase, koje mogu imati veoma različit životni vek, verovatno nemaju potpuno iste krive starenja.

Poznato je, na primer, da veći psi uglavnom žive kraće od manjih, dok mešanci u proseku mogu živeti duže. Na životni vek mogu uticati i drugi faktori, zbog čega nije moguće pretpostaviti da čivava i njufaundlend stare potpuno istim tempom.

Istraživanje nije važno samo zbog računanja psećih godina

Cilj naučnika nije bio samo da vlasnicima pasa ponude zanimljiviji i precizniji način računanja starosti njihovih ljubimaca. Želeli su i da bolje razumeju šta se događa sa DNK sisara tokom starenja.

Poređenjem pasa, ljudi i miševa pronašli su 394 gena kod kojih su se promene povezane sa starenjem odvijale na sličan način kod sve tri vrste. Većina tih gena povezana je sa razvojem organizma.

Takvi rezultati ukazuju na mogućnost da starenje nije proces potpuno odvojen od razvoja, već da deo molekularnih mehanizama koji učestvuju u izgradnji organizma nastavlja da se menja tokom čitavog života.

Psi bi zbog toga mogli biti posebno značajni za buduća istraživanja starenja. Oni sa ljudima dele veliki deo životnog okruženja, uključujući faktore poput ishrane i izloženosti različitim hemikalijama.

Krajnji cilj ovakvih istraživanja jeste bolje razumevanje procesa starenja i pronalaženje načina koji bi u budućnosti mogli da doprinesu dužem i zdravijem životu – i ljudi i pasa.