0
Dragoljub Zamurović (73) je čuveni "slikar sa foto-aparatom", čije su fotografije dostojne naslovnica najprestižnijih magazina sveta. Međutim, kad se samo na trenutak zagledate u te prizore, osetićete preciznost, posvećenost arhitekte; prepoznaćete smelost i radoznalost čoveka čiji život liči na avanturistički film; svakako, dotaći će vas istinitost, hrabrost večitog opozicionara koji svemu pristupa sa stavom. Zato smo poželeli da u Novu godinu uđemo uz Zamurovićeve slike jedne drugačije Srbije, ali i tumačenje stvarnosti koje može da nam da samo on.
Jer stvarnost nam trenutno nije baš neka. Zagađenost je sve veća, bolest sve teža, Beograd sve sivlji, ljudi sve tužniji. Čak i pitanje „Kako ste?“ izgovaramo sa strepnjom.
„Najjednostavnije rečeno: pokušavam da se prilagodim postojećoj situaciji. Meni je najteže bilo proletos, kada su sve nas koji smo stariji od 65 godina, onom nerazumnom odlukom sabili u četiri zida“, kaže Zamurović u razgovoru za portal Nova.rs.
„Moja žena Dobrila i ja živimo u stanu koji nema nikakvu terasu i onih dana kada nije bilo oblaka imali smo dnevno jedva petnaestak minuta sunca u jednoj sobi. Tada bismo legli na pod i pomerali se prateći taj uski sunčev zrak zdravlja ne bi li uhvatili malo vitamina D. A onda, da bi nas totalno uništili i napravili od nas zombije, odlučili su da smemo da idemo u nabavku osnovnih prehrambenih namirnica samo usred noći po mrklom mraku. Takvu gadost nije mogao da smisli neko ko je iole normalan i dobronameran“, ističe.
Ovih dana, kaže, Dobrila i on maksimalno izbegavaju boravak u zatvorenom prostoru i koriste svaki trenutak da pobegnu od ljudi i zagađenog vazduha. Koliko god je to moguće.
Pročitajte još:
„Najbliža šuma je na Avali, ali često odemo i do Kosmaja ili Fruške gore gde šetamo i fotografišemo sve što nam privuče pažnju. Ranije smo odlazili i do Belanovice koja je smeštena na obroncima planine Rudnik gde još ima dosta šume, ali od kada JKP „Komunalac“ iz Ljiga tamo istovara tone smeća koje gori na divljoj deponiji to više nije opcija. Nedavno sam snimio jednu fotografiju i napisao kraći tekst o tom užasu za januarski broj časopisa National Geographic. Neretko pređemo Dunav i tražimo nedirnute delove prirode u okolini Pančeva, Ivanova, Deliblatske peščare… I tu, pored divnih scena, često naletimo na divlja gradilišta bez ikakvih oznaka. Na jednom od njih u Krnjači, usred stare šume u kojoj borave mnoge zaštićene vrste ptica i gde se nalazi nekoliko gnezda orlova belorepana, bezdušno se nasipa šut i uništava prirodna sredina. Takođe, jedna firma sa arapskim imenom Al Dahra koja je kupila PKB, i pored stalnih upozorenja ekoloških patrola, danonoćno zagađuje kanale otrovnim materijama. Tako da, pored snimanja jata belih labudova, sivih čaplji, raznih patki i drugih ptica ponekad svoje foto-aparat uperimo i ka ovima koji nam uništavaju životnu sredinu“.
Ne zvuči iznenađeno.
„Ovde je uvek bilo više onih koji su odlazili nego onih koji su se doseljavali. Tako je bilo i sa mojom porodicom. Deda Aksentije otišao je 1905. u Ameriku da bi prehranio porodicu i posle kraćeg boravka u Srbiji i Albaniji tokom Prvog svetskog rata u kome je učestvovao kao dobrovoljac, opet se tamo vratio. Ujak Boško je u II svetskom ratu izbegao zarobljavanje kada su bugarski okupatori ušli u Skoplje i preko Grčke otišao u Afriku gde se priključio savezničkim snagama u borbi sa Romelom. Po završetku rata saopšteno mu je da su vlast u Jugoslaviji preuzeli komunisti pa su on i mnogi njegovi saborci odlučili da se ne vrate u svoju zemlju i da se stalno nasele u Australiji. U drugoj polovini prošlog veka našu emigraciju uglavnom su činili ekonomski emigranti, mada je bilo i onih kao što je to bio moj brat Velimir koji je 1958. godine emigrirao u Belgiju jer se nije slagao sa jednoumljem i nedostatkom političkih sloboda. Najzad, treba pomenuti i one mlade obrazovane ljude koji poslednjih decenija odlaze iz zemlje: do nedavno u toj grupi najviše je bilo onih koji su žudili za višim standardom, ali u poslednje vreme sve je više ljudi koji jednostavno ne mogu da izdrže svakodnevne laži i strašan mentalni teror koji ovaj nedemokratski režim vrši nad svojim građanima. Međutim, ima dosta i onih koji su svesno ostali da bi se aktivno borili protiv tog zla. Nedavno sam pročitao jedan izvanredan intervju sa mojom prijateljicom Aidom Ćorović koja je tačno i precizno analizirala današnju situaciju u zemlji i okruženju i pravim imenom nazvala ovo mafijaško preduzeće koje je okupiralo sve institucije.“
Koju biste svoju fotografiju vi izdvojili kao ilustraciju naše aktuelne stvarnosti?
Iako se trenutno nalazimo u nekoj vrsti hibernacije, letošnje demonstracije uz prekomernu upotrebu policijske sile, naročito prema onima koji svojim ponašanjem to nisu izazvali, govori da se samo čeka odgovarajući momenat pa da opet sve, u mnogo jačoj meri, eksplodira na našim ulicama. Na primer, trenutak kada policajac vraća baklju među „demonstrante“ na stepeništu Skupštine među kojima su se naročito isticali pojedinci za koje se kasnije utvrdilo da ih je poslala određena služba i počinje ispaljivanje suzavca u masu ljudi koji su stajali daleko od Skupštine i mirno protestovali. Takav postupak jasno govori o tome da ova vlast ne želi da smiri strasti već im je cilj da se sukob pojača takoreći do istrebljenja.
Nedavno ste u gostovanju na RTS1 pokazali jednu od fotografija s nedavnih protesta. Zašto vam je to bilo važno?
Ovo je postala zemlja laži. Imamo, lažne diplome i doktorate, lažima nas svakodnevno obasipaju sa televizija koje imaju nacionalnu frekvenciju, pojedini lekari iz takozvanog kriznog štaba su nedavno priznali da su čak i oni lagali (Da li iz najboljih namera?), svakodnevno su nas vrhovnik i njegovi lažni analitičari lažno informisali o broju demonstranata na protestima „Protiv krvavih košulja“… Već se zbijaju šale i vicevi o nebrojenim lažima Predsednika. Mnogi ljudi, naročito u sredinama gde ne mogu da dobiju prave informacije, uskraćeni su za istinu. Zato sam, dobivši poziv da gostujem u Beogradskoj hronici, smatrao da je neophodno da bar u jednom trenutku ti ljudi vide šta se stvarno dešava. A kada jednom shvate da ih već osam godina ovo mafijaško preduzeće konstantno obmanjuje, da besramno koristi hiljade takozvanih botova kako bi lagalo da ima podršku velikog broja ljudi, kada sve to dospe do njih… možda i dođe do nekog pročišćenja. Plašim se samo da će tada i mnogi od onih koji su uvek bili članovi vladajuće stranake, bilo komunističke ili demokratske, a sada su članovi SNS-a početi da traže novog domaćina za svoju parazitsku delatnost.
Može li fotografija da laže?
Sama fotografija, ako nije u pitanju fotografija izmenjena upotrebom raznih Photoshopa i drugih programa, nikada ne laže. Može fotograf da snimi nešto iz nekog neuobičajenog ugla pa da objekat izgleda drugačije, ali to je uvek taj objekat. Ali, kao što se kaže da je lepota u oku posmatrača, tako se i istina i laž tamo nalaze.
Zašto volite ptičiju perspektivu? Šta se sve vidi s visine što mi dole ne možemo?
