Dvadesetdevetogodišnji Zlatiborac Srećko Vuković je, kako kaže, na vreme shvatio prave vrednosti života i spoznao sebe kroz put koji je većini maladih ljudi cilj. Završio je fakultet i master studije, zaposlio se u perspektivnoj firmi, dobro zarađivao, mlad postao samostalan. Korak dalje bilo je vreme provedeno na prekookanskim kruzerima, obišao je svet, upoznao različite kulture, zarađivao dobro, ali sve to pratila je praznina.
Nije želeo da živi u kavezu, pa makar on bio i zlatan, nije želeo da bude broj, želeo je da ostane čovek, dobar čovek koga čini sve ono što je u njega utkala njegova porodica i tradicija njegovog kraja. Proširenje porodičnog biznisa planira sa tri godine mlađim bratom, a želja mu je da sebe na isti način pronađu i stariji brat i sestra. Njegov cilj je da njegova buduća porodica i njegovi roditelji žive zajedno pod istim krovom.
Po završetku srednje škole želeo je da radi u okviru porodičnog biznisa koji se zasniva na ugostiteljstvu, u okviru koga su smeštajni kapaciteti i restoran. Hteo je da počne kao konobar i jednog dana postane menadžer. Roditelji nisu bili saglasni, želeli su da se njihova deca obrazuju, grade svoje karijere i rade ono u čemu sebe pronađu. Kako su sve odluke u porodici donošene zajedno, Srećko se nije protivio pa je kao i njegova sestra i stariji brat otišao na fakultet, on je odabrao ekonomiju.
Pročitajte još:
„Diplomirao sam 2015, a odmah zatim upisao master na Fakultetu organizacionih nauka, smer finansije, bankarstvo i osiguranje. Uporedo sam radio u jednoj firmi u Novom Sadu, uslovi i plata su bili dobri, ali nisam mogao dugo da izdržim na poziciji koja me je ograničavala i sve se svodilo na rad i sticanja novca potrebnog za život. Ma koliko ja voleo ekonomiju, to nije bilo dovoljno da se osećam dobro, odlučio sam da se vratimo na Zlatibor, zajedno sa mlađim bratom koji je diplomirao ugostiteljstvo i turizam. Nismo se odmah snašli da započnemo neki svoj biznis ili nađemo adekvatan posao u kome bi mogli primeniti stečeno znanje pa smo odlučili da idemo dalje, on je otišao u Ameriku, a ja sam sreću hteo da okušam na prekookeanskim kruzerimai“, priča za Nova.rs Srećko Vuković.
Odlazak u inostranstvo Srećku i njegovom bratu donosi nova saznanja i nova iskustva ali i spoznaju sebe i suštinskih vrednosti koje su uvek stajale iznad svega što im je novi način života i novi posao donosio, iznad novca i drugih materijalnih vrednosti. Bez obzira na sve što je život u daljini pružao, praznina koju su osećali nije bivala manja. Srećko i Stojan imaju i starijeg brata koji kao građevinski inženjer i radi u Rusiji i stariju sestru koja je završila psihologiju i radila je u Beogradu. Na različitim stranama sveta, u tom periodu, konstantno su bili u kontaktu i stalnoj interakciji. Razlika koju je spoznao, živeći život u kome je novac svemoćan, jeste razlika između bogatog čoveke i čoveka koji ima novac.
„Video sam kako sve funkcioniše, materijalna strana je mnogo bolja, čovek radi neki posao, zarađuje i od toga dobro živi. Ja sam radio kao treći konobar jer se i taj posao rangira ali i na toj poziciji zarađivao sam više nego da sam ovde bio direktor bilo kog preduzeća. Radi se, za svaki posao si dobro plaća ali je novac jedina nagrada. To je moje veliko iskustvo, propitovao sam svet od Tokia do Aljaske, video kako funkcioniše istočnjačka, a kako zapadnjačka kultura, pokušao sam sve da uporedim sa našom i uverim se zašto ljudi kažu da je kod nas najbolje i najzdravije. Zapadnjačka se zasniva na materijalnim stvarima kojih imaju u izobilju, kod njih je novac kao živo biće koje neprekidno cirkuliše, to ne može da stane. Kod njih nema grča da li novac potrošiti, novac se troši i konstantno pristiže ali tu nema draži humanosti. Novac gospodari tobom, kupuju se ljudi, maniri, sve se može kupiti ali ne postoji novac kao sredstvo kojim bi se bezuslovno pomoglo drugom, ta naša tradicionalna nit tamo ne postoji. Iako mnogi kažu da se ta nit i kod nas gubi, ja se ne slažem sa tim, pogotovo kada su u pitanju ruralne sredine gde je postulat porodice primaran. Priroda je takođe ta koja nas prizemljuje i opominje da ne hrlimo ka materijalnim i nedostižnim stvarima. Čovek treba da nađe meru i shvati koji su njegovi prioriteti“, kaže mladi Vuković.
