Kidnapovali su joj sina kad je imao 2 godine. Naredne 32 je provela tražeći ga, a onda je DNK test doneo obrt sudbine

Vikendima bi Đingzi i njen muž vodili njihovog mališana Mao Jina u zoološki vrt ili u jedan od mnogobrojnih parkova u njihovom gradu Ksijanu, prestonici provincije Šanksi u centralnoj Kini. I jedna od tih lokacija zauvek je ostala posebno živopisno urezana u njenom sećanju.

„U to vreme imao je jednu i po godinu. Odveli smo ga u gradski zoološki vrt u Ksijanu. Video je crva na zemlji. Bio je veoma radoznao, pokazao je prstom na crva i rekao: 'Mama, crv!' I dok sam ga vodila iz zoološkog vrta, držao je crva u ruci i prineo ga uz moje lice", kaže Đingzi.

Mao Jin je bio njen sin jedinac - kineska politika jednog deteta bila je u punom jeku, tako da nije ni mogla da ima više dece. Želela je da on uči marljivo i da bude uspešan, tako da mu je nadenula nadimak Đia Đia, što znači „veliki".

„Đia Đia je bilo veoma lepo vaspitano, pametno, poslušno i razumno dete. Nije voleo da plače. Bio je veoma živahan i šarmantan. Bio je ona vrsta deteta koje se odmah dopadne svakom čim ga vidi", kaže Đingzi.

On i njen muž bi ga ostavljali u vrtiću ujutro i odlazili po njega posle posla

„Svakog dana posle posla bih se igrala sa svojim detetom", kaže Đingzi. „Bila sam veoma srećna."

Đingzi je radila za kompaniju za izvoz pšenice i u vreme žetve morala bi da ode iz grada na nekoliko dana da poseti dobavljače na selu. Đia Đia bi ostajao kod kuće sa tatom. Tokom jednog takvog putovanja, dobila je poruku od poslodavaca da mora hitno da se vrati kući.

„U to vreme, telekomunikacija nije bila napredna", kaže Đingzi. „Tako da sam dobila telegram sa samo šest reči: Vanredno kod kuće, vratite se smesta.' Nisam znala šta se desilo."
Žurno se vratila u Ksijan, gde joj je šef saopštio poražavajuću vest.

„Naš gazda je izgovorio samo jednu rečenicu: 'Vaš sin je nestao'", kaže Đingzi. „Mozak mi se zablokirao. Pomislila sam da se možda izgubio. Nije mi palo na pamet da neću moći da ga nađem."

Bilo je to u oktobru 1988. godine, a Đia Đia je imao dve godine i osam meseci.

Đingzin muž je objasnio da je pokupio Điu Điu iz vrtića i stao na putu do kuće da mu donese čašu vode iz malog hotela koji je bio u vlasništvu porodice. Ostavio je dete samo minut-dva kako bi ohladio vodu, a kad se okrenuo Đie Đie više nije bilo.

Đingzi je pretpostavila da će on brzo biti pronađen

„Pomislila sam da se moj sin možda izgubio i da ne može da nađe put do kuće i da će ga dobronamerni ljudi naći i vratiti mi ga", kaže ona.
Ali kad je prošlo nedelju dana a niko ga nije doveo u policijsku stanicu, znala je da je situacija ozbiljna.

Počela je da se raspituje da li je neko video Điu Điu u okolini hotela. Odštampala je 100.000 letaka sa njegovom slikom i podelila ih po autobuskim i železničkim stanicama Ksije, a objavila je i oglase o nestaloj osobi u lokalnim novinama. Sve bez uspeha.

„Srce me je bolelo… Želela sam da plačem. Želela sam da vrištim", kaže Đingzi. „Osećala sam se kao da mi je neko iscedio srce."

Plakala bi kad god bi ugledala odeću nestalog sina, njegove cipelice i igračke sa kojima se igrao.

U to vreme, Đingzi nije znala da je trafiking dece veliki problem u Kini.

