Najdirljivije scene koje sam video tokom rada u apoteci

Od mnogih koji uđu na vrata apoteke u Trsteniku u kojoj Stevan radi godinama je i jedan gospodin koji svakih nekoliko dana kupuje skupe lekove za bolesnu suprugu.

Hvala ti, sine

„Njegova situacija me je pogodila jer čovek ženi sa gangrenom kupuje lek od 4.000 dinara, pošto ne ide za tu dijagnozu na recept... Jednog dana je došao da kupi pelene za nju, a ja se setim da imamo neke gratise što nam je dao saradnik da delimo ljudima. Dam mu sve, bilo je desetak pelena. I čovek se rasplače u apoteci. Samo je kazao – hvala ti, sine“, priča Stevan.Setio se tada svoje pokojne bake koju su sa karcinomom debelog creva pustili na kućno lečenje, bez ikakve terapije. Dve godine se patila, a on nije mogao da joj pomogne.„Uradio sam nešto što sam smatrao ispravnim, da pomognem, kako sam osećao. Nisam u trenutku shvatio to kao nešto veliko, ali mi se uporno vraćala ta njegova reakcija.“Onda je Stevan tu priču podelio na Tviteru i ljudi su počeli da traže da pomognu gospodinu, da bar jednu kutiju plate.https://twitter.com/StevanTrajkovic/status/1410244155104768003„Dao sam svoj broj računa i za 10 minuta se na njemu našlo 7.000 dinara. Sutradan je već bilo 32.000. Dva dana kasnije - 82.600. Tu sam rešio da napravim presek i podignem novac, stavim u kovertu i sačekam čoveka da dođe u apoteku i uručim mu“, priča Stevan, zahvalan svima koji su inicirali ovu lepu akciju i onima koji su novac uplaćivali.„Ja sam samo posrednik, ali drago mi je da sam učestvovao. Mi smo super, neki drugi ne valjaju! Ne gubim veru u ljude, to su samo izuzeci.“Time se vodio i kad je prvi put počeo da radi u apoteci u Kruševcu, gde je kao tehničar-stažer učio od starijih farmaceuta.„Sećam se situacije kada bakica nije imala novac za participaciju, a ja klinac od 19 godina nisam verovao da neko nema tada 20 dinara i platio sam ja. Takvo olakšanje koje je osetila nisam do tada video. To je bila prva situacija kada sam shvatio koliko moje malo nekome znači mnogo i drugačije video ovaj posao.“Nakon toga je upisao fakultet i pet godina kasnije ušao opet u apoteku. Ali kako kaže, sve je bilo drugačije.„Ja sam ostao rešen da radim onako kako su me učili u državnoj apoteci, a to je da učestvujem u terapiji i pomažem ljudima. Nažalost, danas smo pretvoreni u prodavačice, apoteke u prodavnice mešovite robe i ljudi su to prihvatili, pa je teško zauzeti stav, pomoći nekome jer su često pacijenti pametniji od nas koji smo ovo učili godinama. Mišljenja su da ih mi nešto varamo, neretko nemaju poverenja u nas.“Doživljavao je mnoge neprijatne situacije u početku zbog toga. Seća se da su ga par puta i opsovali, ali nije odstupao od onoga kako misli da treba.„Lepo je kad neko dođe i kaže da ste mu pomogli svojim savetom. To daje podstrek da nastavite. Potrebno je vreme da se to izgradi, ali tu je i lekcija koju pamtim - najlakše je nekome jednom uvaliti nešto i izgubiti poverenje. A kad pomogneš nekome, taj ti veruje i nemoj da izneveriš to poverenje nikad, jer mi smo tu da pomažemo."Stevan priznaje da je njegov posao psihički jako težak jer se suočavate sa raznoraznim ljudima, proživljate njihove živote, a završni ste čin u terapiji.„On prođe sve analize, dijagnostike, preglede, propišu mu terapiju, dođe kod vas, a vi mu samo izdate napisano - kako je lekar rekao. Nije baš tako... Pamtimo sve, upućeni smo u svako vaše stanje, terapiju i gledamo vas kako napreduje terapija koju smo vam izdali. Možda to iz vašeg ugla ne deluje tako, ali dosta toga čuvamo u glavi.“

Ljudi na selu nas više cene

Deo svega što iskusi on deli na Tviteru, posebno otkad i tamo ljudi traže pomoć, pre svega, nakon što je počela pandemija korone.„Rešio sam da pomognem, okačio tvit da mi se jave ljudi kojima je potreban neki lek, a ja ću ga pronaći. Nebrojeno poruka sam dobio u roku od par dana, ali sam uspeo dosta lekova da nabavim. U tome su mi pomagale mnoge kolege i koleginice iz cele Srbije, što u apotekama, što u farmaceutskim kompanijama ili među distributerima. Dođem s posla, otvorim poruke i krenem redom, pa do uveče. Učestvovao sam savetima u brojnim terapijama, savetovao šta da kupe za koji problem, tražio lekove koji su im propisani, pa ujutru na posao, a popodne opet. Pišu mi ljudi i dalje, a ja se trudim da odgovorim što pre ili nabavim šta treba.“A kad pomogneš nekom, bude dobro i njemu i tebi.„Sećam se jedne starije gospođe koja je teško disala. Naša druga apoteka je imala lek koji joj je trebao i ja sam seo u auto i dovezao joj lek. Tražila mi je ime i prezime, a kad se oporavila, donela je sok, kafu, bombonjeru i rekla da je celom Trsteniku pričala da je Stevan Trajković tad spasao i da i dalje priča. To su stvari koje vam ostanu urezane.“https://twitter.com/StevanTrajkovic/status/1409206149967142913Najlepše trenutke ipak je, priznaje, proveo u apoteci u mestu Milutovac.„Ljudi na selu su drugačiji, više vas cene, veruju vam i najlepše sam se tamo osećao. Ipak, i apoteka u kojoj sada radim u Trsteniku je nebrojeno puta donirala i novac i lekove i opremu kome je bilo potrebno. Mi ovaj poziv shvatamo kao humanisti, da pomažemo svima, da smo tu za sve. Pre par dana smo donirali kolica za bebe maloletnoj majci u Zvečanskoj. Doniramo i garderobu za bebe, pelene, opremu... Dobijao sam brojne ponude za posao nakon cele priče oko Tvitera i dobijam ih i dalje, ali ostajem dosledan - tamo gde mogu da pomognem, gde imam slobodu da zauzmem stav i radim onako kako smatram da je najbolje za druge i imam slobodu i podršku.“***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram