NASA naučnik: Vanzemaljci postoje, ali ovo je jedini razlog zašto ih još nismo videli

Suština Fermi­jevog paradoksa je jednostavna. Znamo da je život, pa čak i inteligentna vrsta sposobna za tehnološku civilizaciju, bar jednom nastao u svemiru, dokaz smo mi sami. Ne postoji samo jedna zvezda, jedna galaksija ili jedan atom vodonika. Kada svemir omogućava da se nešto dogodi, to se obično događa mnogo puta, jer ima dovoljno prostora i vremena da se to ponavlja beskonačno mnogo puta.

Ako se život pojavio ovde, to znači da ne može biti redak. Drugim rečima, kako je Fermi tvrdio, u nama nema ničeg naročito posebnog. Dakle, svuda oko nas moraju postojati bezbrojne forme života i inteligentne civilizacije, rasute po svakoj galaksiji. A pošto svemir postoji skoro 14 milijardi godina, bilo je više nego dovoljno vremena da se život razvije, da civilizacije nastanu i napreduju, pa čak i da dobiju tehnologiju kojom bi mogle kolonizovati čitave galaksije. Čak i ako te civilizacije traju samo milion godina, njihovi tragovi, tehnološki ostaci ili ruševine, morali bi da budu svuda oko nas.

Ipak, mi nikoga ne vidimo. Nema signala iz dubokog svemira. Nema artefakata koji bi ukazivali na prisustvo vanzemaljske tehnologije. Nema ni ruševina, ni ostataka. Sve što možemo da zaključimo iz naših posmatranja jeste da smo, sami.

Pa, gde su svi?

Astrofizičar iz NASA-e možda je konačno ponudio objašnjenje zašto vanzemaljci ćute.

U svom nedavnom radu pod naslovom „Manje zastrašujući svemir“, objavljenom na platformi arXiv, dr Robin Korbet tvrdi da vanzemaljska tehnologija možda jednostavno nije toliko napredna koliko mislimo. Korbet ne sugeriše da je sav vanzemaljski život u obliku mikroba na nekoj praistorijskoj planeti, već smatra da bi inteligentne civilizacije mogle postojati, možda čak i naprednije od nas, ali da njihova tehnologija nije dovoljno „supernaučna“ da bi se mogla uočiti iz drugih galaksija.

Drugim rečima, dok holivudski filmovi zamišljaju vanzemaljce koji lete u svemirskim tanjirima i otmu ljude (ili krave), Korbet smatra da te predstave nemaju realnu osnovu. Ako mi nemamo tehnologiju koja može da imitira te filmske scene, zašto bismo očekivali da neko drugi u svemiru ima?

Od kada je Fermi prvi put postavio svoje pitanje, naučnici su pokušavali da pronađu odgovor. Neki smatraju da je život izuzetno redak i da smo jedini primer inteligencije u svemiru. Drugi misle da je život čest, ali da postoji neka vrsta „filtra“ koji sprečava civilizacije da opstanu dovoljno dugo da postanu galaktičke sile, bilo da se unište ratovima, nuklearnim oružjem ili klimatskim katastrofama. Treći tvrde da možda vanzemaljci postoje, ali se namerno skrivaju i izbegavaju kontakt.

A možda je problem u našim pretpostavkama. Možda je svemir, čak i samo Mlečni put, mnogo veći nego što možemo i da zamislimo.

Najbliža zvezda našem Suncu je Proksima Kentauri, neupadljiv crveni patuljak udaljen nešto više od četiri svetlosne godine. Iako to ne zvuči mnogo, treba imati na umu da su astronomi smislili termin „svetlosna godina“ upravo zato da prikriju ogromne razdaljine između zvezda. Naša najudaljenija svemirska letelica, „Vojadžer 1“, nalazi se više od 15 milijardi milja od Zemlje i kreće se brzinom od oko 38.000 milja na sat. Čak i da je usmerena ka Proksimi Kentauri (a nije), trebalo bi joj oko 75.000 godina da stigne do nje.

Čovečanstvo je razvilo pismo pre samo pet hiljada godina, što je zanemarljiv deo vremena koji bi bio potreban da stignemo do najbliže zvezde. Dakle, kako Korbet ističe, zašto bismo očekivali da vanzemaljske letelice mogu prelaziti te nemerljive udaljenosti ako mi sami još nismo ni blizu toga?

Ali ako brodovi ne mogu putovati tako daleko, šta je sa radio-signalima? Oni putuju brzinom svetlosti, pa bi poruka poslata sa Zemlje mogla da stigne do Proksime Kentauri za nešto više od četiri godine. Međutim, međuzvezdana komunikacija nije jednostavna. Radio-talasi, kao i svi drugi oblici zračenja, slabe dok putuju, jer se šire na sve veću površinu.

Pored toga, galaksija je prepuna prirodnih izvora radio-talasa: eksplodirajuće zvezde, nabijene čestice u magnetnim poljima, pa čak i međuzvezdane prašine emituju svoje „šumove“. Do trenutka kada naši najjači signali stignu do najbliže zvezde, oni su već toliko oslabljeni da se ne mogu razlikovati od pozadinskog galaktičkog šuma. Dakle, čak i ako vanzemaljci imaju radio-tehnologiju, njihovi signali bi se izgubili pre nego što bismo ih ikada čuli.

Korbetova hipoteza deluje uverljivo. Ali svemir je nepredvidiv i haotičan. Možda tamo zaista postoji tehnologija koju još ne možemo da zamislimo, ali je jednostavno nismo uočili zbog njegove ogromnosti.

Proksima Kentauri, naš najbliži sused, udaljena je samo nešto više od četiri svetlosne godine. A Mlečni put je prečnika više od 100.000 svetlosnih godina i sadrži stotine milijardi zvezda.

Čak i ako zamislimo da neka napredna civilizacija uspe da kolonizuje milion zvezdanih sistema, to bi i dalje bilo manje od 0,001 odsto svih zvezda u našoj galaksiji. Drugim rečima, i najnaprednija civilizacija koju možemo da zamislimo jedva bi bila tačka u beskraju.

Svemir je prostran, ogroman i star. Postoji oko 14 milijardi godina, a Mlečni put više od devet. Civilizacije koje traju hiljadama ili milionima godina jedva da predstavljaju treptaj u kosmičkom vremenu. Čovečanstvo je svoje prve gradove izgradilo pre samo nekoliko hiljada godina zanemarljiv trenutak u istoriji svemira.

Možda je to jednostavan, ali istinit odgovor na Fermi­jev paradoks. Možda u svemiru postoje desetine, stotine, pa i hiljade inteligentnih civilizacija. Ali nikada ih nećemo videti, čuti ni upoznati. Razdaljine su prevelike, zvezda je previše, a vreme isuviše beskrajno.

Fermi je verovatno bio u pravu: nismo sami u svemiru. Ali ono što nije uzeo u obzir jeste to da je svemir toliko ogroman da nas ta veličina, paradoksalno, čini usamljenima.

Ta kosmička usamljenost donosi i loše i dobre vesti. Loša je ta što je gotovo sigurno da nikada nećemo sresti drugu inteligentnu vrstu, osim možda ako slučajno ne „uhvatimo“ neki izgubljeni radio-signal daleko u budućnosti. A dobra vest je što svaka zvezda koju vidimo na noćnom nebu – pripada nama da je jednog dana dosegnemo. Svaka je prazna, slobodna i čeka da je istražimo.