Politika jednog deteta uvedena je 1979. godine kao pokušaj da se zauzda rapidno narastajuće stanovništvo Kine i da se ublaži siromaštvo. Parovi koji su živeli u gradovima mogli su da imaju samo jedno dete, dok su oni u ruralnim krajevima mogli da imaju drugo ako je prvo bila devojčica.

Parovi koji su želeli sina da bi produžio lozu i starao se o njima u starosti nisu mogli da nastave da pokušavaju da dobiju dečaka; suočavali su se sa strogim kaznama i njihova prekobrojna deca ne bi dobijala nikakve socijalne pogodnosti.

Smatra se da je ova politika doprinela porastu otmice dece, naročito dečaka. Ali Đingzi nije znala ništa o tome.

„Ponekad bi se na televiziji pojavile objave o nestaloj deci, ali nikad nisam pomislila da su ona oteta i prodata. Samo sam mislila da su se izgubila", kaže ona.

Njen prvi instinkt, kad je saznala za Đia Điin nestanak, bio je da okrivi muža. Onda je shvatila da treba da rade zajedno na pronalaženju njihovog sina. Kako je vreme prolazilo, njihova opsesija značila je da su retko pričali o bilo čemu drugom i posle četiri godine oni su se razveli.

Ali Đingzi nikad nije prestala da traži. Svakog petka posle podne kad bi završila sa poslom, odlazila bi vozom u obližnje pokrajine da traži Điu Điu, vraćajući se u nedelju uveče spremna da se u ponedeljak ujutro vrati na posao.

Kad god je imala neki trag - vest o dečaku koji je izgledao kao Đia Đia - odlazila bi tamo i istražila.

Tokom jednog putovanja koje je potrajalo duže nego obično u godini kad je nestao Đia Đia, ona je međugradskim autobusom otputovala u drugi grad u Šanksiju, a potom autobusom na selo u potrazi za parom koji je tvrdio da je usvojio dečaka iz Ksijana a koji je izgledao baš kao Đia Đia. Ali nakon što je sačekala da padne mrak da bi se seljani vratili iz polja, saznala je da je par odveo dečaka u Ksijan. I zato je odmah požurila nazad, stigavši tamo u ranim jutarnjim časovima.

Potom je provela sate i sate tražeći stan koji je par iznajmljivao, samo da bi od njihovog stanodavca saznala da su otišli dva dana ranije u neki drugi grad. I zato je požurila u taj grad i kad je tamo stigla, ponovo po noći, provela je sate i sate idući od jednog hotela do drugog, pokušavajući da ih nađe. Kad je konačno našla pravi hotel, par se već bio odjavio odatle.
Čak ni tad nije odustala. Iako je sad ponovo bilo usred noći, otputovala je u drugi grad da pronađe muževljeve roditelje, ali par nije bio tamo. Želela je da ode pravo u ženino rodno mesto, ali u tom trenutku već je prošlo dva dana a ona nije spavala niti je jela nešto ozbiljno.

Nakon što se odmorila, pošla je i pronašla ženu i dete. Ali na njeno veliko razočaranje, dečak nije bio njen sin.

„Bila sam sigurna da je to dete Đia Đia. Bila sam veoma razočarana. To je ostavilo velikog traga na meni., Posle toga, uporno bih svuda čula glas svoga sina. Moja majka se brinula da ću doživeti nervni slom", kaže Đingzi.

Njen sin je bio prva stvar na koju je pomislila svako jutro kad bi se probudila, a noću je sanjala da je on doziva: „Mama, mama!" - baš kao što bi ranije to činio kad god bi ga ona ostavila makar nakratko.

Po savetu bivšeg školskog druga koja je bio lekar, tražila je da je prime u bolnicu.

„Doktor mi je rekao nešto što je ostavilo veliki utisak na mene. Rekao mi je: 'Mogu da te lečim od fizičkih bolesti, ali što se tiče bolesti tvoje duše, to zavisi samo od tebe."

