1
Vest da na Telegramu postoji grupa u kojoj 36.000 muškaraca razmenjuje fotografije žena potresla je Srbiju, ali čini se da to nikoga ne čudi. Živimo u hiperseksualizovanom društvu, gde su slike nagog ženskog tela ono što uvek prodaje novine i donosi klikove. Zašto nam je ženska golotinja i dalje toliko fascinantna? Zašto smo toliko opsednuti njom da smo spremni na svakakve nemoralne i kriminalne radnje da bismo do nje došli. Psihološkinja Ana Mirković za naš portal objašnjava razloge.
Pomislili bismo da posle seksualne revolucije koja se odigrala u 20. veku, naga tela više neće biti tolika senzacija. Ali, dovoljna je jedna Gugl pretraga da vas uveri u suprotno.
Kada guglate frazu „slikala se gola“ dobićete više od 100.000 rezultata, uglavnom vesti sa domaćih portala. Akteri ovih vesti su uglavnom žene – poznate glumice, pevačice, sportistkinje i druge javne ličnosti, ali ima i onih koje nisu poznate.
Ukoliko poznate ili nepoznate žene negde objave fotografiju u kupaćem kostimu ili su se za neki magazin slikale u nešto slobodnijem izdanju, uvek će privući pažnju svih medija, jer se prosto zna da će se takav sadržaj čitati.
Ali moramo se zapitati zašto se žensko telo iznova i iznova seksualizuje, i kada žena to želi ali i u situacijama kada to apsolutno nije slučaj.
„Nago telo je senzacija zato što je još uvek tabuizirano i kod nas i u drugim kulturama. Ako izuzmemo akspekt zlostavljanja i žrtve nasilja, sve ostalo je jeftina zabava za ljude koji najčešće nemaju drugi sadržaj u životu koji je smislen“, govori za portal Nova.rs psihološkinja Ana Mirković.
Ona ističe da opsednutost golotinjom nije ništa novo ni čudno, ali je kontekst promenjen. Golotinja je uvek fascinirala i javnost i umetnike, provlačila se kroz slikarstvo i vajarstvo, kroz poeziju i priče. Ali, u moderno doba ona ima potpuno drugačiju svrhu.
„Pojavom digitalnih medija i platformi, to je devalvirano i izgubilo je svoj smisao. Ranije kad su se umetnici bavili ženskim i muškim telom, gledali su da predstave najsavršenije kod svakog od nas, a sada se izvlači najvulgarnije. To je podilaženje jednom prizemnom soju ljudi koji ni u čemu drugom ne može da nađe satisfakciju“, govori Mirković.
Ali, koji su to porivi u ljudima zbog kojih se ljudi lepe za naslove koji obećavaju nage zadnjice i grudi? Psihološkinja podseća da se razlog krije u tome što su naša tela i dalje jedan društveni tabu, ali i da svođenje drugih isključivo na seksualni objekat čini da se, sasvim izopačeno, mi osećamo bolje.
„Bez obzira na to što su takvi sadržaji na internetu lako dostupni, tabloidi uglavnom fokusiraju svoje naslovne strane na nekim domaćim ličnostima i zvezdama. A pošto smo mi kultura koja voli da omalovažava druge, a jako je teško da se neko podrži i pohvali, onda je to prilika da se u blato uvuče neka javna ličnost ili bilo ko drugi, pa da se tako pokaže da su manje vredni. Dolazi do podizanja sopstvenog ega, razmišljamo ‘to se meni nikad ne bi dogodilo'“.
Mirković ukazuje na to da se žene seksualizuju i u situacijama koje se zapravo svima nama dešavaju. Pomenuli smo primer glumice koja se fotografiše u bikiniju, pa ubrzo svi mediji napišu da se skinula. Iza takvog predstavljanja njenog nagog ili polunagog tela stoji zlokobnija namera.
