Najlepši deo srpske tradicije je pred izumiranjem. Ovo je način da ne bude tako

Jedinstven u svetu i zbog lepote i zbog načina izrade, pirotski ćilim je sasvim poseban deo srpske tradicije. Nadaleko je poznat jer nema naličje, već dva lica u potpunosti ista.

Ovaj tradicionalni proizvod tekstilnog zanata sa područja Stare planine, pretežno pirotskog okruga, od 2002. godine je zaštićen kao proizvod sa jasno određenim geografskim poreklom.

Pod nazivom Magija pirotskog ćilima proteklog leta je u Beogradu otvorena izložba u produkciji GAIA posvećena ovom simbolu nematerijalnog nasleđa Srbije. Izložba je obuhvatila više od 60 pirotskih ćilima velikih formata iz kolekcije porodice Nikolić.

Koautorka koncepta, dizajna i postavke izložbe je doktorka primenjene umetnosti i dizajna Leonora Vekić, profesorka Fakulteta primenjenih umetnosti Univerziteta u Beogradu.

Ona za Nova.rs otkriva šta konkretno može da se učini da tkanje pirotskog ćilima u Srbiji ne izumre, ako znamo da je tkanje ćilima dug i veoma mukotrpan posao, te je tkalja sve manje.

Za početak, naša sagovornica ističe da, nažalost, trenutno u zemlji postoji neznatno mali broj predionica za vunu.

„Nije redak primer da se vuna posle šišanja ovaca najčešće spaljuje pošto je ili neisplativa ili nema mogućnosti za dalju preradu. A u periodu procvata pirotskog ćilimarstva vuna sa teritorije Pirota je bila poznata po svojoj finoći i kvalitetu. Vrsta ovce sa finom belom vunom, pirotska pramenka, danas je ugrožena vrsta.“

Ipak, izuzetna tkačka izrada je i dalje prisutna u Pirotu i okolini.

„Zainteresovanost i spremnost da se plati adekvatna novčana vrednost postoji i u zemlji i u inostranstvu. Ne tako davno, tokom druge polovine 20. veka, postojalo je veliko interesovanje za pirotski ćilim, što je vidljivo kroz porudžbine iz inostranstva i zastupljenost na sajmovima i izložbama. Postoji i podatak da je Ćilimarska zadruga poklonila razboj sa započetim ćilimom za muzejsku postavku Državnog muzeja u Bazelu. Najlepši primerci ćilima su bojeni prirodnim bojama. Milena Vitković Žikić u knjizi Pirotski ćilimi navodi podatak da je 1995. godine uspešno obnovljeno bojenje pređe biljnim bojama prema tradicionalnim recepturama, i sa odličnim rezultatima. Međutim, sam postupak pripreme materijala, bojenje i izrada su dugotrajan proces.“

A šta je moguće rešenje?

„Efikasno rešenje bi bilo da na državnom nivou postoji dobro osmišljen i sproveden program revalorizacije i razvijanja tkačkog zanata. Tim od etnologa, istoričara, primenjenih umetnika, tehnologa i zanatskih majstora (tkalja ili tkača, bojadžija...) neophodan je kako bi se ovakva ideja sprovela. Tako bi se paralelno sa izradom i razvijanjem odvijalo i istraživanje.“