„Njegove reči su me te večeri navele na razmišljanje. Osećala sam da ne mogu dalje ovako. Ukoliko ne pokušam da kontrolišem svoje emocije, stvarno bih mogla da poludim. Ukoliko poludim, neću moći da idem dalje da tražim svoje dete i jednog dana ako se moje dete vrati i vidi ludu majku, biće to veoma loše po njega", kaže Đingzi.

Od tog trenutka nadalje uložila je svestan napor da izbegne da se uzrujava i da svu energiju usmeri na potragu.

Za to vreme, Đingzina sestra je spakovala sve Đia Điine stvari i igračke u kutiju, jer je njihov prizor slamao Đingzino srce.

Negde u to vreme Đingzi je postala svesna da ima mnogo roditelja čija su deca nestala, ne samo u Ksijanu već i šire, i počela je da sarađuje s njima. Oformili su mrežu koja pokriva većinu provincija u Kini. Slali su velike kese letaka jedni drugima i lepili ih u provincijama za koje su oni bili zaduženi.

Mreža je takođe uspevala da dođe do mnogo više tragova, iako nažalost nijedan nije uspeo da je dovede bliže Đia Đii. Sveukupno, Đingzi je tokom svoje potrage posetila 10 kineskih provincija.

Kad njenog sina nije bilo već 19 godina, Đingzi je započela dobrovoljni rad sa svojim sajtom, Bebo, vrati se kući, koji pomaže da se porodice povežu sa njihovom nestalom decom.
„Više se nisam osećala usamljeno. Bilo je mnogo dobrovoljaca koji su nam pomagali da pronađemo našu decu - bila sam veoma dirnuta time", kaže Đingzi. Bila je to još jedna prednost: „Pomislila sam, čak i ako moje dete ne bude pronađeno, mogu da pomognem da druga deca nađu put do svoje kuće."

Potom je 2009. godine kineska vlada osnovala bazu podataka DNK, u kojoj su parovi koji su izgubili dete i deca koja sumnjaju da su oteta mogli da registruju svoj DNK. Bio je to veliki korak napred, koji je pomogao da se reši hiljade slučajeva.

Većina nestale dece za koje je Đingzi čula bila su muška. Parovi koji ih kupuju nemaju decu ili imaju ćerke, ali ne i sinove, a većina potiče sa sela.

Preko njenog rada sa Bebo, vrati se kući i drugim organizacijama u poslednje dve decenije, Đingzi je pomogla da 29 dece nađe put nazad do svojih roditelja. Ona kaže da je teško opisati osećanja koja bi je ophrvala kad je prisustvovala tim susretima.

„Pitala bih se: 'Zašto ovo ne može da bude moj sin?' Ali kad bih videla druge roditelje kako grle svoju decu, bila bih srećna zbog njih. Osećala sam i da ako oni mogu da dožive ovaj dan, onda i ja to definitivno mogu. Osećala sam nadu. Kad sam videla kako im se vraća njihovo dete, imala sam nadu da će jednog dana moje dete da se vrati meni", kaže Đingzi.

Bilo je trenutaka nkad je skoro izgubila nadu

„Svaki put kad bi se neki trag izjalovio, osećala sam se veoma razočarano", kaže ona. „Ali nisam želela da se osećam razočarano. Ako bih se osećala razočarano, bilo bi mi teško da nastavim da živim. I tako sam održavala nadu da bih mogla da nastavim da živim."

Njen postarija majka takođe joj je služila kao podsetnik da nastavi da traži sina.

„Moja majka je umrla 2015. godine u 94. godini, ali pre nego što je preminula, jako joj je nedostajao Đia Đia. Jednom mi je ispričala da je sanjala da se Đia Đia vratio. Rekla je: 'Prošlo je skoro 30 godina, sad bi već trebalo da se vrati'", kaže Đingzi.

Kad je njena majka izgubila svest neposredno pred smrt, Đingzi je pretpostavila da je mislila na unuka.

„Šapnula sam na uvo moje majke: 'Mama, ne brini, definitivno ću naći Điu Điu'", kaže ona. „Nije to bilo samo da bih ispunila vlastitu želju, bilo je to i da bih ispunila želju moje majke i našla Điu Điu. Moja majka je umrla 2015. godine i to 15. januara po lunarnom kalendaru - na Đia Điin rođendan. Osećala sam da me to Bog podseća da ne zaboravim majku koja me je rodila i sina kog sam rodila. Istog dana je jedna umrla, a drugi se rodio."

A onda je 10. maja ove godine - na Dan majki - dobila poziv iz Uprave za javnu bezbednost Ksijana sa neverovatnom vešću: „Mao Jin je pronađen."

„Nisam se usudila da poverujem da je to istina", kaže Đingzi.

U aprilu joj je neko dojavio za čoveka koji je pre mnogo godina odveden iz Ksijana. Ta osoba joj je dala sliku tog dečaka kao odrasle osobe. Đingzi je predala sliku policiji, a oni su upotrebili tehnologiju za prepoznavanje lica da bi ga identifikovali kao čoveka koji živi u Čengdu Sitiju, u susednoj provinciji Sečuan, na oko 700 kilometara odatle.

Policija ga je tada ubedila da uradi DNK test. Desetog maja su se rezultati vratili kao poklapanje.

Naredne nedelje, policija je uzela uzorke krvi da uradi novi DNK test i rezultati su pokazali van svake sumnje da su oni majka i sin.

„Tek kad sam dobila rezultate DNK testa zaista sam poverovala da je moj sin pronađen", kaže Đingzi.

Posle 32 godine i više od 300 lažnih tragova, potraga je konačno bila okončana.

Kao dan njihovog ponovnog susreta odabran je ponedeljak 18. maj. Đingzi je bila nervozna. Nije bila sigurna šta će njen sin misliti o njoj. On je sada bio odrastao čovek, oženjen, i vodio je vlastitu firmu za unutrašnju dekoraciju.

„Pre susreta me je mnogo toga brinulo. Možda me neće prepoznati ili me neće prihvatiti, a možda mi je u svom srcu oprostio. Veoma sam se plašila da kad pođem da zagrlim sina, on neće prihvatiti moj zagrljaj. Osećala sam da bi me to još više povredilo, da sin kog sam tražila 32 godine neće prihvatiti ljubav i zagrljaj koji mu nudim", kaže Đingzi.

Zbog njenih čestih pojavljivanja na televiziji kako bi govorila o problemu nestale dece, njen slučaj je postao dobro poznat i mediji su želeli da pišu o njenoj priči.

Na dan ponovnog susreta, Kineska centralna televizija (CCTV) emitovala je uživo prenos koji je prikazao Điu Điu kako ulazi u ceremonijalnu salu Uprave za javnu bezbednost Ksijana i viče: „Majko!" dok joj trči u zagrljaj. Majka, sin i otac su zajedno plakali.

„Tačno je tako imao običaj da potrči prema meni dok je bio dete", kaže Đingzi.

Đingzi je kasnije saznala da je Đia Đia prodat paru bez dece u provinciji Sečuan za 6.000 jena (840 dolara u današnjem novcu), godinu dana nakon što je otet. Roditelji koji su ga usvojili promenili su mu ime u Gu Ningning i odgojili ga kao vlastitog sina jedinca

Osnovnu i srednju školu, kao i koledž, pohađao je u Čengdu Sitiju. Da ironija bude veća, video je Đingzi na televiziji nekoliko godina ranije i pomislio kako je ona jedna dobrodušna osoba. Pomislio je i kako njen sin na slici koju je pokazala liči na njega dok je bio dete. Ali nije povezao stvari.

Što se tiče osobe koja je javila Đingzi gde joj se nalazi sin, ona želi da ostane anonimna.

Nakon njihovog ponovnog susreta, Đia Đia je proveo mesec dana u Ksijanu, ostavši na smenu sa biološkom majkom i ocem.

Tokom tog vremena, majka i sin su provodili vreme gledajući stare fotografije, za koje su se oboje nadali da će probuditi Đia Điina sećanja na njegovo detinjstvo pre nego što je nestao.
Ali nažalost po njih, Đia Đia se ne seća ničega što mu se desilo pre njegove četvrte godine, kad je otišao da živi sa roditeljima koji su ga usvojili

„Zbog toga me srce boli", kaže Đingzi. „Nakon što mi se moj sin vratio, on je želeo da pronađe sliku ili uspomenu iz života koji je vodio dok je još bio sa mnom, ali za sada ih još nije pronašao."

Đingzi je shvatila, vrativši se sa jedne šetnje po prirodi u Ksijanu, i da je nemoguće ponovo proživeti prošlost

„Toga dana smo se popeli na planinu a kad smo se vraćali, rekla sam: 'Đia Đia, daj mi da te mama nosi.' Ali nisam mogla da ga ponesem. Bio je suviše velik."

„Osećala sam da kad bi mogao da mi se vrati u naručje, mogli bismo da krenemo sve ispočetka od vremena kad je bio dete, mogli bismo da ispunimo ovu rupu od 32 godine. Rekla sam svom sinu: 'Đia Đia, možeš li da se smanjiš da budeš onakav kakav si bio nekad? Ti kreni od druge godine i osam meseci, a majka će krenuti od 28 godine - ajde da proživimo naše živote još jednom."

Ali Đingzi zna da je u stvarnosti to nemoguće.

Đia Đia je nastavio život u Čengduu, dok Đingzi i dalje živi u Ksijanu. Mnogi ljudi su joj predložili da ga nagovori da se vrati u Ksijan da bi bio kraj nje, ali iako bi ona volela da se to desi, kaže da ne želi dodatno da mu komplikuje život.

„On je sada odrastao čovek. On misli svojom glavom. Ima svoj život. Đia Đia se oženio i ima vlastitu porodicu. Mogu samo da mu želim dobro, iz daljine. Znam gde mi je sin. Znam da je još živ. Toliko je dovoljno."

U svakom slučaju, oni mogu svakodnevno da pričaju na popularnoj kineskoj društvenoj mreži Vičet.

„Moj sin ima veoma sličan karakter mom. Misli na mene često i ja često mislim na njega", kaže Đingzi. „Nakon svih ovih godina, i dalje me mnogo voli. Imam utisak kao da se nikad nismo razdvajali. Veoma smo bliski."

Đia Đia ne želi da daje intervjue, a policija ne sme da obelodani informacije o roditeljima koji su ga usvojili.

Što se tiče toga ko je oteo Điu Điu pre 32 godine i kako je to uradio, Đingzi kaže da se nada da će policija to uspeti da otkrije. Ona želi da počinioci budu kažnjeni zato što je su joj priredili 32 godine patnje i promenili njen i Đia Điin život.

Ona je sada zauzeta stvaranjem novih uspomena sa njenim davno izgubljenim sinom. Napravili su mnogo fotografija otkako su se ponovo sreli.

Njena omiljena slika je prva koju su napravili zajedno, dan nakon njihovog ponovnog susreta, kad su provodili vreme sami u parku.

Na slici, majka i sin stoje jedno pored drugog, praktično identične kopije, presrećni što su konačno ponovo zajedno.

Đingzi kaže da je u poslednjih nekoliko godina zahvaljujući naporima kineske vlade i kineskih medija koji su pisali o ovom problemu, broj otmica dece opao.

Ali ima još mnogo porodica koje traže nestalu decu i mnogo odrasle dece koja traže biološke roditelje. A to znači da Đingzi ima još mnogo posla.

„Nastaviću da pomažem ljudima da pronalaze svoje porodice", kaže ona.

(BBC / BBC na srpskom)