„Tu postoji želja da se neko ponizi. Znamo da ona ne radi ništa što mi ostali ne radimo, ali kad postoji želja da se neko devalvira, onda se provlače takve fotografije, naročito u konzervativnim i patrijahalnim društvima kakva su balkanske zemlje. Uvek je atak upućen ka ženama, kao i svemu drugome. Ako žena ima više muškaraca, onda je promiskuitetna i nemoralna, a za muškarca to ne važi. Muškarac godinama postaje vino, a žene pitaju da li su radile botoks i zašto nisu. To je sve priča o albatrosu – ko god vam smeta, uvucite ga u blato da biste se osećali bolje. Mi smo društvo nesrećnih ljudi. Umesto da imamo visoke aspiracije, pa da gledamo kako recimo žive Skandinavci i težimo tome, mi ćemo obezvrediti ljude oko nas da bismo se osećali vrednije“, objašnjava Ana Mirković.
Baš zato je čak 36.000 muškaraca bilo u jednoj od mnogobrojnih grupa u kojima se žene unižavaju i tretiraju kao seksualni objekti.
„Postoje osobe koje žele da grade sopstveni brend tako što pokreću te teme – ‘ja sam muškarčina, vidi ovo, meni stalno dolaze takve slike’. Ti koji to šalju hoće da budu veći muškarci, hoće da budu percipirani kao mačo predstavnici svoje vrste. Zapravo su to prazni ljudi i sociopate – jer ko god se bavi svojim životom, ko je srećan i u ljubavi, ko poštuje osobu s kojom jeste, nema potrebu da gole žene distribuira“, kaže psihološkinja.
U ovakvom društvu, koje se teško i sporo menja, ne možemo da se zapitamo kako normalizovati golo ljudsko telo i izbeći seksualizaciju? Ključ leži u obrazovanju, kao i u vaspitanju dece na pravilan način o njihovim sopstvenim telima.
Međutim, to uopšte nije lako, jer čim dete krene sa pitanjima te vrste, događa se stigmatizacija.
„Kada dete prolazi kroz falusnu fazu razvoja, i krene da istražuje svoje telo dodirujući svoje polne organe, onda roditelji kažu: nemoj, to nije lepo, to je sramota. A to je psihološki prirodno – dete želi da vidi čemu taj organ služi i kako funkcioniše. Kada se pojave prve ljubavne scene, onda detetu govori da žmuri. Onda ono počinje da oseća sramotu. To naročito važi za devojčice. Od najranijeg uzrasta se tabuizira sve što ima veze sa nagim telom i genitalijama. Kroz civilizaciju, jedino kod plemena genitalije nisu bile pokrivene. A čim je nešto pokriveno, odmah krenu zamišljanja šta je iza toga“, objašnjava Mirković.
Zato roditelji sa decom treba otvoreno da razgovaraju o tome, da ne osuđuju nijedan akt, i da detetu sve što je nejasno i objasne.
Pročitajte još:
„Kada tako pristupamo, onda odgajamo decu koja prihvataju sopstveno telo, koja znaju da definišu granice“, poručuje Mirković.
Ona ističe da devojke i žene moraju biti svesne da ukoliko nekome šalju nagi selfi, postoji opasnost da će te fotografije negde biti zloupotrebljene a u tim slučajevima osuda javnosti može da bude brutalna, a onda je potrebno mnogo godina da se takvi sadržaji sklone sa interneta i iz sećanja žrtava.
Još jedan korak napred bilo bi seksualno obrazovanje u školama.
„Mnogo bi pomoglo, zato što bi prestalo da bude tabu, dovelo bi se na nivo nauke. Ako se nauka nečim bavi, nema razloga da se o tome priča šapatom. O tome se govori otvoreno sa drugarima, nastavnicima, psihologom, roditeljima. Ali nama ni bazično ne ide najbolje“, zaključuje Ana Mirković.
***
Bonus video:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