Uvek ističem da ja sebe ne smatram klasičnim fotografom. Ja sam, u stvari, jedan slikar sa foto-aparatom. Kada koristim četkice ili uljane pastele ispred mene je belo platno na koje nanosim boju i tako stvaram moje apstraktne slike. Isti osećaj imam i kada se sa foto-aparatom nađem u balonu, motornom zmaju, helikopteru ili nekom avionu. Razlika je jedino u tome što tada ispod mene nije belo platno već neka ogromna slika od koje ja isecanjem pravim svoju apstrakciju. Najviše volim kad posmatrač takve moje fotografije kaže da je, videvši je prvi put, pomislio da je u pitanju neka apstraktna slika. Naravno, nisu sve moje fotografije snimljene iz vazduha, ali uvek se trudim da ih snimim iz nekog drugačijeg i neobičnijeg ugla. Nikada ne stojim pored drugih fotografa dok fotografišu i uvek pokušavam da se moje fotografije razlikuju od onih koje snimaju kolege.
Koja je najlepša fotografija Srbije koju ste napravili?
Na to pitanje nemam pravi odgovor. Ne postoji ni jedna fotografija za koju mogu da kažem da je baš to moja najlepša fotografija Srbije. Mnogi ljudi smatraju fotografiju paprika u Novom Kneževcu kao jednu od najlepših. Meni je najviše sreće donela jedna fotografija koju je objavio legendarni američki magazin „Life“. Naime, ja sam godinama bukvalno danju maštao i noćima sanjao da taj časopis objavi neku moju fotografiju. Sve do trenutka kada se to stvarno dogodilo. Kasnije se u tom magazinu pojavilo još nekoliko mojih fotografija, a jednom je jedna bila i na naslovnoj strani, ali nikada mi ni jedna moja fotografija nije donela toliko sreće kao ona prva.
Nedostaju li vam putovanja? Koje je bilo poslednje? Koje će biti sledeće?
Bio sam veoma mlad kada sam smislio teoriju kako da produžim svoj život. Putujući kroz mnoge zemlje Evrope, Afrike i Azije zaključio sam da sam posle svakog od tih putovanja, koje pojedinačno nisu trajala duže od dva meseca, usled mnogobrojnih doživljaja i različitih saznanja, imao utisak kao da sam na svakom takvom putu proveo po nekoliko godina. Zato sam se uvek trudio da puno putujem, vidim što više različitih civilizacija i usput to zabeležim foto-aparatom kako bih kasnije sve to mogao na miru da pregledam. Drugi deo te teorije podrazumeva brzinu. Trudim se da sve što radim uradim najbolje što mogu, ali istovremeno i najbrže što mogu. Tako da često imam vremena da uradim dva ili više poslova umesto jednog, a to je upravo znak da sam uradivši više u svom životu ustvari produžio svoj život. Kad kažem rad i zadatak ne mislim na neku neprijatnu delatnost već isključivo na ono u čemu uživam kao što je crtanje, fotografisanje ili slikanje uljanim pastelom što najviše volim da radim. Tu svakako ubrajam i prijatna druženja i obična ćaskanja sa prijateljima. Svakodnevno viđam mlade zdrave ljude kako stoje na pokretnim stepenicama. Ne mogu da zamislim ništa užasnije od takvog trošenja života. Kao da jedva čekaju da im život što pre prođe. Kao da sami ne vide nikakvu svrhu svog postojanja. Negativna strana ove moje teorije je što sam bio ubeđen da tako neću moći da živim mnogo godina, ali sudeći po godinama do kojih sam dogurao izgleda da ta negativna strana ne stoji.
Godinu pre korone, kao da sam znao šta me čeka, proveo sam većim delom putujući po malim, zabitim i teško dostupnim grčkim mestima koje nikada ranije nisam posetio. Takođe, rad na velikoj reportaži o sokolarstvu u Srbiji za National Geographic odveo me je do mnogih ljubitelja ptica grabljivica širom Srbije sa kojima sam prepešačio puno kilometara preko blatnjavih njiva i kroz teško prolazne šikare što je uticalo na moju kondiciju veoma dobro. Rezultat je bila foto-reportaža na 18 strana septembarskog broja ovog časopisa i nagrada Best Edit koja je za članove ekipe stigla iz redakcije u Vašingtonu.
Pročitajte još:
Kako vidim ova pošast koja se raširila po celom svetu ne namerava uskoro da nas napusti pa sam se trenutno usmerio ka sređivanje svega onoga što sam snimio u poslednjih tridesetak godina za francusku agenciju Gamma kako bi možda sledeće ili 2022. godine spremio jednu izložbu koja za sada ima radni naslov „Sećam se“. Tu će se, pored snimaka iz mnogih zemalja naći i ratne fotografije kao i sve ono što je karakterisalo nesrećne Devedesete na ovim prostorima. Možda od tog obilja materijala napravim i neku monografiju. To bi, posle Cigana sveta, Kazahstana, Srbije, Sarajeva, Kazanja, Crne Gore, Podunavskih Švaba, Vojvodine i ostalih bila moja šesnaesta foto-monografija.
