Koliko daleko treba da budeš da bi preživeo nuklearni udar: Viralni snimak pokazuje kako na sve utiče i boja odeće

Sledećeg meseca biće tačno 80 godina od kada su japanski gradovi Hirošima i Nagasaki razoreni nuklearnim napadima.

Više od 200.000 ljudi – uglavnom civila – umrlo je do kraja te godine od direktne posledice eksplozija, dok su mnogi preživeli ostali sa dugotrajnim zdravstvenim posledicama.

Do danas su to jedini primeri upotrebe nuklearnog oružja u ratu, ali činjenica je da danas u svetu i dalje postoji nešto više od 12.200 nuklearnih bojevih glava.

Hipotetički scenario koji nikad ne sme da se desi

U svetlu novih dešavanja u Iranu i Izraelu, mnogi se pribojavaju i pitaju - šta bi se desilo ako bi sutra izbio nuklearni rat.

Na sajtu Science Alert kažu da ne treba paničiti jer je sve hipotetički scenario, ali tim sa kanala AsapSCIENCE razlaže nauku iza nuklearnih bombi kako bi predvideo kolike su šanse da preživimo.

Najpre, da razjasnimo – ne postoji jasan i jednostavan način da se proceni uticaj jedne nuklearne bombe jer zavisi od mnogo faktora, uključujući vremenske prilike tog dana, doba dana kada je detonirana, geografsku konfiguraciju mesta udara i da li eksplodira na zemlji ili u vazduhu.

Ali generalno govoreći, postoje predvidive faze nuklearne eksplozije koje mogu uticati na šanse za preživljavanje.

Kako je objašnjeno u videu iznad, oko 35% energije nuklearne eksplozije oslobađa se u vidu toplotnog zračenja. Pošto toplota putuje približno brzinom svetlosti, prvo što pogađa je bljesak zaslepljujuće svetlosti i toplote.

Sama svetlost dovoljna je da izazove tzv. "flash blindness" – obično privremeni gubitak vida koji može da potraje nekoliko minuta.

Video AsapSCIENCE analizira bombu jačine jedne megatone, što je 80 puta jače od bombe bačene na Hirošimu, ali još uvek znatno slabije od mnogih savremenih nuklearnih bombi. Za bombu te jačine ljudi koji se nalaze do 21 kilometar daleko mogu osetiti privremeno slepilo na vedar dan, a do 85 kilometara udaljenosti na vedru noći.

Toplota je veći problem za one koji se nalaze bliže mestu eksplozije. Blaže opekotine prvog stepena mogu se desiti do 11 kilometara udaljenosti, dok trećestepene opekotine – one koje uništavaju i stvaraju plikove na koži – mogu pogoditi svakoga u krugu do osam kilometara. Trećestepene opekotine koje zahvate više od 24% površine tela gotovo sigurno su smrtonosne ako se odmah ne pruži medicinska pomoć.

Te udaljenosti mogu varirati, ne samo u zavisnosti od vremenskih uslova već i od odeće koju nosimo – bela odeća može reflektovati deo toplotne energije, dok tamna odeća više upija.

Međutim, to verovatno ne bi imalo značaj za one koji se nađu blizu samog epicentra eksplozije.

Procene govore da središte nuklearne eksplozije od jedne megatone može dostići temperature i do 100 miliona stepeni Celzijusa – što je oko pet puta više od temperature u jezgru Sunca. To bi bilo dovoljno da se ljudsko telo trenutno raspadne na svoje osnovne elemente, poput ugljenika.

Ali za one koji se nađu nešto dalje od centra eksplozije postoje i drugi faktori osim toplote koje treba uzeti u obzir. Eksplozija nuklearne bombe takođe pomera ogromne količine vazduha, stvarajući nagle promene pritiska koje mogu zdrobiti objekte i srušiti zgrade.

U radijusu od šest kilometara udarni talas nuklearne bombe od jedne megatone stvorio bi silu od 180 tona po zidu dvospratne zgrade, uz brzinu vetra od 255 km/č. U radijusu od jednog kilometra pritisak je četiri puta veći, a brzina vetra može dostići i 756 km/č.

Tehnički gledano, ljudsko telo može da izdrži toliki pritisak, ali bi većina ljudi stradala zbog urušavanja objekata.

Ako se nekim čudom sve to i preživi, i dalje postoji velika opasnost od radijacione kontaminacije.

Eksplozije u Hirošimi i Nagasakiju bile su vazdušne – dogodile su se stotinama metara iznad tla. Da su se detonacije dogodile na samom tlu, materijal sa površine bio bi snažno izložen zračenju i bačen visoko u atmosferu.

AsapSCIENCE se u videu dotiče posledica tog tzv. nuklearnog fallout-a (padavina radioaktivnih čestica), ali efekti koje bi to ostavilo na planetu traju mnogo duže nego što očekujemo. Na primer, jedno simulaciono istraživanje iz 2019. pokazalo je da bi nuklearni rat između SAD i Rusije za svega nekoliko dana gurnuo Zemlju u nuklearnu zimu usled količine dima i čađi koja bi dospela u atmosferu.

Takođe znamo da radioaktivne čestice mogu putovati neverovatno daleko - nedavna studija je otkrila tragove radioaktivnog ugljenika iz testova nuklearnih bombi u vreme Hladnog rata čak i u Marijanskom rovu, najdubljoj tački svetskih okeana.

Još jednom, sve ovo je hipotetički – postoje međunarodni sporazumi koji sprečavaju širenje i upotrebu nuklearnog oružja i nadamo se da nam ove informacije nikada neće zatrebati u stvarnosti.