Ovo ostrvo bilo je među najbogatijim na svetu po stanovniku, ali usledio je sunovrat i danas jedva opstaje

Nauru se nalazi u jugozapadnom delu Tihog okeana, oko 40 kilometara južno od ekvatora. Treća je najmanja država na svetu, posle Vatikana i Monaka, a najbliže naseljeno ostrvo udaljeno je oko 300 kilometara.

Na ostrvu danas živi oko 10.000 stanovnika, piše N1info.ba i upoznaje nas s neobičnom pričom o ovom ostrvu.

Naime, milionima godina Nauru je bio usputna stanica za ptice selice. Pošto na ostrvu nije bilo kopnenih sisara koji bi ih ugrožavali, ptice su se tu dugo zadržavale, a njihov izmet se taložio.

Tokom vremena od tih naslaga nastao je fosfat – sirovina neophodna za proizvodnju veštačkog đubriva.

Australijski istraživač Albert Elis otkrio je nalazišta 1906. godine, a eksploatacija je počela gotovo odmah, najpre pod nemačkom, a zatim pod australijskom upravom.

Godine blagostanja, pa sunovrat

Do sticanja nezavisnosti 1968. godine sa ostrva je već bilo izvezeno više od 35 miliona tona fosfata, uglavnom pod stranom upravom.

Tek nakon osamostaljenja stanovnici Naurua preuzeli su kontrolu nad preostalim nalazištima, dok su cene fosfata nastavile da rastu. Do 1975. godine bruto domaći proizvod po stanovniku dostigao je oko 50.000 dolara, što je Nauru svrstalo među najbogatije zemlje sveta.

Ukinut je porez na dohodak, uvedeni su besplatno stanovanje, zdravstvena zaštita i školovanje. Većina stanovnika primala je prihode od rudarenja i nije morala da radi, pa su ribarski čamci ostavljeni da propadaju, a bašte i plantaže palmi zapuštene.

Osnovan je državni fond koji je trebalo da ulaže novac za vreme kada fosfata više ne bude. Međutim, veliki deo sredstava potrošen je na luksuzne automobile, čarter letove i niz loših investicija, među kojima je bio i mjuzikl u londonskom Vest Endu koji je doživeo potpuni neuspeh.

Početkom dvehiljaditih godina zalihe fosfata bile su praktično iscrpljene, a država se našla na ivici bankrota.

Iza rudarenja ostao je pejzaž prepun oštrih krečnjačkih stubova, bez plodnog sloja zemlje, zbog čega je danas oko 80 odsto ostrva neupotrebljivo.

Posledice koje nisu bile očekivane

Nestanak obradivog zemljišta imao je posledice koje se nisu videle samo u ekonomskim pokazateljima.

Pošto hrana više nije mogla da se uzgaja na ostrvu, počela je da se uvozi, uglavnom u vidu prerađenih proizvoda.

Danas Nauru ima jednu od najviših stopa gojaznosti i dijabetesa tipa 2 na svetu.

Država pokušava da opstane prodajom državljanstva, prihodima od smeštaja za tražioce azila koje šalje Australija, kao i planovima za eksploataciju mineralnih sirovina sa dna okeana.

Izvoz fosfata obnovljen je 2005. godine, ali procene pokazuju da će preostale zalihe trajati još oko trideset godina.

Danas se priča o Nauruu u ekonomiji često navodi kao školski primer takozvanog "prokletstva resursa" – situacije u kojoj zemlja bogata jednom prirodnom sirovinom na kraju prođe lošije nego da taj resurs nikada nije ni imala.