Među njima je i „Moj Beograd“… Koliko se Beograd promenio od onog koji ste vi predstavili u svojoj foto-monografiji?
Više puta pokušavao sam da napravim foto-monografiju Beograda. Prvi put je to bilo kada je Zoran Đinđić bio gradonačelnik. Počeo sam snimanje i sve je dobro išlo do trenutka kada su se u Beogradu udružili najgori: crveni socijalisti, crni radikali i nekadašnji komunista umazan svim mogućim bojama Vuk Drašković i skinuli Zorana sa mesta gradonačelnika. Tog trenutka sve mi se smučilo i napustio sam započeti projekat. Sledeći put probao sam da obnovim snimanje u vreme dok je gradonačelnik bio Nenad Bogdanović. Tražio sam od njega da moralno podrži taj projekat (namerno napominjem moralno jer nikada ni od koga nisam tražio nikakva materijalna sredstva pošto sam uvek želeo da ostanem slobodan i nezavisan u svom radu), a on me je uputio na svoje saradnike. To mi se nije dopali i odustao sam. Najzad, u vreme dok je Dragan Đilas bio gradonačelnik poslao sam isto pismo i njemu iako se pre toga nikada nismo sreli. Istog dana stigao je pismeni odgovor sa ličnim potpisom gradonačelnika da je to dobar projekat za Beograd koji on podržava. Srećan sam što sam uspeo da tada snimim Beograd jer je to bio najlepši period za takav projekat. Danas me niko ne bi mogao da natera da radim sličan projekat o Beogradu jer ovo danas i nije Beograd već obična prljava i raskopana kasaba koju najgori primitivci vode u propast. To ne kažem samo kao fotograf već i kao diplomirani inženjer arhitekture.
Šta vama lično najviše smeta u tim promenama?
Nisu u pitanju samo arhitektonske promene, već je to apsolutna destrukcija jednog grada u svakom pogledu. Još je tridesetih godina prošlog veka jedan putopisac pišući „Dunavski vodič“ naveo da je Beograd najprljavija prestonica od svih prestonica koje se nalaze na ovoj reci. Tačno je da je Beograd i jedna od prestonica koja ja najviše puta rušena. Ali, ono što je Beograd uvek činilo velegradom je njegova duša i internacionalni karakter njegovih građana koji je opstajao uprkos svemu. Sada, nažalost, te duše više nema. Ubili su je kao i celu Srbiju.
Šta ste naučili o ljudima fotografišući naše političare?
Političari se ni po čemu ne razlikuju od drugih ljudi, ima ih ovakvih i onakvih. Međutim, ono što menja ljude je vlast. Stara izreka „Daj čoveku vlast da vidiš kakav je“ nije sasvim tačna jer skoro da nema čoveka kojeg vlast nije promenila. I mogu da kažem da ta promena skoro uvek ide na gore. Veoma su retki ljudi na koje vlast nije loše uticala. Ali to je, izgleda, u samoj čovekovoj prirodi. Međutim, ima pojedinaca koji su i pre dolaska na vlast bili zli i pokvareni. Život u takvom društvu veoma brzo postaje nepodnošljiv i za njih i za narod.
Kako odlučujete kome ćete verovati?
Ja sam po prirodi čovek koji u sve sumnja. Volim sve sam da ispitam i u sve da se lično uverim. Ipak, ako neko stalno govori istinu u koju sam se i sam nebrojeno puta uverio, počinjem oprezno da mu verujem. Kažem oprezno jer nikada ne dopuštam sebi da bez ostatka bilo kome verujem sto posto. Zato nikada nisam ulazio ni u jednu partiju iako nisam oskudevao u takvim ponudama sa raznih strana. Sloboda mi je uvek bila najvažnija. Sećam se da je političarka Sanda Rašković Ivić, pošto su je izbacili iz stranke u kojoj je bila predsednik, rekla: „Sada, pošto više nisam član stranke, mogu slobodno da pričam“. Zamislite kakva je to mizerija od života kada ne možete slobodno da kažete svoje mišljenje jer ste član neke stranke.
***
Bonus video:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
