Šta je sve normalno da vidiš kad svakog dana putuješ iz Barajeva autobusom dva sata do posla

"Sve bih dala da živim bliže gradu". Često u sebi ponavljam ovu rečenicu, a razumeće me svako ko živi na periferiji Beograda i svaki dan se "klacka" po sat i po, dva u prevozu.Putujem "Lastom" iz Barajeva za grad od srednje škole, tačnije punih 21 godinu. Koliko sam sati života izgubila u prevozu, ne smem ni da razmišljam, a kamoli računam jer ću pasti u depresiju. U autobusu koji leti greje, a zimi hladi, prošla sam sve i svašta. U Lasti sam preslišavala sebe za ispite na fakultetu, upoznavala ljude, ćaskala sa poznanicima, sretala i one koje nikad ne bih želela da sretnem.Često mi se dešavalo da autobus kasni ili se pokvari nasred Ibraske magistrale. U najgorem slučaju, po vetrometini, snegu i debelom minusu. Ili po paklenoj vrućini tokom leta. Tada bi se svako snalazio kako je znao.  Neko bi zvao svoje da dođu i pokupe ih kolima, neko stopirao, a neko čekao sledeći autobus.Događale su mi se razne situacije, od toga da sam jednom preumorna zaspala i vratila se istim autobusom za Barajevo, do toga da mi je uveče ispred nosa pobegao poslednji autobus koji vozi direktno do mog mesta. Sama na okretnici čekala sam sat vremena do poslednjeg autobusa koji vozi do Barajeva, ali ne i do mesta gde živim. Nije mi preostalo ništa drugo nego da u pola 1 posle ponoći pešačim oko 3 km uzbrdo pored groblja po mraku. Ulično osvetljenje je bilo tek ponegde, koraci su mi bili teški kao olovo i strah me je svu obuzeo. Pevušila sam sve vreme kako bih lakše pregurala put.Do posla putujem skoro dva sata. Ustajem u cik zore, na nogama sam već u šest sati i tada krećem na posao. Ujutru srećem uglavnom iste ljude koji su kao i ja, "osuđeni" na svakodnevno klackanje u autobusu. Neki od njih dremaju, neki zamišljeno gledaju kroz prozor, neki skroluju po internetu na mobilnom telefonu, neki imaju slušalice u ušima, dok neki ćaskaju međusobno. U povratku sa posla, primećujem da su ljudi nervozniji, što je i razumljivo s obzirom na to da je velika gužva u špicu koja  nam svima "kida živce". A svi smo tada umorni i iscrpljeni. Jedva čekamo da stignemo kući i koliko - toliko danemo dušom.Lastom inače putuju ljudi raznih profila i generacija - majke sa decom, školarci, studenti, zaposleni ljudi poput mene, penzioneri, a ponekad i "zalutali putnik". Pre nekoliko dana kada sam se vraćala s posla, srela sam tinejdžerku koja je pogrešila autobus. I tako umesto u Lazarevcu završila u Barajevu. Ne bih joj bila u koži. Tek kada smo stigli, shvatila je da nije na pravom mestu i tada ju je vozač uputio kako da se vrati.A sada ću vam opisati šta mi u Lasti redovno popravlja raspoloženje, a šta izvodi iz takta.Dan mi uvek iznova ulepša svaka beba koja u maminom naručju sedi blizu mene i tako neodolljivo se nasmeje da se u istom trenu "topim". Sa druge strane, nervira me kada ljudi glasno pričaju telefonom, prepričavajući svoje privatne stvari. Zašto bih ja slušala detalje iz nečije spavaće sobe?Ipak, nisu baš svi u tom fazonu, čak se čini da ljudi vole u autobusu da "gurnu nos" u tuđa posla. Nedavno sam prisustvovala sceni gde je starija žena upitala ženu srednjih godina: "Gde ćeš?" Odgovor gospođe zaslužuje aplauz. Samo se okrenula i izustila: "Idem u život".A mene je od jedne saputnice dočekalo pitanje tipa: "Šta čekaš, kad ćeš da se udaš i rađaš decu?", a šta reći na to nego: "To nije vaša stvar". I dalje se javlja, ali ne pita više ništa.