Dok govori, Srećko najčešće pominje porodicu, njen značaj u njegovom životu i sve to što su njegovi roditelji utkali u njega i njegovu braću i sestru. Nedostajale su mu ljudske vrednosti i život u kome se međuljudski odnos gradi na poverenju. U belom svetu upoznao je ljude sa svih strana planete ali nije bilo u okruženju onih kojima se moglo bezuslovno verovati. Putujući od jednog do drugog kontinenta, bilo je sve više razloga koji su jačali želju da se vrati na svoj Zlatibor.
#related-news_0
„U tom surovom kapitalizmu mi smo samo brojevi. Dok sam radio na kruzeru ja sam bio broj, nigde se nisam vodio imenom i prezimenom već brojem. Ako se nešto loše desi, a dešavalo se i to, broj koji nedostaje menja se novim brojem, ne postoje ljudi, postoje brojevi. U toj mašini mi smo samo šrafovi koji je pokreću, kada se deo pokvari, menja se novim, tako sam to doživljavao. Ovde čovek ume da stane i odmori, da zastane i pita drugog čoveka kako je, da li je dobro, da li mu nešto treba, da mu bar uputi osmeh i lepu rač… tamo toga nema. Kolkiko god mladi ljudi veruju da su poslovi na kruzerima dobro plaćena a jesu, da je taj posao avantura a jeste, svi često ne shavataju kao što u startu ni ja nisam, to su kavezi pa sve da su i zlatni oni ostaju kavezi a čovek kao ptica želi slobodu i vedro nebo, to nema cenu. Shvatio sam da moram da sačuvam sebe, ono što je od mene stvorila moja porodica i da je to moj najveću pokretač, moja najjača snaga. Posle godinu i po vratio sam se svojoj porodici, svom Zlatiboru i svojoj slobodi, sigurniji nego ikada da tu pripadam, da je to moje mesto pod zvezdama i da uz volju, trud i rad ovde mogu da ostvarim sve što želim“, priča Srećko.
Srećko veruje da sve više mladih ljudi u Srbiji prepoznaje prave vrednosti i da je i ovo vreme koje sada živimo, uporedo i šansa da shvatimo gde smo, da posložimo prioritete i odvojimo bitno od nebitnog. Za njegove buduće planove, koji su poslovno usmereni ka turizmu, Zlatibor je svakako idealno mesto, ali veruje da i druge sredine imaju potencijale za mlade ljude koji imaju jaku volju i dobru nameru da sebi stvore povoljne uslove za život
“Ne želim više od onoga što su uspeli moji roditelji, živeli su od svog rada, podigli i odškolovali decu, nas četvoro. Sada smo svi stasali da osnuju i svoje porodice, da tako bude, potrebno je više i posla i stambenog prostora. Sve odluke smo donosili u krugu porodice, zajednički i složno i iza svakog našeg uspeha stoji ta sloga. Sada želim da razdvojimo stambeni prostor od biznisa, da i u jednom i u drugom bude mesta za sve, kada smo svi na okupu onda su svi problemi rešivi. Zajedništvo je najveća pokretačka snaga i voleo bih da taj trend bude više zastupljen u lokalnoj zajednici. Ljudi treba da uče iz dela drugih, da slede dobre primere, da u sebi imaju veru i tradiciju, da na taj način stvore zdravu porodicu a samim tim i zdravu društvenu zajednici. Obrazovanje i iskustvo svakako su potrebni za samopouzdanje svakog čoveka ali uspeh zavisi od vaspitanja, dobre volje i namere”, ističe Srećko.
Ovaj mladi Zlatiborac nalazi vremena za sve, uključen je u sve poslove porodičnog biznisa a energiju mu daje porodica i priroda njegovog rodnog kraja. Najveća želja mu je da njegova buduća i sadašnja porodica bude pod istim krovom ili da bar, ako braća i sestra nekuda i odu, da znaju da im je dom sigurna baza iz koje će svako uvek imati podršku.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
BONUS VIDEO: DAN MAJKE TROJKI
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare