Portal Nova.rs za praznike svojim čitaocima poklanja 40 autorskih tekstova koji predstavljaju aktuelna i analitična ili intimna i ispovedna zapažanja o godini koja je (skoro u potpunosti) iza nas. Ili o ljubavi. Ima ih i o aktivizmu, savremenicima, društvenoj odgovornosti, strasti. Ili o životu generalno. Temu smo im predstavili kao slobodnu, a pristup je njihov lični. I reči su sasvim njihove. Pišu ih naši sagovornici, saradnici, kolumnisti, prijatelji i urednici portala i novina "Nova". Ovaj konkretno piše Dragana Pandurević Jovović, urednica portala Zadovoljna.

Sve je počelo vođenjem ljubavi, novembra 2020, opuštenim strastvenim, kad ne razmišljaš da li ćeš da napraviš dete iako ste u fazi kad pokušavate.

E, taj seks koji ste zamislili. Tako smo napravili bucka.

U prvim mesecima trudnoće seks se nastavio manje više normalno, doduše ređe, ali onog trenutka kad sam shvatila da u meni raste beba, više ga, žao mi je, nije bilo. Bar ne postarinski.

Kako smo rasli bucko i ja, žuljanje, žiganje i udarci u stomaku i telu postali su fokus mojih misli i osećanja i nisu mi se radile one stvari.

S druge strane, bila sam fizički aktivna, u sedmom mesecu sam planinarila na Tari, kozjim stazama čak. Osećala sam se kao kraljica.

U osmom sam išla na Tijanu T na Brodu i na još jednu žurku, ne sećam se koju, ali i ta je bila dobra. Pila sam kiselu vodu, jednom čak i pivo, Bucko i ja smo đuskali, tj. njihali se na reci, bio je jun, nosila sam letnju haljinu, prava ezoterija. Tad sam još uživala u maženju s mužem.

E posle toga sam se ugasila.

Deveti mesec, ležala sam kao najveće opšte mesto devetog meseca, kao nasukani kit koji ne može bez napora da se okrene u krevetu s leve na desnu stranu. Bio je jul, bilo je 40+ u Beogradu, kad izađeš do prodavnice osećaš graške znoja kako se slivaju niz noge kao neki vlažni biseri, moliš se da neko ne primeti, hvala bogu imaš dugu široku haljinu razmišljaš samo da ne padneš, jer ako padneš, biće gadno.

I naravno proklinješ muža što si sama ceo prokleti dan, da ne kažem nešto nekorektno, on kao radi neki posao, a ti sama radiš najvažniji posao na svetu. Sama ceo jebeni dan.

Ne, naravno da nije bilo seksa.

Masturbacija je međutim uvek bila ok, ali o tome ne više od ovoga jer moja mama čita moje tekstove.

U trenutku kad mi je pukao vodenjak osećala sam se kao najlakša osoba na svetu, to je to, izlazi.

Na stolu za porođaj sam u pauzi kontrakcija pomislila na one Šveđanke što masturbiraju dok se porađaju i kao bude im top. Nikad neću biti ta Šveđanka.

Epiziotomije sam postala svesna tek kad se sve završilo i kad su počeli da me ušivaju. Doktor je zategao čuveni poslednji šav uz komentar „evo jedna mašnica za muža“. Baš ta mašnica se posle i zakomplikovala, a ja mesecima nisam smela da raširim noge ni dok silazim niz stepenice. Fuck, seks nikad više neće biti isti.

I nije bio.

Danas, 17 meseci kasnije, ne osećam se kao da među nogama stežem teg koji svakog trenutka može da ispadne. Mašnice su nam vezane samo na poklonima, a uveče jedva čekamo da uspavamo dete, da ih raspakujemo.